S 1.000 DINARA SAM OTIŠLA NA BUVLJAK PORED CVETKOVE PIJACE, I VRATILA SE S DŽAKOM PUNIM STVARI! Ono što sam tamo našla... TO JE NEVEROVATNO! (FOTO)

Na društvenim mrežama prethodnih dana pojavila se fotografija rugla na vrhu Bulevara.

O čemu je reč? Pa, o napaćenom narodu koji, na nekoliko metara od tramvajskih šina, iznosi sve što ima iz svog doma i prodaje, ne bi li zaradio za koru hleba.

Odlučili smo da ovo mesto posetimo, da popričamo s ljudima, da vidimo šta se sve tamo može kupiti...

Prva impresija na pomisao divlje pijace bila mi je: "zaboga, šta je ovo".

Međutim, ono što sam tamo zatekla razoružalo me je za sva vremena.

Sa samo hiljadu dinara uputila sam se na ovu divlju pijacu, a odande sam se vratila s grbom na leđima od težine stvari koju sam kupila, ali i s teretom na duši zbog svih priča i tužnih lica koja sam tamo videla.

Ne sede oni tamo da bi zaradili što više novca i odmah potrošili na svoje hirove. Oni se peku na suncu i kisnu na kiši svakog dana strepeći od komunalne policije.

Svako od ovih napaćenih i izmučenih ljudi prodaju sve što ima kako bi sebi zaradili za suvu koricu leba.

Samo oni znaju kakve su ih muke naterale da izađu na ulicu i prodaju, pa čak i ono što im je, zapravo, potrebno u svojoj kući. Zaista potrebno.

Svako bi pomislio da prodaju kojekakve gluposti koje nikom ne trebaju i koje nisu ni za šta. I ja sam prva pomislila: "Bože šta će ovo nekome"?

Ipak, kažu da svaka roba ima svog kupca. Pa, zar nije tako?

Od neupotrebljivih slavina, gramofonskih ploča, preko zarđalog nakita od bižutrije, slavina. Svaka stvar odavde naći će svog novog vlasnika.

Nisu ovde baš sve gluposti.

Odlučila sam da izdvojim jednu crvenu i evo šta sam sve kupila za samo hiljadu dinara:

Našla sam kožne štikle za samo 100 dinara. Rekla sam sebi: " Uzeću odmah dva para, nek' se nađu u plakaru".

Srce mi je bilo puno kad sam ugledala osmeh na licu napaćenog čoveka kojem sam dve stotine dinara pružila u ruke. Odmah sam potvrdila onu: "Srećniji si kad pružaš poklon, nego kada dobijaš".

Vrlo brzo sam shvatila da za jednu crvenu mogu da se obujem u kvalitetnu kožu, obučem u pamučnu haljinu, stavim dobar nakit, a i da nešto pojedem.

Zašto ne bih kupila sebi loptu i rekete za razonodu?

Ne šalim se. Stvarno sam sve to pokupovala!

Na ovakvim pijacama ima i hrane, pa sam tako nekoliko kesica nudli, makarone i supu kupila za samo 100 dinara.

Oni misle na sve. Hranu, obuću, nakit ili na lekove. Ukoliko njima nisu potrebni, kažu - zatrebaće nekom drugom. Daju ih skoro pa džabe. Nekoliko lekova za samo 50 dinara.

- Izneo sam sve što mi je palo na pamet da bi moglo nekome koristiti. Nije da mi ne treba, ali nemam kud. Nešto mi je komšija dao za džabe samo da bi nešto zaradio - rekao mi je jedan od prodavaca.

E, mila moja, taj nakit sam ja nekada nosila. Ovaj skup nakit sam dobila. Misliš li, dete moje, da ih ne bih ja nosila? Da ne bih želela da ih možda moje ćerke naslede? Ali, muka čoveka na sve natera... Moram da prodam sve šta imam da bi račune platila. Sedim ovde ceo mesec i po suncu i po kiši - i tako preživljavam - ispričala mi je jedna gospođa.

Iskreno, osetila sam se u trenutku pomalo postiđeno. Pomislila sam samo na svoj plakar pun cipela, na kutiju punu nakita, ali i onog koji i dalje želim da kupim iako ću ga retko kad i nositi. Kupujem, eto tek da bih kao i svaka žena kupovala, ne pomišljajući kako je onima koji za puko preživljavanje moraju da iznesu bukvalno sve iz svojih domova.

Kad smo ceo "ulov" doneli u redakciju tek tada sam shvatila šta smo sve kupili.

Za koleginicu sam odmah odvojila cipele na štiklu, jer je jedina normalna žena u redakciji. Mislim, pod normalna podrazumevam da ne "fura" patike kao mi ostale. Druge dve su razgrabile nakit, a muški deo redakcije se obradovao lopti i reketima. Lekovi nikome nisu trebali, jer su nam i pritisak i srce u "savršenom redu".

Iako sam nekoliko napaćenih duša obradovala kupivši njihovu robu, to mi nije bilo dovoljno.

Sve ono što nismo zadržali za nas odlučili smo da odnesemo do kontejnera i ostavimo nekom ko bi, možda, opet to preprodao i zaradio, ili pak samo zadržao za sebe. Možda će to biti neko ko je go i bos, a kome će naš današnji "ulov" mnogo značiti.

Zato, sve i da niste pobornici "second hand" garderobe i stvari, ne osuđujte.

Ne gledajte narod koji na raširenim krpama prodaje odeću mrko i ispod oka.

Ne znate njihove sudbine, kao ni oni vaše. I poželite da nikad vi, niti iko od vaših ne bude primoran na isto to.

(Jelena Čabović)