ISPOVEST BANJALUČANKE KOJA JE DOŠLA DA ŽIVI U BEOGRADU: Reči ove devojke kriju PRAVU ISTINU o glavnom gradu!

Život piše knjige... Navodi nas putevima koje nikada ne bismo utirali u svojim mislima. Kada se rodimo i kada odrastamo, puštamo korene na mestu rođenja, osvajamo sopstvene teritorije i onda se najednom učini kako donedavno velik grad, najednom postaje mali. Da li se gradovi smanjuju ili mi rastemo uvek ostaje misteriozno. Rođena u gradu na vodi i u gradu zelenih aleja, travnatih površina, zanavjek sam shvatila kako ću za tim obiležjima zauvek da tragam u svim drugim gradovima.

Mladalačka mašta ponese nas, pa se u mislima otiskujemo u daleke krajeve sveta, maštamo o životu tamo negde daleko u velikim evropskim, velikim azijskim gradovima... I mene je moja, nedugo pre nekakvih čudnih spletova okolnosti, navodila tim putevima. Koliko god da sam volela, koliko god da volim grad u kome sam rođena, najednom sam bila spremna da se otisnem i odem, da osvajam neke nove teritorije, da pohodim neke druge zelene aleje, da se zagledam u dubine nekih drugih voda, od onih uz koje sam odrastala.

U tihim noćnim satima odjednom je nebo postalo šire i dalje, a ispred mene se uzdizalo sivilo jedne metropole, u vidu visokih solitera, železnih mostova i nadvožnjaka i stigla sam na novo odredište. Beograd.

To, naravno, nije bio prvi put da dolazim u ovaj grad, ma da je ovog puta nekako sve bilo mnogo drugačije. Nisam došla da posle par dana odem, dolazim da ostanem. Ne mogu da kažem kako je prvi utisak grada, na samom ulasku, impresivan, jer uistinu nije, mnogo smeća, mnogo oronulosti, mnogo prašine, ali široki bulevari, visoko drveće, noćna svetla, centar u daljini ulevaju nadu i bude znatiželju posetioca. Ne! Ovog puta sugrađanke.

Od tog dana svako jutro od Mostara, preko Višegradske predamnom se uzdižu velelepna zdanja, s jedne strane stare građevine u koje je utkana sva istorija naroda koji su živeli na ovom podneblju, ali i ona zastakljena moderna, taman toliko da ovaj grad nikada ne izgubi korak s vremenom.

Iz moje perspektive, Beograd je grad više dimenzija. Ukoliko tragate za mitskim pričama pronaći ćete ih u tvrđavama i utvrđenjima, ukoliko tragate za istorijskim dokazima i oni su upisani u bedemima ovog grada, a ako ste željni postmodernog duha vremena i on je vidljiv na svakom koraku.

Večno nedovršen, Beograd, s jedne strane istrgnut iz svoje bitno istorijske dimenzije, rekonstrukcijama, rušenjem i građenjem, prosut između dve reke, uvek stremi da se oporavi i da se dogradi. I tako dok s jedne strane stoji kao spomenik bogate istorije, s druge se gradi i niče, dok sa treće propada i vene. Grad metamorfoze. I baš kao što se velike vode kreću i ukrštaju njegovom teritorijom, tako se i ovaj grad večno talasa i kreće, kao da ne zna za spokoj i tišinu.

Neprocenjiv je miris ovog grada u letnjim danima... U zraku miris lipe iz bezbrojnih aleja koje su gotovo na svakom mestu na kojem se nađete. Bezbrojne zelene površine, parkovi, zbog kojih ponekad izgubim doživljaj da se uopšte nalazim u jednom milionskom gradu.

Pisati o svakoj građevini ponaosob, čini se kao stvaranje nekakvog turističkog prospekta, a to svakako nije cilj ovog teksta, koji bi trebao da pokaže utisak jednog stranca o ovom gradu.

Nakon nekoliko meseci provedenih u ovom gradu, shvatila sam da I ljudi koji ovde žive, koji vole I poznaju ovaj grad, ne poznaju ga prema onome što u njemu može da se vidi, da se dotakne, ne po zdanjima i spomenicima istorije i kulture, već po njegovom možda najlepšem delu, ako mene pitate i to onim delom koji nije nimalo materijalan. Taj deo ne može da se zabeleži kamerama i fotoaparatima, nije opipljiv... Taj deo ovog grada nećemo više nikada videti. On se nalazi u svakom ko o istoriji Beograda zna, bar nešto, pa i taj deo koji više ne može da se rekonstruiše i vidi pripada istoriji ovog grada. A to je jedna bogata istorija grada u središtu Balkana, koji je toliko puta bio sravnjen do temelja i nanovo izgrađen... Grad koji je dao neke od najznačajnijih imena u svetu umetnosti svake vrste od književnosti do slikarstva...

Ovaj grad je i danas prebogat ljudima koji ne boluju od površnosti, a takvi ljudi su mi oduvek bili potrebni. Ljudi sa kojima se satima sedi za stolom i koji uvek nešto novo mogu i imaju da kažu...

Bonus video:

Espreso intervju - Marko Milosavljević

J.K.