MARKO MILOSAVLJEVIĆ (INICIJATIVA MLADIH ZA LJUDSKA PRAVA): U Srebrenici se desio genocid, ali to ne znači da je ceo srpski narod kriv za to! (VIDEO)

Zločin u Srebrenici i dan danas je mračna mrlja naše istorije, i veliki uzrok razdora u srpskom društvu.

Ove godine u Memorijalnom centru u Potočarima obeleženo je 23 godine od stradanja u Srebrenici, a pokopane su i nove žrtve, među kojim je bilo i četvoro maloletnika.

Da li je ovo bio genocid ili ne, i dalje se razglaba u našoj javnosti, dok grobovi u Srebrenici nemo stoje, i stajaće u vremenima koji dolaze.

Inicijativa mladih za ljudska prava, nevladina organizacija iz Beograda, održala je komemorativni skup za žrtve genocida u Srebrenici u sredu, 11. jula u parku kod Predsedništva Srbije.

Tim povodom razgovarali smo sa članom Inicijative Markom Milosavljevićem, koji nam je ispričao za šta se zalaže ova organizacija i zbog čega je od velike važnosti da odavanje počasti žrtvama Srebrenice postane deo zvanične državne politike Republike Srbije.

Pogledajte ceo intervju:

Šta se desilo u Srebrenici pre 23 godine?

- Ono što nesumnjivo govore presude Haškog tribunala, odnosno Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, 14 presuda koje danas imamo govore o tome da se nedvosmisleno tamo dogodio genocid. I kroz te presude zapravo možemo da vidimo, sada su javno dostupne i bile su dostupne dok su trajali procesi, čitav niz materijala i dokaza pred samim sudom je iznet. Ali takođe i pred domaćim sudovima, najviše suda Bosne i Hercegovine, koji je doneo preko 38 ili 39 presuda koje se tiču genocida u Srebrenici koji se desio zapravo ne samo u danima jula kada se desilo preuzimanje Srebrenice od strane vojske Republike Srpske, nego takođe u danima avgusta i septembra kada su leševi prekopavani, što dodatno govori o načinu na koji je do kraja sproveden genocid.

Nesumnjivo je potvrđena sama definicija genocida koja govori o cilju da se delimično ili u celosti ukloni određeni broj pripadnika verske, etičke i političke grupe se zapravo desila tog jula 1995. godine. Ono što danas imamo je veliki problem i pored tog broja presuda i pored svedočenja žrtava, i niza manifestacija koje govore o tome da i dalje u Srbiji postoji jedan zid ćutanja. Pre svega od strane političke elite, izvršne i zakonodavne vlasti, koja danas ne želi da progovori o tome.

Zbog toga smo mi organizovali, kao i prošlih godina, komemoraciju građana Srbije u Beogradu. Takođe smo pozvali predsednika Vučića i predsednicu Vlade Anu Brnabić, da ukoliko ne postoji poziv iz Potočara, dođu na naš skup koji organizujemo sa ciljem da se oni odrede prema tome i odaju poštovanje prema žrtvama genocida.

Da li ste dobili odgovor od njih?

- Za sada nismo dobili zvaničan odgovor, ali prema onome što smo dobili od medija je informacija da je Ana Brnabić tada na Samitu zemalja zapadnog Balkana u Londonu. Što se tiče kabineta Aleksandra Vučića, nemamo odgovor. Poslali smo i javni poziv predstavnicima Narodne skupštine i od njih očekujemo da prisustvuju.

Da li neko mora da kaže da je Srebrenica genocid, da biste vi rekli da osuđuje ono što se tamo desilo, da li je to za vas uslov da vi nekome priznate da osuđuje ono šo se tamo desilo?

- Problem koji imamo danas u zemlji je da su zamenjene teze. Kada se ljudima od strane političkih elita saopštava da je potrebno, da se traži od Srbije da se prizna da je to bio genocid, onda se izvlači teza da je srpski narod kolektivno kriv za ono što se desilo, što je nonsens. I to je jedan neverovatan potez koji nacionalisti prave kada žele da negiraju genocid. To što se desio genocid u Srebrenici ne znači da je srpski narod kriv za to, ali to povlači određene posledice za svakog ljudskog stvora koji danas živi ili je živeo u Srbiji, s obrzirom da je Srbija i te kako povezana ne samo sa genocidom, nego uopšte ratom u Bosni i Hercegovini. Razne paravojne jedinice su delovale na prostoru te zemlje, državna bezbednost je i te kako bila uključena u sva ta dešavanja i u niz zločina.

Kao posledicu toga danas imamo jedan od jako važnih slučajeva koji se danas prati a to je postupak protiv Frenkija Simatovića i Jovice Stanišića. Te sve stvari govore ne o krivici naroda, nego o odgovornosti koju kao društvo treba da pokažemo. Ta odgovornost može da pokaže na više načina što tiče građana, a što se tiče države, koja je jedina na svetu koja je osuđena za to što nije sprečila da se desi jedan genocid u XX veku, jeste ono što smo mi zahtevali.

Prvo mora da se počne od poštovanja žrtava da se iskaže pijetet prema njima bez ikakve sumnje, drugo mora da se osude oni koji su to uradili i koji su već osuđeni za to. A danas imamo da je jedan od 14 ljudi koji su osuđeni, komandant zvorničke brigade Vinko Pandurović je specijalni gost na okruglom stolu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Ili imate Vladimira Lazarevića koji predaju svoju tezu o odbrani otadžbine i zemlje iako je osuđen na 15 godina zbog zločina protiv čovečnosti na Kosovu. Takođe tražimo, kao i niz drugih organizacija, da se ubrzaju i da budu efikasnija suđenja za ratne zločine koji danas izgledaju mnogo gore nego pre 10 godina. Primer za to je je slučaj koji se vodi protiv nekoliko pripadnika MUP-a RS, odnosno jedne specijalne jedinice koja je optužena, u jedinom slučaju vezanom za Srebrenicu kome se sudi u Srbiji, za streljanja u zadruzi u Kravicama gde je ubijeno 1300 civila. To je jedno od najvećih streljanja u okviru genocida, i vi danas imate opstrukciju tog slučaja tako što su optužnice nepotpune, stalno se vraćaju, ročišta se odlažu, i ne vidi se nikakav epilog.

Kako neko može da kaže da je Srebrenica genocid, a zatim da kaže da Jasesovac nije?

- Postoji jedna prosta činjenica kada govorimo o tom poređenju. Svakako ono što znamo prema istorijskim podacima iz više izvora jeste da su se tu desila masovna stradanja Srba, Roma i Jevreja. Ali, ono što je činjenica je da je genocid uveden u međunarodno pravo tek nakon Drugog svetskog rata, upravo zbog tih dešavanja. I nije mogao da bude pravno kvalifikovan kao takav već oni događaji koji će uslediti nakon 1951. kada je doneta Konvencija o sprečavanju genocida. Ja bih rekao da je to jedna lažna semantička igra kada govorimo da li je ovo genocid ili nije.

Jasenovac je upravo zbog velikih manipulacija bio jedan od povoda ili razloga zašto je u toliko velikoj meri srpski narod bio uplašen na određenim teritorijama bivše Jugoslavije i bio huškan na rat, zato što se nije došlo do činjenica o Jasenovcu. Sa druge strane kada imamo tehnologiju za DNK i utvrđivanje indetiteta žrtava, pa je svake godine moguće utvrditi taj broj. Zamislite da to ne postoji i da imamo opet taj problem, i da nije bilo međunarodne istage o genocidu u Srebrenici nikad ne bi mogli da dođemo do utvrđenih činjenica, na osnovu kojih možemo da prevladamo prošlost.

Mi se ovim ne bavimo zato što nam je neko nametnuo. Postoje priče da smo plaćeni za to, da nam je neko naredio. Ja lično, i organizacija kojoj pripadam, osećam ljudsku potrebu da ovo društvo napravi otklon od toga. A otklon od rata je moguće napraviti tako što znamo šta se desilo, i onda kontinuirano razgovaramo međusobno u društvu, i sa drugim društvima, o tome. To se nije desilo sa Jasenovcom, i to je pokrenulo ratove u Jugoslaviji.

Postoji dosta različitih istraživanja o tome koliko je bilo žrtava u Srebrenici. Kojem prosečni građanin može da veruje?

- Osnovni problem jeste što formalno obrazovanje, odnosno Ministrastvo obrazovanja i čitava izvršna vlast, nije upotobila određene strategije koje je potpisala. Jedna takva strategija, ključni dokument je Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina koja je potpisana u novembru 2016. godine, u kojoj tačno piše da je potrebno promeniti kurikulum za određene razrede koji se tiču istorije, gde je potrebno promeniti delove koji se tiču ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji. Tu bi svakako jedno od mesta zauzele i činjenice u Srebrenici.

Kada nema te baze, koju će država shvatiti kao dugoročno važnu, jer smo u javnosti stalno bombardovani pričom o miru i stabilnosti. Ako nije dovoljna baza činjenica o tome šta se desilo tokom poslednjih ratova, ko su bili zločinci, to je jedan od najvećih prioriteta za buduće generacije koje danas stasavaju, da znaju o tome. U nedostatku takve baze činjenica, ljudi su oslonjeni na mikro-zajednice, upućeni na svoju porodicu, ili prijatelje, i onda se snalaze.

Ono što mi radimo jeste da pravimo neformalne programe obrazovanja o tome šta je to tranziciona pravda, šta je to odgovornost kada govorimo o ratnim zločinima, gde su se desili ti zločini, na osnovu čega to znamo, i tu je najvažnije pitanje izvora.

Zašto nisu osuđeni ratni lideri drugih nacionalnosti, kao što su Ante Gotovina, Naser Orić, Ramuš Haradinaj?

- Prva stvar je da nisu samo osuđeni ti najviši oficiri, nego konkretni ljudi koji su ubijali, koji su bili u komandnom lancu i oni su većinski osuđeni u Bosni i Hercegovini. Ono što je takođe jedna zamena teza koja postoji a to je da u ratu mora postojati neka vrsta reciprociteta. Međutim, rat kao i svaki društveni procesi je asimetričan. Tu nema govora o tome da je 1=1 ili 2=2. Zapravo, mislim da o snazi u smislu vojne, tehničke, pomoćne vojske RS, kada govorimo i o Srebrenici i o ratu u Bosni govori zapravo i ta politika, ideologija koja je postojala i koja je proizvela zločine, i zato su u tolikom broju i osuđeni srpski generali.

Sa druge strane, postoji i politički program, i ideje koje do danas nikad nisu osuđene. Ideje koje stoje u strateškim dokumentima i Republike Srpske. Dva su važna dokumenta koja govore o tome - Programski ciljevi u toku rata, koji su nastali tokom maja 1992. godine, za koje je, kada su obznanjeni, bio i prodor na more, i etničko čišćenje muslimanskog stanovnika. Reakcija Ratka Mladića, prema zapisniku sa te sednice, je bila: "Ljudi moji, ovo je genocid".

Da bi se na kraju desilo da Ratko Mladić rukovodi tom operacijom koja je proizvela genocid.

Ne postoji svest o tome šta je potrebno da bi neko bio osumnjičen. U samom procesu procesuiranja je jako važno kako su te optužnice napisane, od kojih dokaza, ko je pribavljao to. Ja bih rekao da je u slučaju Ante Gotovina, ali i u slučaju Perišić, koji je osuđen za niz zločina koji su se dešavali van teritorije Srbije, standardi koji su upotrebljeni od strane tribunala doveli su da te presude budu oslobađajuće.

Zbog čega su primenjivali drugačije standarde?

- To je pitanje za tužilaštvo, šta su bili razlozi i motivi za njih. Ali ono što je važno predstaviti građanima Srbije je da je svako ko ima internet u mogućnosti da pristupi velikoj bazi podataka Haškog tribunala na njihovom sajtu. I tu se za svaki predmet možete videti bar minimum sažetak tih presuda i optužnica i da pronađete to. Ja ne želim da interpretiram za druge ljude, mislim da je najbolje da onaj koga interesuje ode i pogleda zašto Ante Gotovina na kraju nije osuđen.

Jako je važno da se ljudi informišu i budu obrazovani. Takođe da znaju o konteksu u kojem su se te stvari dešavale. Ono što se sada dešava je da tužilaštvo BiH iako je prošle godine ponovo oslobođen Naser Orlić, pribavljaju se novi dokazi i on će najverovatnije opet biti predmet procesuiranja. Što se tiče predmeta Haradinaj tu nema napretka, a loša stvar koju je Srbija uradila prošle godine je koristila je taj slučaj samo da bi dizala tenziju, umesto da traži pravdu, da prepusti to organima gonjenja. Setite se, u isto vreme kada je poslat onaj voz na Kosovo, to je bio jedan super spin koji je rađen da bi se dobili politički poeni. To nam govori da mnogo manje brige postoji za same žrtve, koliko su političke elite zainteresovane samo za određene slučajeve ratnih zločina koji im mogu ići u prilog.

To je ono što je suština naše poruke o genocidu u Srebrenici. Iskaz najvećeg poštovanja je prema žrtvama koje su ubijane i mučene sa legitimitetom naroda kojem ja pripadam. Ja mislim da je jako važno odrediti se prema tome. To ne iskuljučuje zahtevanje procesuiranja za žrtve koje je podneo srpski narod. Ono što je naš glavni problem jeste što se o svemu promišlja u tom kolektivnim kategorijama, umesto utvrđivanja konkretnih slučaja kako su ljudi ubijeni, kako su ranjeni, i ko su ljudi koji su nestali i za to je najveći primer Kosovska knjiga pamćenja koju je izdao Fond za humanitarno pravo, gde možete da vidite u kom kontekstu i statusu su ljudi stradali.

Dokle je proces suočavanja sa zločinima izvedenim "u ime otadžbine" došao u Srbiji, a dokle u Hrvatskoj, u Bosni, dokle među Albancima?

- Pa ja mislim da su oni 10 godina unazad u odnosu na to kakva su bila procesuiranja ranije, mislim da su u jednom zapećku upravo zato što ne postoji politička podrška za suočavanje u društvu. Postoji nekoliko kanala kako mi prevladavamo tu prošlost. Jedno je ono što su sudski utvrđene činjenice, jedno je ono što same institucije izvršne i zakonodavne vlasti rade, i treće ono što se dešava na društvenom planu. Ono što bi trebalo da je baza, a tu govorimo o sudski utvređenim činjenicama je potpuno ostalo u zapećku.

Ali, da li insistirati na tim presudama, pošto dosta građana osporava sam kredibilitet Haškog tribunala i njegove odluke?

- Zanimljivo je što mi stalno govorimo o tome, ako postoje presude, kako će ti ljudi da reaguju. Ali se tu izostavlja prvi korak, a to je da postoje porodice tih žrtava, postoji neka nadoknada štete za to što je tim članovima porodice učinjeno. Mi uopšte ne razmišljamo o tome. Najiskrenije, šta me briga kako reaguju ti ljudi ako te žrtve nisu ni na kakav način obeštećene, ili su minimalno obeštećene. Najveći primer za to je jedan stravično diskriminatoran Zakon o žrtvama rata u Srbiji koji je na snazi od 1996, koji se do danas nije promenio. Taj zakon kvalifikuje žrtve samo ako imate 50% invaliditeta, i kvalifikuje samo žrtve koje su nastradale od neprijateljske strane. To znači da na primer, za Sjeverinu, u kojoj se desila otmica, za Štrpce, za ubistva uglavnom bošnjačkog naroda, te porodice nisu kvalifikovane kao civilne žrtve rata.

Kada to preskočimo, razmišljaćemo kako neke ekstremne strane reaguju, a ko vodi brigu o žrtvama? A te porodice, ako žele da ponovo budu deo tog nekog novog društva, mi moramo da se odredimo prema njima. Potrebno je da integrišemo te ljude u neki novi budući život. O tome nema ideje i nema političke podrške za to. Zato su prosecuiranja za ratne zločine u zapećku - zato što se ovi procesi stopiraju.

Da li u ostalim zemljama bivše SFRJ postoje organizacije poput vaše koje se bave "čišćenjem đubreta" u njihovom dvorištu tj. bavljenjem zločina Hrvata, Albanaca i Bošnjaka? Koje su to organizacije?

- Naravno da postoje. Inicijativa radi u celom regionu, u pet država ima svoje kancelarije. Tu su takođe Fond za humanitarno pravo koji radi i u Srbiji, i u Hrvatskoj, ali i cela koalicija Inicijative za REKOM, koju čine ne samo udruženja civilnog društva nego i udruženja žrtava. Navešću primer organizacije Tranzicijska pravda iz Sarajeva, koja se time bavi u BiH, ili Dokumenta iz Hrvatske koja prati procese za ratne zločine pred sudovima, takođe i inicira određene procese memorijalizacije ne samo žrtava, nego i nekih ljudi koji su u tim zlim vremenima predstavljali neku vrstu građanske hrabrosti, i afirmisali vrednosti solidarnosti i zajedničkog suživota između drugih nacionalnosti.

Tu je primer Josipa Rajhla Kira - to je policijski inspektor iz Osijeka koji je ubijen zato što je pregovarao između strana i tražio mir. Inicijativa za ljudska prava u Hrvatskoj je inicirala da on dobije ulicu u Zagrebu.

Ono što je važno, sem utvrđivanja činjenica, mi kao generacija mladih ljudi moramo da iščistimo kako da zločince koji su danas predstavljeni kao heroji, i da imamo nove heroje. Bilo ih je i te kako veliki broj.

Jedan od primera je gest Srđana Aleksića u Trebinju, koji je spasio svog sugrađanina druge nacionalnosti, pa je ubijen.

Da li se te organizacije u drugim zemljama regiona susreću sa istim problemima kao vi u Srbiji - porastom nacionalizma, teškim prihvatanjem činjenica?

- Tako je, to je ista matrica nacionalizma koja funkcioniše. Postoje razlike, i tu bih rekao da Hrvatska prednjači u jednoj novoj fazi nakon ulaska u EU. Od jednog očekivanog poboljšanog odnosa prema manjinama došlo je do jedne vrste glorifikacije ne samo ustaškog pokreta, nego i raznih drugih desničarskih inicijativa, kao što su one poznate ćirilične table koje su bile rušene. Ali, mi sarađujemo sa drugim kancelarijama i pravimo jednu vrstu savezništva. Pomenuo sam i uspostavljanje regionalne komisije koja bi se bavila utvrđivanjem činjenica o masovnom kršenju ljudskih prava i ratnim zločinima na prostoru bivše SFRJ od 1991 do 2001. godine, što je jedna od najvažnijih stvari koja će, nadam se, na neki način biti predmet Samita u Londonu.

Druga inicijativa u kojoj je Inicijativa uzela veliko učešće je izgradnja regionalnog mehanizma kroz razmene mladih. To je jedan od naših najvećih programa, u kojem smo razmenili preko 15.000 ljudi od postojanja Inicijative mladih za ljudska prava od 2003. godine.

Ta su dva mehanizma pomirenja, jer se ono ne dešava tako što saberemo neki zbir, nego je to kontinuirani proces i socijalni dijalog koji mora stalno da bude uspostavljen.

Vaša organizacija misli da poštovanje žrtava zločina u Srebrenici mora biti deo državne politike - na koji način?

- Zamislite da umesto razgovora o spomeniku Slobodanu Miloševiću, mi imamo zvanično državno obeležavanje genocida u Srebrenici, sa poštovanjem prema žrtvama i osudom ratnih zločinaca, i da to bude normalna stvar. Da svake godine država Srbija na pristojan način obeleži to. Danas u hrvatskom Saboru postoji sednica koja se tiče Srebrenice.

Ono što bih rekao da je najvažnije: zamislite mlade ljude koji, ne samo 11. jula, nego u svojim školama imaju to kao temu o kojoj bi trebalo da razmišljaju. I sad ne govorim da bi to bila neka istina koju im stavljaju na tacnu,kao što su se razne laži servirale ljudima i date im da ih ispiju do kraja i onda krenu u rat. Nego, postoji baza činjenica, koja je utvrđena na određen način, određenom metodologijom, forenzički utvrđena, ili presudom sudova, i na osnovu toga mi kreiramo dijalog i odnos prema žrtvama.

To je važno iz najprostijeg mogućeg razloga - da li ćemo vi i ja biti sledeća generacija koja neće doživeti rat. Sve prethodne generacije ove zemlje su na direktan ili indirektan način doživele rat. Danas imamo generacije koje su rođene dvehiljaditih koje nisu fizički povezane sa ratnim dešavanjima na ovim prostorima od 1991. Oni danas nemaju, ne zato što neće, već zato što ne postoji podsticaj, nemaju izglađen odnos o tome. A problem je što će ih stvari koje su se dogodile, kada budu zalazili u neke godine, uhvatiti i neće moći da se snađu u tome. A onda će neko ko je 2002. godište određivati politiku Srbije, koja opet može da se vrati u tu spiralu nasilja i zločina, i koja može da dovede ovo društvo do svog kraja.

Zašto je sve više mladih ljudi zadojeno nacionalnom mržnjom? Kako se boriti protiv toga?

- Ono što bih rekao da je razlog za to, još 2000. godine i demokratskih promena, je što smo imali prećutkivanje onoga što se desilo, ili na neki način afirmaciju i glorifikaciju onih ljudi koji su činili zločine. Vi možda imate u udžbeniku to da je Srebrenica masovni zločin, ali nije genocid, ali onda kada sednete sa profesoromistorije koji vam predaje to, ona vam kaže " ma pusti to što tu priča,postoje interpretacije da se to nije dogodilo". To je ista ona priča koju sam naveo - potrebno je napraviti jedan put u obrazovnom sistemu koji vodi od onoga šta su činjenice, da se onda napravi dijalog, i omogući se ljudima da kritički razmišljaju o različitim interpretacijama. Ono što mi imamo je dve strane - jedna koja govori "hej, ovo je utvrđeno,i potkrepljeno dokumentima", a sa druge strane je nešto što potpuno negira, nema opravdanje. Tu nije reč o interpretacijama koje su logički postavljene.

E sada, kako da se borimo protiv tog, ja bih rekao i rasizma? Sećate se one poruke koju Ratko Mladić izgovara "došlo je vreme da nakon 500 godina pod Turcima se osvetimo". Potreban je veliki trud da u institucije države uđu programi koji će afirimisati dijalog i pokazati ljudima šta su tu činjenice. A sa druge strane, nije toliko obespokojavajuća situacija zato što postoji niz neformalnih programa. Na njih ide mali broj ljudi, ali kroz od ta dva kanala mi ne smemo da odustanemo. Naše je pravo da tražimo istinu o tome šta se dogodilo. Ukoliko do toga ne dođe, imaćemo nove konflikte koji će nas vratiti unazad.

Zanimljivo je to da ultranacionalističke stranke, kao što je Šešeljeva SRS, imaju dosta "tviter" i "FB" sledbenika, ali njihovi rezultati na izborima su poražavajući (po njih). Šta se tu dešava?

Ja bih rekao da je svako kolektivno mnjenje u Srbiji jako promenljivo, pogotovo kad se meri šta je viralno na Tviteru ili Fejsbuku. Mislim da se to dešava sa masom drugih podrški, inicijativa, gde za neki događaj imate hiljade ljudi koji će da dođu, a u praksi desetak. Ono što je važnije od toga, baš zbog tog podatka, je prisustvo SRS, a pogotovo osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, zato što je on sa svojom pravosnažnom presudom da je ratni zločinac, za događaje koji su se desili na teritoriji Srbije, što je kontra od mita da se raspad Jugoslavije nije desio na teritoriji Jugoslavije, tek nakon te presude postao sveprisutna ličnost, uz predstavnike izvršne vlasti. To je ono što je opasnost. Opasnost je da takvi ljudi, pored toga što su osuđeni, postanu primer kako treba delovati u javnosti, kako se izražavati, kakav bi trebalo da bude odnos prema manjinama, različitosti, kako se ponašati prema ljudima drugog roda. Sve od toga je Vojislav Šešelj kontra. I to je jedna užasna polarnost onoga za šta ja mislim kako bi trebalo da se postupa u javnosti.

Kako komentarišete da se na svim velikim događajima koji uključuju takmičenje nacija dešavaju incidenti poput Šaćirijevog proslavljanja gola ili slavlja hrvatskih fudbalera uz Tompsona?

Za mene to svakako nisu potezi koji su ni tog događaja kojim su prisustovovali, ni reprezentacije kojima ti fudbaleri pripadaju. Ali, ono što je problem zašto kod nas nastaje bum od toga, a neki od njih su i sankcionisani. Čak je postojala i inicijativa za švajcarske fudbalere Šaćirija i Džaku od jednog broja švajcarskih građana kojima to nije dostojno. Meni to nije u redu, ali to je sloboda izbora. Ono što je problem kod nas je što je događaj izazvao vulkan reakcija, koje su shvaćene kao provodacije. što možda za neke ljude i jesu i to je u redu. Ali onda to sa sobom ne sme da povuče govor mržnje koji je sveprisutan. Podsetimo se, ako mi već jadikujemo nad tim postupcima, onda treba da budemo fer i kažemo da su na tim utakmici protiv Albanije za predhodne kvalifikacije, srpski igrači kada su postizali gol pokazivali 3 prsta, ne pred svojim navijačima, već navijačima druge strane. Ja sad ne relativizujem ono što su ti ljudi uradili, ali moramo da znamo šta se sve dešavalo, ono što naša strana radi. Inicijativa se time bavila, dešavanjima na utakmici i neposredno posle nje, Srbije i Albanije 14. oktobra. Više od 30 objekata, pekara, prodavnica, raznih objekata čiji su vlasnici albanske nacionalne manjine su uništavani, nedeljama nakon utakmice. Mi danas nemamo nijednu istragu nakon toga, nemamo nijednu optužnicu o tome, iako je u tim događajima bila ugrožena i imovina tih ljudi, kao i bezbednost ljudi koji su radili u tim uslužnim objektima. Kakav je onda odnos društva i države koja olako zaboravlja kako se mi odnosimo prema tome, a spremna je na prvu loptu ili na prvog nekog orla da reaguje tako?

Naravno, ne treba biti gluv i nem na nepristojne poteze pojedinaca, ali ne treba da se pravimo ludi na ono što je proizvod državne politike i društvenih procesa koji dolaze iz naše zemlje i koje ne treba pozdraviti, jer onda nemojte da očekujete da će vam se nešto dobro desiti ako sami ne radite dobro drugima.

Da li zbog svog političkog delovanja neko od vas dobija pretnje?

Naravno, to je sastavni deo posla, nešto na šta smo se navikli, čitav politički i društveni kontekst u kojem živimo, u kojem smo i rođeni. Ja često kad razmišljam o tome poredim način na koji su neki ljudi koji su tokom devedestih protestvovali i koji su imali mnogo više problema od nas. Sada su stvari malo drugačije, pritisci su indirektniji, znatno nevidljiviji, ali su tu i sa raznih strana dolaze. ALi to je pokazatelj da radimo stvari koje su od interesa za organe države Srbije, ali oni pokazuju često drugačiji pristup. Inicijativa i dan danas vodi postupke protiv NN lica koja su grupu od 9 nas, među kojima sam i ja, pretukli u Beški nakon našeg protesta protiv Veselina Šljivančanina, koji je, podsetimo u organizaciji SRS promovisao svoju knjigu, i to je bio početak predsedničke kampanje 2017. I dalje nemamo nekih napredaka tu. Ono što su novosti je da sada imamo potpuno obrnut postupak a to je se nama sudi za to što smo ugrožavali javni red i mir i podsticali druge na tuču.

Ali, pored toga, ne pada nam napamet da odustanemo. Pored svih negativnih podsticaja, teške probojnostikroz medije... Ima jedan primer, vezan za Berlin, za suočavanje sa prošlošću, kada hodate Berlinom i spotaknete se o neki kamenčić, na njemu piše ko je tu živeo od jevrejske zajednice. Memorijal o Holokaustu se može videti iz svih državnih institucija Nemačke.

Ja bih rekao da ono što radi Inicijativa i drugi pojedinci i organizacije jeste taj kamenčić o koji će morati svako da se spotakne ukoliko želi da pregazi preko svih užasa koji su se desili. Da bi bila prevladana prošlost, potrebno je da postoje takva vrsta stvari koja će da nas vraća unazad i kaže " pa čekajte , to se ipak desilo, i mi moramo sa tim da se nosimo". To je naš posao, i nosi negativnu notu sa sobom, ali opet kažem to je potrebno neko da uradi. I sa punom odgovornošću smo spremni da to i nastavimo da radimo.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)