PROTERAN U OLUJI, A SADA MU ŠESTOČLANU PORODICU IZBACUJU NA ULICU: Pakao izbeglice Miroslava Kruške

Miroslav Kruška, ratni veteran koji je izbegao iz Hrvatske 1995. godine zajedno sa svojom porodicom, danas u Ustaničkoj živi u 30 kvadrata sa nevenčanom suprugom, bolesnom majkom, posinkom, snajom i unukom.

Više od nedelju dana traje agonija svih nesretnih porodica izbeglih sa Kosova i Metohije prostora BiH i Hrvatske, pa i njegova i njegove porodice.

Posle više pokušaja da se isele izbegličke porodice prethodnih dana u Ustaničkoj ulici, danas u 9h na red je došlo iseljenje šestočlanog domaćinstva Kruška.

Miroslav Kruška danas je osetio istu onu jezu koja mu je ledila kosti davne 1995. godine kada je proteran iz svoje rodne Hrvatske u akciji "Oluja".

Od tada Miroslava i njegovu porodicu prate samo nevolje.

Miroslav je ovih dana zadobio najnoviji udarac, ali ovog puta od države Srbije tj. nadležnih organa iz Komesarijata za izbegla i raseljena lica.

On je nakon progona osetio šta znači biti prognan, proteran, šta znači biti izbeglica. Biti podstanar nekoliko godina sa porodicom u nekoliko kvadrata je još jedan od problema koji je ratni veteran mogao da doživi u svom životu, ali nije ni sanjao da će biti većih.

- Bio sam podstanar u Rakovici, Banovom brdu, Žarkovu, Karaburmi gde god sam mogao naći neki smeštaj ili bilo šta -započinje priču Kruška.

- U ovaj stan sam se uselio 2008. godine. Majka se razbolela, sin i snaja su bili podstanari i doselili su se ovde pre pet godina, baš kada je počeo konkurs za dodeljivanje stanova izbeglicama - kaže Miroslav Kruška.

Već godinama ova šestočlana porodica bori se da se prehrani. Tri generacije u 30 kvadratnih metara. Nismo mogli, a da ne primetimo terasu koja prokišnjava, stari i pocepan nameštaj svuda po kući kao i četiri kreveta u skučenom prostoru.

Miroslavljeva majka je obolela od tumora i ne leči se jer nemaju sredstava. Za hranu i elemetrane stvari jedva zarade. Sin je jedini zaposlen za stalno, dok Miroslav radi povremeno na građevini u čija primanja se jedino uzdaju.

- Sin je trenutno na poslu, snaja je kod svoje bolesne majke. Moja nevenčana supruga i ja se binemo o unuci - redom se jada Miroslav.

Iako je bio uporan i na sva četii konkursa za dodelu stanova se redovno prijavljivao, a uvek je neko, prema njegovim rečima, "loše procenio koga treba smestiti, a koga ne treba".

Komesarijat za izbeglice je ove stanove namenio baš izbeglim licima sa prostora BiH i Hrvatske,ali su Miroslavljevo stanovanje doveli u pitanje i to samo zato što je njegov posinak zajedno sa svojom ćerkom i suprugom konkurisao za jedan od stanova, kako bi barem oni rešili stambeno pitanje.

- Ja sam predložio Komesarijatu da supruga, moja majka i ja konkurišemo za jedan stan, a posinak sa svojom suprugom i ćerkom konkurišu za drugi stan, jer su oni posebna porodica - jasan je bio Miroslav.

Da muka bude veća iz Komesarijata su im rekli da su stanovi na kraju proglašeni za nelegitimni kolektivni centar, što je apsurdno, prema Miroslavljevim rečima.

- Više puta su nam isključivali struju. Prepustili su nam da rešavamo stambeno pitanje kao da namerno time vrše pritisak na nas, čekajući da kao izbeglice, maltene, sami rešimo problem.

Pored nemaštine koja je i zdravstvstveno uticala na Miroslava on nije prestao da se bori za sebe i svoju porodicu. Na njegove zahteve niko nije reagovao punu deceniju. Niko nije ponudio nikakvo rešenje. Miroslav smatra da su stanovi već unapred za nekoga pripremljeni iako te osobe nisu ugrožena lica niti su izbegli sa prostora BiH, Hrvatske i Kosova i Metohije.

Iz Komesarijata su ostali imuni na njegovo zdravstveno stanje i stanje njegove bolesne majke govoreći da priznaju samo ako bi on kao podnosilac zahteva oboleo od kancera, na primer - besan je bio Miroslav.

- Najteže mi je sada kada moram ovde da budem i dežuram danima zbog silnih iseljenja. Ne mogu da idem da zaradim dnevnicu na građevini makar. Supruga je na birou od 2002. godine, i povremeno nešto uspe da proda na pijaci. Ne pitaj nas - vidno umoran pričao je svoju životnu priču ovaj ratni veteran.

Porodica Kruška živi u strahu već 23 godine. Oni žive u nadi da će onaj koji treba da reši njihovo stambeno pitanje imati sluha za njih. Žive u nadi da će strah i trepet prestati jednom za svagda. Žive u nadi da više neće duvati oluja, već da će ih ogrejati sunce.

U nastavku pogledajte video-snimak:

BONUS VIDEO:

(Jelena Čabović)