ZAŠTO SE PROTIVIM VRAĆANJU VOJNOG ROKA? Bio sam, video sam, ratovao sam, ne ponovilo se!

"Rado ide Srbin u vojnike", držim, jedna je od najpogubnijih narodnih izreka u nas.

Pre nego što me dežurne Srbende napadnu i krenu da pametuju kako je Srbija kroz istoriju vazda vodila oslobodilačke ratove, stavite prst na čelo i razmislite: koliko (miliona) bi nas bilo više da nismo tako rado išli u vojnike - i kad je trebalo, a još više kad nije trebalo?

Žišku je bacio predsednik republike neki dan. Nije jasno da li se o tome ozbiljno razmišlja, koliko se daleko odmaklo u realizaciji tog plana, ali da se nešto ozbiljno kuva svedoče i izjave nadležnih, pre svih ministra vojnog Aleksandra Vulina (nije služio vojsku), koji tvrdi da vraćanje vojnog roka neće koštati 700 miliona evra, kako se pominje, već dosta manje.

Ali, koštaće.

Ajmo par zdravorazumskih primedbi na početku. Ako već nemamo nameru da vodimo nove ratove, kako je više desetina puta ponovio i sam Aleksandar Vučić, šta će nam vraćanje vojne obaveze? Za koga to spremamo rezerviste? Znaju li političari nešto što običan narod ne zna?

Dalje, vojska je skupa rabota. Srbiji su potrebnije moderne bolnice, moderne škole, prostrani vrtići, moderni putevi, moderna železnica. Mala digresija: jutros mi je vaspitačica saopštila da će moj stariji sin, za neki dan predškolac, od 1. septembra biti zajedno s još 44 dece. U prostoriji od jedva 30 kvadrata.

Gospodo koji razmišljate o vraćanju vojnog roka: ulaganje u taj i ko zna koliko sličnih, tesnih vrtića u Srbiji, deluje mi kao pametnija investicija.

Društvene mreže svaki dan zapljuskuju klipovi propalih bolnica s čijih se tavana ruši malter, čiji su zidovi memljivi i neokrečeni, o zastareloj aparaturi da ne pričamo. O zakazivanju pregleda, operacija, magnetne za po nekoliko meseci ili godina, tek.

Srbija je početkom devedesetih već doživela talas iseljavanja mladih, koji su bežali od mobilizacije i slanja u rat, od koga se nikad nije oporavila. Sad, na sreću, nema pretnji novim ratovima. Ili ipak ima?

Mladih je ionako sve manje, svako od nas zna bar nekoliko koji su otišli trbuhom za kruhom ili planiraju da odu. Imam dva mala deteta, silom prilika komuniciram s mladim roditeljima. Gotovo svako od njih ima plan da svoje dete, kad dođe vreme, pošalje napolje na školovanje. Da se ne vrati nikad više. Žena i ja slično razmišljamo.

I sad, objasnite mi to: nemamo para da uložimo u normalnu budućnost naše dece, osavremenimo škole i otvorimo dovoljno dobro plaćenih radnih mesta da ostanu ovde, ali imamo para da ih šaljemo u vojsku? Pa, gde je tu logika? Šta nam je važnije? Koji su nam prioriteti?

Svi kukamo kako je broj umrlih prestigao broj rođenih. Šta činimo da to sprečimo? Pretimo vojskom i ono malo mladih koji bi da ostanu i muče se ovde teramo da odu?

Konačno, zar ta stvar ne bi trebalo da bude dobrovoljna? Šta bi s onim da je samo dobro plaćena vojska jaka vojska?

Kakav to 12. vek progovara iz nas kad mlade ljude KOJI NE ŽELE DA IDU U VOJSKU državnim dekretima uterujemo u kasarne, makar na tri ili šest meseci?

Ja, da se odmah razumemo, ne planiram da svoja dva sina šaljem u vojsku. Ko to želi, eno mu profesionalna vojska. Nemojte nam nametati nešto što ne želimo, jer ne razmišljamo svi na isti način.

Tu dolazimo do privatnog momenta.

Do svoje 27. godine bio sam u dva rata. Koliko je normalno da osoba koja tek što je napunila 27 godina ima devet meseci krvavog fronta za sobom? Da li biste to poželeli svom detetu? Tuđem detetu? Bilo kom detetu, ako se ne odazivate na Miša Vacić.

Ni u jedan rat nisam otišao dobrovoljno. U prvi, u Hrvatsku, poslali su me kao regularnog vojnika septembarske klase 1991. Par meseci kasnije završio sam u Vukovaru, gde sam se nagledao pakla dovoljno za tri života. Uostalom, ako vas ne mrzi, čitajte detaljnije o tome OVDE, OVDE i OVDE.

U drugi rat, osam godina kasnije, takođe su me prisilno poslali. Selo Samoljica, nedaleko od Preševa, 100 posto albansko. Godinama kasnije čitao sam da je upravo nad Samoljicom NATO istovario ko zna koliko stotina kilograma municije sa osiromašenim uranijumom. Na dvestotinak metara od kuće u kojoj smo spavali.

Vratimo se na sekund u Niš i septembar pre 27 godina. Vojska ima svoja stroga pravila: ustajanje u pet, jutarnja gimnastika, podizanje zastave, dnevna zapovest, marširanje na pisti, društveno-koristan rad, baratanje oružjem, čišćenje istog, čišćenje prostorija i WC-a, straže, požarstva... Drže vas budnim od 5 do 22, a onda na počinak. Tako je bar bilo u naše vreme.

Jedan od argumenata zagovornika vraćanja vojne obaveze glasi i da vojska od vas napravi čoveka.

OK, nema mesta generalizacijama, ali dobar deo onih koji su pucali jedni na druge, a kliču se Srbima, Hrvatima, muslimanima, Albancima, Crnogorcima ili Slovencima, postali su ljudi baš u vojsci. Pa, ako već armija od nas pravi čoveka, kako ne napravi nešto plemenitije, nego krvoločne zveri koje će se na mig još krvoločnijih političara zaleteti puškom i nožem na tuđeg, tuđu imovinu, tuđu zemlju, tuđu ženu?

Kako je moguće da su svi ti u vojsci isklesani super ljudi na prvoj prepreci klonuli, poklekli i oslobodili zveri iz sebe? Bar neki od nas, ne svi.

Dalje, nauči vas vojska redu i radu. Znate onu priču, da se namesti krevet, da se ustaje rano, da se na vreme izvršavaju obaveze, da se očvrsne, da se bude u kondiciji.

Kondicija i čvrstina i sve ostalo su stvar lične higijene. Vojska će vas istesati u tih 12, šest ili tri meseca, ali kakav je garant da se uskoro nećete opet opustiti? Ili, zašto bi nam vojska bila potrebna za to?

Čemu onda služe roditelji i škole? Uvažavam da je školstvo degradirano (razni su razlozi, da ne širimo priču), ali šta je s roditeljima? Šta je njima važnije od sopstvene dece? Karijera, bilo kakav posao, nešto treće? Besmisleni izgovori.

Vaspitanje deteta zadatak je u prvom redu roditelja, pa onda društva i svih institucija u kojima se naša deca socijalizuju. Nije to posao vojske. Posao vojske je da pravi vojnike koji će jednog dana negde ratovati, za nečije idiotske ciljeve.

Ako smo se složili da nikad više nigde nećemo ratovati, eto još jednog ataka na logiku: čemu onda vojska?

Ajmo još dalje. Vojska je, bar ona koju ja pamtim, uglavnom najbesmisleniji skup sadista i onih koji bi to želeli da budu. Govorim o onima iznad običnih prašinara.

"Daj mu vlast i videćeš kakav je". E, to se pravilo najbolje potvrdi u vojsci. Počev od desetara, preko poručnika, majora, pa sve do onih s najviše zvezdica na epoletama.

Naš je major u Vukovoru, izvesni Stanić, obožavao da maltretira vojsku. Uzbune u pola noći, pa gašenje agregata usred utakmice Partizan - Zvezda, pa svako malo cimanje na novi položaj, bliže neprijateljskoj paljbi. I sve to iz debele pozadine. Dupe mu nismo videli za tih šest i kusur meseci zajedno, ali su naredbe stizale svaki dan, sve gora od gore.

Ili oni u životu neostvareni tipovi, opterećeni brojnim kompleksima, koji te teraju, "za tvoje dobro", da marširaš na plus 40 pod punom ratnom opremom.

Pa čišćenje debelo okađene klonje četkicom za zube. Ili hodnika koji si upravo ispolirao da se cakli, a onda prođe neki guzonja s čvarcima blatnjavim čizmama i upropasti ti sav trud.

Ponavljam, nisu svi isti, u vojsci ćete steći neke od boljih prijatelja u životu. Nevolja ujedini ljude.

Ipak, posle 46 pređenih životnih kilometara, dobar vam tvrdim da je tih 365 dana jedno od gorih iskustava koje će vas zadesiti. Minus ljudi koje sam upoznao, sve drugo bio je uglavnom pakao.

Nadam se da imam pravo na ovaj stav. A nisam jedini.

I zato, gospodo političari, uvažite činjenicu da se ništa dekretom ne sme nametati, posebno ne ljudima koji će jednog dana možda glasati za vas.

Bonus video: