MRTVI LJUDI, A OKOLO PREVRNUTA KOLA, TRAKTORI I KRV: Potresno sećanje jednog plavookog dečaka na OLUJU

Radoslav Jokić jedan je od onih koji je te 1995. godine, još kao dete prošao kroz pakao. Ovo je njegova ispovest koju je u jednom dahu napisao i podelio na društvenoj mreži Fejsbuk.

Priču prenosimo u celosti:

- Prva granata je udarila u koren šljive sa koje sam godinama jeo plodove, jedva čekao da rodi. Od tada nikad više. Pakovanje, konsultacije sa komšilukom, brz polazak. Nas šestoro u "jugu", moja mama, komšinica, njeno dvoje dece, moj brat i ja. Na ognjištu koje sam tada poslednji put video ostala je baka, da sačeka šta i kako, kaže krenuće već sa nekim.

Komšinica je vozila, promicala su mesta, prvo znana, pa neznana. Kamion pun vojnika sa obrnutom hrvatskom zastavom nas presreće, sva sreća naši, krenuli u, ispostaviće se, poslednju odbranu Krajine. Po dolasku u Dvor na Uni nije se znalo odakle ko i na koga puca i sa koje strane. Mrtvi ljudi, jedan čovek ubija drugog jer neće da ostavi ženu i dvoje male dece i uzme pušku u ruke. Teško je to gledati kad ste mali.

Krenuli smo prema mostu, trči, zaleži, fijuču meci, okolo prevrnuta kola, traktori, krv. Izgubim se od mame i brata u svemu tome. Most sam prešao sam, a eto Bog me je pogledao, jer sam u svoj onoj gunguli naleteo direktno na njih. Izvukli smo živu glavu, ušli u prepun voz i pravac Banjaluka. Prespavali smo kod jedne porodice, hvala im do neba što su nas prihvatili, posle nekoliko dana smo se istuširali, jeli i legli da kažem normalno.

Tu smo nekako stupili u kontakt sa tatom koji je posla radi morao pre početka svega u Srbiju i donekle izbegao svu strahotu, mada je dosta iste doživeo i bez toga. Samo on zna kako mu je bilo tih dana kad nije znao da li smo živi. Kao nama koju godinu ranije kada tri meseca nismo znali isto za njega dok je bio u blokadi na aerodromu "Pleso" u Zagrebu. Ne želim nikom taj osećaj, nikada, a nama se ne ponovio. Najteže mi je bilo kada sam našao adresar u kome nam je ostavljao poruke u slučaju da dođemo dok on nije tu i svaka se završavala sa "Voleo bih da ste tu kad dođem sa posla".

Ubrzo posle nas je u Srbiju, opet Bogu hvala, stigla i baka, pa i ujak i nekako smo se okupili, onako izmučeni i bez bukvalno igde ičega. Sa druge strane, mnogi prijatelji i poznanici nisu dočekali granicu sa Srbijom, neka im je večna slava. Skoro dve decenije kasnije smo još uvek zajedno, donekle stali na noge, ali gorčina je još tu… I biće do poslednjeg daha u našim nedrima, za izgubljenim Kordunom, rodnim krajem, za Krajinom.

Što se mene tiče, još bar jednom da odem na dedin grob dok sam živ, još jednom da vidim sve te šume, polja, dvorište, mesta gde sam uživao u detinjstvu. Da pokažem svojoj deci odakle im je otac, čime se ponosi. Još nije trenutak, ali osetiću već. Dotle neću dozvoliti da se išta zaboravi, a to bi trebali da urade svi, na ovaj ili onaj način, jer šta je jedan narod bez istorije i bez pomena na nedužne žrtve? Reći ću vam – narod bez identiteta.

Bio sam među 250.000 ljudi proteranih sa svojih vekovnih ognjišta, a samo zahvaljujući mojoj majci i Bogu ni ja ni moj brat nismo među onih (zvaničnih) 2.500 koji su ostavili kosti na rodnoj zemlji…

Zato, ne dozvolite da se zaboravi, oprostite ili ne, ali ne dozvolite da se zaboravi.

P.S. Mama, hvala ti što ovo pišem! - napisao je svoju životnu priču Radoslav.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic.rs)