OVO SU ZLATNA DECA SRBIJE: Aleksa i Pavle su najbolji mladi matematičari na svetu! (VIDEO)

Na 59. Međunarodnoj olimpijadi iz matematike u Rumuniji tim Srbije osvojio je šest medalja - dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane, saopštila je Matematička gimnazija.

Zlato su osvojili Aleksa Milojević i Pavle Martinović, srebro Igor Medvedev i Jelena Ivančić, a bronzu Jovan Toromanović i Nikola Pavlović.

Mladi matematičari Aleksa Milojević i Pavle Martinović bili su gosti Espresa.

Oni nisu samo ponos svojih roditelja, direktora škole, drugara, porodice, oni su i ponos nacije. Dokaz da Srbija ima potencijal, snagu i znanje. Ovakav uspeh Srbija je zabeležila još davne 1974. godine kada su Jožef Varga i Milorad Živković osvojili dve zlatne medalje u istoj godini.

Pavle i Aleksa ne vežbaju matematiku svakog dana, kažu, već to rade kada osete potrebu.

Pogledajte intervju sa našim Olimpijcima u videu:

Kako ste vas dvojica osećali u trenutku proglašenja pobednika? Šta vam je u tom trenutku prolazilo kroz glavu?

Aleksa: Osetio sam ponos, ispunjenost, zaokruženost čitave jedne epohe gde smo mi svaki dan radili, posvetili se tome i onda na kraju ta potvrda da je sve to imalo smisla, da je korisno i da smo zapravo nešto uradili. Bio sam ponosan na rezultat, ali svakako da su u svemu tome imali udela škola, porodica i svi profesori koji su nas spremali i vodili na to takmičenje.

Pavle: Ja nisam osećao ništa, ništa mi nije prolazilo kroz glavu osim radosti, kao neka praznina da se pojavila, ne može u tom trenutku ni o čemu da se razmišlja, čisto ispunjenje.

Sa kim ste prvo podelili ovu vest? Koga ste prvo pozvali i šta su vam rekli?

Aleksa: Prvo smo međusobno proslavili kada su nam rekli ko je osvojio prvo mesto. Svi smo bili u tom trenutku zajedno, svih šest ekipa. Posle toga smo javili porodicama.

Obojica ste osvojili zlatne medalje. To se poslednji put desilo 1974. godine, kada su dvojica učenika iz matematičke gimnazije Jožef Varga i Miodrag Živković osvojili zlatne medalje. O kakvim zadacima je reč?

Aleksa: Matematika je nekako univerzalna i svi se takmičimo u toj jednoj istoj matematici, jer ne postoje različite discipline. Na primer, na svetskom prvenstvu u atletici dodelili biste 40 zlatnih medalja za 40 disciplina. Pošto ovde ne postoje discipline, slično se dodeli 40 medalja za 40 najboljih i onda tako dalje bronza, srebro...

Pavle: Postoji šest zadataka. Radi se dva dana po tri zadatka. Prvi zadatak je lakši, tj svima je dostupan. Drugi zadatak je srednje težine i odnosi se na države koje su malo jače, tj za koje se smatra da su srednji kandidati (sa osrednjim znanjem). Treći zadatak je najteži i postoji vrlo malo ljudi na svetu koji mogu da reše takav zadatak, a još manje takvih ljudi koji na takmičenju mogu rešiti takav zadatak i vrlo je bitno imati sreće.

Aleksa: Obojica smo vrlo lako rešili prva dva zadatka, a na trećem i šestom zadatku smo dobili neke poene za dobre ideje, koje nažalost nismo uspeli da rešimo za vreme takmičenja. Zanimljivo je spomenuti da je od 600 takmičara samo njih desetoro uspelo da reši treći i šesti zadatak.

Pavle: Mislim da je nekih jedanaestoro uspelo da reši sve. Niko od komisije nije znao o kojim zadacima je reč. To je bio otvoren problem u matematici već dugi niz godina.

Koliko na svetu postoji nerešivih matematičkih zadataka?

Aleksa: Postoji na stotine otvorenih problema. Ne zna se kako im pristupiti. Postojalo je sedam nerešivih zadataka koji su vrednovani sa milion dolara, od kojih je samo jedan rešen.

Da li ste vas dvojica probali da rešite neki od njih?

Aleksa: Ne usuđujemo se. Za svaki od njih potrebno je veliko znanje i iskustvo, a mi smo tek na početku. Ovo je sve, na neki način, uvod pred uvod.

Sa kim ste se takmičili? Ko vam je bio konkurencija?

Pavle: To je veliko takmičenje od 600 ljudi i ne znate ko vam je konkurencija i šta god mi uradili, manje-više granice su fiksne. Na manjim takmičenjima otprilike znamo ko nam je konkurencija, pa se postavimo prema njima prijateljski, čak im i pomognemo.

Aleksa: Bitno je da se fokusiramo na to kako ćemo uraditi zadatke i nije nam toliko bitno kako će ostali uraditi.

Sportiste uvek dočekamo na balkonu nakon osvojenih medalja. Ko je vas i na koji način dočekao pri povratku iz Rumunije?

Aleksa: Svakako porodica, ali i profesori. Mislim da sportska i matematička takmičenja ne mogu da se porede. Naravno, oba zahtevaju veliku posvećenost, ali mislim da su drugačija po sistemu pripreme. Nije zgodno porediti ih.

Kako su izgledale pripreme za samo takmičenje?

Pavle: Mi se za to pripremamo godinama. Ja to radim već pet godina. Tokom cele školske godine imamo određene pripreme. Malo teže stižemo da ispratimo i školu, ali dobro. Konačnu fazu priprema imali smo na Avali u studentskom odmaralištu Radojka Lakić, deset dana priprema, gde smo svakog dana pre podne imali probnu olimpijadu.

Aleksa: Dobijamo tri zadatka koja treba da rešimo za 4 i po sata najbolje što možemo.

Kada govorimo o matematici, da li je tu reč o prostoj računici ili ipak o rasuđivanju?

Aleksa: Matematika je prosta računica i sabiranje. Mislim da je matematika, pre svega, način razmišljanja, povezivanja stvari i određenog pristupa stvarima, uočavanja nekih obrazaca koji se pojavljuju u zanimljivim objektima koji imaju veoma široku primenu. Postoje matematičke formule koje se primenjuju u fizici, računarstvu, ekonomiji tako da ste strane možemo reći da matematika ima široku primenu i da nije ograničena i da nije svedena na čistu računicu.

Koliko priželjkujete, recimo, Fildsovu medalju koja se dodeljuje za uspehe načinjene u matematici postignute do 40 godine?

Aleksa: To je jako daleko od nas. Mislim da nema mnogo smisla diskutovati o tim prestižnim medaljama. Fildsova medalja je svakako prestižno priznanje za svakog matematičara, od toga nema višeg priznanja. Svako ko se bavi matematikom bi bio ponosan na tu medalju.

Da li je za vas dvojicu matematika ljubav ili samo jedna vrsta aktivnosti?

Aleksa: Ne možete da budete preterano dobri u nečemu ukoliko ne uživate u tome. Mislim da je to ključno za uspeh i da se dobro osećate dok radite nešto i uživate u tome.

Koliko ste do sada medalja osvojili?

Aleksa: Nisam brojao, ali nislim da je nekih 20- ak u pitanju.

Pavle: Takođe, nekih 20- ak medalja sam osvojio.

Gde je vaša granica?

Aleksa: Zlatna medalja na međunarodnoj Olimpijadi je najveća koju možete osvojiti. Tako da smo sa te strane dobar posao odradili ove godine. Mi to nismo uradili zbog medalje. Naravno da je to potvrda našeg rada, mi ćemo nastaviti da to radimo jer u tome uživamo.

Veliki broj ljudi kaže da ne zna matematiku, ne mogu da saberu dva i dva, a kamoli nešto teže. Jesu li sami krivi ili jer se ne trude dovoljno ili ipak, treba imati dara za matematiku?

Aleksa: S jedna strane, mislim da se tu radi o spletu okolnosti. Matematika se predstavlja kao bauk. Ali, ako Vam ja kažem da je to teško, onda Vi nećete prići tome i prostodušno probati da ga naučite i da se zainteresujete i kažete sebi " hajde da vidimo šta se tu dešava". Generalno postoji atmosfera da je matematika bauk i da je teško i baš zbog toga ljudima postaje odbojna na početku i ne zanimaju se za to. S druge strane, svakako treba imati dara čime god da se bavite.

Kada se rodila vaša ljubav prema matematici?

Pavle: Ja sam bio vrlo mlad. Od kako znam za sebe ja volim matematiku i to nikada nije prestajalo već je ta ljubav samo rasla.

Aleksa: Od malih nogu još kad sam se igrao sa roditeljima postavljali su mi neke zagonetke kroz igru i pitanja. I sam sam voleo da ih zapitkujem, pa sam ih prosto izluđivao i onda je to kasnije preraslo i nešto ozbiljnije i nađem za sebe neke mentalne izazove.

Kako se postaje vrhunski matematičar?

Pavle: Hm, i ja bih to voleo da znam.

Aleksa: Uvek treba prići tako da kažete sebi hade da probamo. Ta dečja razigranost je najbolji način da se pristupi tome.

Je l se dešavalo u školi da u toku pismenog zadatka na puškici prosledite rešen zadatak drugaru iz klupe koji slabije zna matematiku?

Aleksa: Iz matematike se nije dešavalo. Niko nije tražio. Iz drugih predmeta smo prepisivali.

Pavle: Iz matematike ne, ali iz fizike jesmo prosleđivali rešene zadatke. Ja ne prepisujem, samo da napomenem. Oslanjam se na svoje znanje.

Koji predmet vam je najteži u školi?

Pavle: Biologija.

Aleksa: Biologija i hemija. Pre bih rekao da je to do stava jer mi mislimo da je to nešto teško, nego što je to zapravo nešto teško.

Kaže se da matematičari žive jedan apstraktan svet i onaj drugi svet - svakodnevnicu. Kako vas dvojica usklađujete ta dva sveta?

Aleksa: Previše je striktno govoriti o tom matematičkom svetu kao apstraktnom svetu koji treba nekako preći. Ako nas zanima matematika, malo radimo matematiku, malo nešto drugo. Kao kada bi neko pronašao neku drugu aktivnost koja ga ispunjava, tako smo i mi pronašli ovo. Ne bi trebalo da postoji podela na dva sveta. Naravno da ništa u životu nije striktno. Treba razumeti da nisu sve stvari oko nas matematika.

Pavle: Kada se vozim gradskim prevozom meni mozak odluta i počnem da razmišljam o matematici. Čuči to u meni.

Ponekad ljudi znaju da kažu da su vrhunski matematičari "štreberi", dakle da nisu "adekvatno društveno aktivni". Je l možete da ih demantujete?

Aleksa: Svaki čovek, bio on matematičar ili ne, može za sebe da izabere neku društvenu aktivnost. Jednostavno, ako nekome više prija društvo on će se družiti, ako ne, ostaće u užem krugu ljudi. To nema veze sa tim da li je štreber ili ne. Martematičari ne moraju da budu izolovani u svom svetu.

Koliko vi vremena provede rešavajući matematičke zadatke i kako izgleda jedan vaš dan, nedelja?

Aleksa: Ja nemam neki striktan raspored. Dešava se nekada da po nedelju dana ne radim matematiku. Uglavnom leti ne radim matematiku i to je period odmora.

Svedoci smo sve većeg sunovrata mladih. Devojčice od 16, 17 ili 18 godina su sve češće u vezi sa muškarcima od 30, 40 pa i 50 godina... Koliko devojčicama iz vašeg okruženja prija da budu u društvu vrhunskih matematičara vaših godina ili njih zanimaju samo stariji momci? Recite nam vaše utiske o tom fenomenu?

Aleksa: Nemam utisak da nas u društvu doživljavaju kao neke genije koji su osvojili tu zlatnu medalju. Nas dvojica se družimo već 5-6 godina i volimo da se družimo sa svima. To što idemo na takmičenja, to nas ispunjava. Neki naši drugari ne vole takmičenja jer ih to ne ispunjava. Svako nađe nešto što ga ispunjava. Mislim da nema baš nekog jaza u našoj generaciji.

Pavle: Nemam taj osećaj da se devojčice druže sa mnom zbog medalje.

Ispravite me ako grešim, prošle nedelje ste bili u informatičkom kampu na pripremama iz informatike povodom predstojećeg takmičenja. Recite nam nešto više o tome?

Pavle: Tako je. U septembru se održava intrenacionalna Olimpijada iz informatike u Japanu koji je manje-više istog formata kao i takmičenje iz matematike. Mi sada imamo pripreme za to. Bili smo i u Majkrosoftu kod predavača koji su i ranije bili na takmičenjima.

Aleksa: Između matematike i informatike i te kako ima veze. Jako su blizu, ali ne možemo baš reći da su njih dve u stvari jedno te isto.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

Aleksa: Nadam se da ću upisati matematiku sledeće godine. Konkurisaću za neke fakultete u inostranstvu. Mada, vi možete da se bavite matematikom i ostanete u kontaktu sa celim svetom.

Pavle: Meni je cilj da ostanem u Srbiji i studiram.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)