NAJLEPŠA PRIČA IZ RATA U HRVATSKOJ: Da su svi ljudi kao ovaj SRBIN I HRVAT, ne bi bilo NI OLUJE, ni drugih užasnih zločina

Novinar Mario Mihaljević na svom Fejsbuku je još pre godinu dana podelio jednu ratnu priču, "najlepšu koju zna", koja bi i danas, na 23. godišnjicu "Oluje" trebalo da bude za primer i Srbima i Hrvatima.

Mihaljević je napisao kako je pre 15-ak godina dosta putovao službeno po celoj Hrvatskoj, a ako je išao u Dalmaciju, onda uvek kroz Knin. Tamo se zbližio sa gazdom jednog privatnog hotela, koji mu je ispričao priču iz rata o njegovom odnosu sa jednim Srbinom, koji mu je čuvao hotel za vreme rata.

Pismo prenosimo u celosti:

"Prije 15-ak godina službeno sam dosta putovao. Po celoj Hrvatskoj. Nije bilo još ovih autoputeva koje me zbunjuju pa ni ne primetiš sve divote, već ti je svejedno jesi li u Nemačkoj ili ne daj Bože Americi.

Putovao sam starim putevima. A ako sam išao u Dalmaciju onda sam uvek išao kroz Knin. A ako sam se zadržavao na spavanju uvek sam spavao u privatnom hotelu u Kninu. Ne, ne zbog luksuznih soba ili što sam htio uštedeti HRT-u, ali ugodno sam se osećao tamo gde mogu ujutro naručiti tursku kavu, hranu kao doma i tufahije koje su bolje i od onih u Sarajevu. Barem mi se tako činilo.

Jasno, s gazdom sam se i nekako malo-pomalo zbližio.

Pitao sam ga tako jednom uz kaficu kada je izgradio hotel.

"Još tamo pre rata" - odgovorio mi je.

"A za vreme rata, šta je bilo?" - jasno da me zanimalo.

"Uselio se kum Srbin. Čuvao mi hotel.....haha" - reče gazda, a mene iznenadi kako mu u glasu nisam čuo nikakav sarkazam, niti ljutnju, a znao sam za slučajeve da su kumovi jedni drugima popalili kuće. Kako je ko osvajao.

"I jeste ljuti na njega?" - upitah začuđeno.

Gazda mi se na to približi i stavivši ruku na usta poče da mi priča kao oni teniseri u dublu koji se dogovaraju da protivnik ne ukapira:

"Sve vreme rata, ali sve vreme on mi je slao po 2.000 DEM mesečno za najam. Uvek je neko, ne znam kako je našao načina, doneo meni ili mojima u Zagreb tačno kao sat tu najamninu. Živeo sam od toga u prognaništvu. I ja i moji. Pomagao sam i prijateljima. Nikad mu to neću zaboraviti."

Ostadoh bez reči.

Samo mi je suza kanula na sto.

I sada su mi dve u očima dok ovo pišem.

Ali onda se probudio novinar u meni.

"Idem po magnetofon da ovo snimimo" - rekao sam.

"Ne dolazi u obzir, ovo je bilo za vaše uši. Kada bismo to objavili je*ali bi mene naši a njega njegovi. Ne smem to nikome od nas da priuštim."

Došlo mi je da kričim, vrištim, lupam......da nabijem na ku*ac sve "naše" i sve "njegove".

Nisam to tada učinio.

Pa koristim priliku sada.

Pitajući se kakvi smo mi tu ljudi da se ljudskosti bojimo?

Nismo se takvi rodili. Ali takvima su nas učinili.

Ko?

To ćete morati da odgovorite sami.

Ko nas je to podelio na "naše" i njihove".

Pa da ih proteramo zauvek iz naših života.

Ja znam.

A znate i vi.

Ako se usudite priznati."

Bonus video:

Kratki Espreso 3

(Espreso.co.rs)