KRENUO JE U BEOGRAD SA 30 PARA. ZA 2 PARE JE KUPIO LEPINJE, A SA 28... Ovo je priča NAJVEĆEG SRPSKOG TAJKUNA!

Reč tajkun, po etimologiji potiče od japanske reči taikun, što znači veliki zapovednik. Tajkun se isprva koristio za šogune u Japanu kako bi se istaklo da su oni veliki vladari zemlje. Mi smo ovaj pojam preuzeli od Amerikanaca i kod nas ona neretko ima značenje čoveka - biznismena koje se obogatio na sumnjiv način. Tajkun je i osoba koja, osim što ima veliko bogatstvo, ima nadmoć u jednoj privrednoj grani.

Kao jedan od zapaženijih tajkuna svog vremena zapamćen je i Ilija Milosavljević Kolarac (1800-1878), a evo kako je izgledao njegov životni put i njegovo bogaćenje.

Prvi put u Beogradu

Nakon što su Turci objavili amnestiju, a Srbi počeli da se vraćaju na svoja ognjišta, Ilija je bio u svom rodnom selu Kolarima, ali nemirni duh mu nije dao da ostane tu, pa se otisnuo i uputio za Beograd, koji je pružao veće mogućnosti.

O dolasku u Beograd govorio je ovako:

- Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?

U Beogradu se zadržao kratko, pa je otišao u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića - Servijanca koji ga je poslao u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme.

Pričalo se da je taj rođak poslao Iliju u Vršac, jer je zapazio mladićevu žustru, nezgodnu i prgavu narav, te ga je radije dao u drugu radnju no da ga zadrži kod sebe.

Nakon ženidbe ćerkom trgovca postaje "sam svoj gazda"

1817. godine Ilija se vraća u Beograd gde je služio u nekoliko trgovačkih radnji, a najduže se zadržao u službi kod Milutina Radovanovića, najuglednijeg i najviđenijeg trgovca u to doba. Kasnije se Ilija oženio njegovom ćerkom, Sinđelijom. A, uskoro po ženidbi i sam je otvorio svoju radnju, u svojoj kući na Zereku.

Postajući "svoj gazda" u Beograd dovodi svoju braću - Tasu, Mitu i Ranka, koji tada, takođe, zameniše svoje porodično prezime za prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.

Svetski trgovac - preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča

Maja 1828. Ilija M. Kolarac vraća se u u Pančevo. Za taj čin dobio je od beogradskog vezira teskeru - neku vrstu potvrde u kojoj je pisalo da je Ilija beogradski građanin, da mu je 28 godina, da je oženjen, da je srednjeg rasta, kose, obrva i očiju crnih, lica duguljasta, da se nosi servijanski, da je zanimanjem trgovac i da je, prema svom kazivanju, preneo iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.

U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem - Servijancem a kasnije i sa Đorđem Vajfertom. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije.

Godine 1842. godine zatražio je austrijsko podanstvo. U izveštaju pančevačke policije, tim povodom, pisalo je da je iz Beograda doneo 12.000 forinti u srebru i da je svojim radom tu sumu utrostručio. Tu je takođe stajalo da je kupio kuću broj 11 na Žitnoj pijaci za 10.500 forinti.

Carski i kraljevski dvorski ratni savet svojim Reskriptom 27. septembra 1842. godine dopustio je da se Ilija Milosavljević Kolarac primi u austrijsko podanstvo. Kolarac je 1847. postavljen za vanjskog savetnika, neku vrstu odbornika pančevačkog Magistrata.

U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Trguje solju. Nabavlja za državu šalitru. Interesuje se i finansira geološka istraživanja, naročito u valjevskom kraju.

Kao dobar poznavalac života u Beogradu, kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je već tada bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. U periodu od turskog bombardovanja Beograda 1862. pa do 1872., kada ga Turci i napuštaju, sva njihova nekretnina prelazi u državne ruke. Kolarac je otkupljivao i nasipao šanac koji je opasivao grad i na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i trgovinu.

Zalazeći u poodmakle godine života, Kolarac je smanjivao svoje trgovačke poslove, a živeo je od rentanja. Svakodnevno su ga viđeli ispred njegove kuće sa brojanicama u ruci kako otpozdravlja prolaznike. Predvečerja je provodio u kafani "Srpski kralj" igrajući preferans, ta igra je u to vreme bila čuvena u Beogradu. Oko stola za kojim je Ilija M. Kolarac igrao karte okupljali su se najugledniji ljudi u Srbiji.

Anegdota s papagajem

Živeći godinama u Austriji, Kolarac je rado nabavljao različite stvari i zanimljivosti, pa je tako jednom na njegovoj verandi osvanula neobična šarena ptica - papagaj.

Od toga dana Ilija M. Kolarac nastojao je da svog novog ljubimca nauči poneku reč. Znao je i satima da ponavlja Kolarac, Kolarac, Kolarac, no ptica je "ćutala kao zalivena". Obuku je obično završavao besnim uzvikom "magarac".

Kroz nekih mesec dana vraćajući se kući jednog popodneva, Kolarac zapazi da mu se pred kućom okupila vesela gomila sveta čiji je smeh nadjačavao kreštavi glas papagaja "Kolarac-magarac, Kolarac-magarac..." Posle tog incidenta ptica, na žalost mnogih Beograđana, nije još dugo živela.

Uvrstio se i u red družbenika kneza Mihaila

18. januara 1865. godine Ilija M. Kolarac nastavlja da začuđuje i zabavlja svoje sugrađane, u lovu koji je organizovao knez Mihailo 18. januara 1865. godine na Topčideru.

Prema Milanu Đ. Milićeviću, pored mnogobrojnih zvanica jedan od najuglednijih bio je Ilija M. Kolarac. Sa njim je bio i Kosta Cukić, kako je isti autor zabeležio:

"Na zakusci, posle veoma uspešnog lova, italijanski konzul Skovaso nazdravi i to na srpskom jeziku:

- Gospodaru! Za zdravlje srpskog KRALJA Mihaila!

Posle ovakve zdravice nasta opšte oduševljenje, pokliči odobravanja a Ilija M. Kolarac u opštem oduševljenju opali pušku, a za njim se osu preko 300 pušaka, u to ime."

Hapšenje i optužbe

A onda je, nakon svega toga, početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima, suđeno im je pred vojnim sudom.

Kolarac, iako u dubokoj starosti, uvažen i poštovan od strane svih građana, bez dokazane krivice, okrivljen je za veleizdaju i osuđen na pet godina robije. U Požarevac je sproveden kao osuđenik.

Aćim Čumić je tom prilikom osuđen na smrt, ali je pomilovan na 10 godina robije. Iz zatvora je izašao 1880, kada su naprednjaci došli na vlast, ali se više nije bavio politikom. Mnogo je učinio za uređenje Kolarčeve zadužbine. Umro je 1901. godine.

Ako se ima na umu njihova neskrivena privrženost dinastiji Karađorđevića, onda bi se ovo hapšenje donekle time moglo razjasniti.

Iz tog perioda ostao nam je originalni izveštaj koji je za kneza Milana sačinio član beogradskog kvarta koji je izvršio hapšenje. Pored ostalog u tom izveštaju se navodi da je "Aćim Čumić bio miran prilikom hapšenja, da nije davao otpor, da je svoju ženu tešio, da ne brine, da će se uskoro vratiti, jer do njega nema krivice. Nasuprot Čumiću, Kolarac je žandare dočekao goropadno, mada ni on nije pružao otpor pri hapšenju, ali ih je grdio i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj."

Posle izricanja presude Ilija M. Kolarac je izjavio:

Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen.

Prijateljima je još pre suđenja govorio da je nevin ali da oseća strah i bojazan.

Ipak, u zatvoru je proveo tek nekoliko meseci. Na dan 10. avgusta 1878. godine proglašena je nezavisnost Srbije te ga je vladar zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.

U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroza šta je sve morao da prođe.

Iz zatvora se vraća slab i umire, a tek kroz njegov testament vidi se svo njegovo bogatstvo

Na dan kada je odveden u Aranđelovac, 26. januara 1878. godine, predat je sudu Kolarčev testament.

Dana 6. oktobra 1878. umro je u svojoj kući na Stambol-kapiji.

Ni na samrtnoj postelji Kolarca nije napuštao zdrav duh i realističan način razmišljanja. Jednom prilikom kad su mu dali najbolje vino iz njegova podruma, nadajući se da ga bar ono malo ojača, on im je, srknuvši ga, odmah prebacio da eto i oni, njegovi prijatelji, hoće da ga upropaste kad toče najbolje vino a nije praznik. Ali, i pored šala koje je tako zbijao, prijateljima je savetovao da, kad on umre, njegovo telo odmah prenesu u sobu koju je za tu priliku odredio i najhitnije zapečate sve njegove kase, pa tek onda da se brinu oko njega.

Odmah nakon što je pročitan testament, Kolarčeva rodbina pokreće niz sporova kod nadležnih sudova da bi se testament oborio, a njegovo nasleđe razdelilo među njima. Sudski sporovi otegli su se na čak tri godine. Tek kad je Kasacioni sud novembra 1881. doneo konačnu presudu pod brojem 4149, testament je postao pravosnažan i Odbor, koji je sam Kolarac odredio, preuzeo je fondove na dalju upravu.

Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda:

Književni fond Ilije M. Kolarca, i Fond za podizanje srpskog univerziteta.

Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem. Te godine su njih dvojica sumu od 250 dukata predali mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje "Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu".

Ideju za osnivanje tog fonda Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu a kojima više nema ko ni sveću da zapali.

Novac iz tog fonda odmah je dat pod interes sa kamatom od 8%. Uskoro su izrađena i pravila Fonda I. M. Kolarca i Tome Vučića-Perišića koja su glasila:

- Suma od 250 dukata namenjena je crkvenoj kasi, kao poseban Fond, s tim što se izdaje pod interes,

- dobijena sredstva od interesa troše se za parastos palima za otadžbinu, a sve što pretekne uplaćuje se u Fond čija glavnica ne sme da se dira,

- svake će se godine davati veliki parastos u Sabornoj crkvi u Beogradu za pokoj duša izginulih boraca za oslobođenje Otadžbine i to prve subote po Sv. Andreji koji se slavio 30. novembra

Bonus video:

Espreso intervju - Veljo Ilić

(Espreso.co.rs)