BIO JE TITOV TRN U OKU, a pred smrt mu je poručio nešto ŠTO GA JE MNOGO NALJUTILO! Krcunova pogibija obavijena velom tajne, ovo je priča o kultnom načelniku Ozne

Slobodan Penezić Krcun, nekadašnji načelnik Ozne i bivši predsednik Izvršnog veća Srbije rođen je na današnji dan 1918. godine u Užicu.

Najpoznatiji užički komunista bio je jedan od najvažnijih ljudi u Titovoj Jugoslaviji sve do svoje prerane smrti u automobilskoj nesreći.

Pošto nije bio miljenik Josipa Broza Tita, jer je znao da mu kaže šta misli o njemu, često je njegova pogibija dovođena u vezu s tim.

Poginuo je 6. novembra 1964. godine u saobraćajnoj nezgodi na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca. Tog dana, zajedno sa visokim republičkim funkcionerima - Svetolikom Lazarevićem Lazom i Ljubomirom Mijatovićem, krenuo je na Sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu. Prema zvaničnoj istrazi, njegov novi automobil (neposredno pre udesa, dodeljen mu je nov automobil) je tokom pljuska naleteo na blato, usled čega je automobil proklizao i vozač je izgubio kontrolu nad vozilom, koje je zatim sletelo sa puta i svom silinom pri brzini od 130 km/h udarilo u drvo. Zajedno sa Krcunom tada je poginuo Svetolik Lazarević Laza. U automobilu je bila i Olga Živković.

Poznato je da Krcun nije bio Titov miljenik. Za razliku od drugih Brozovih saradnika, on je imao svoj stav, koji je više puta bio u suprotnosti s politikom tadašnjeg rukovodstva. Posebno se nije slagao s načinom na koji se vodi međunacionalna politika.

Krcun je smatrao da Srbija zaostaje u razvoju u odnosu na Hrvatsku i Sloveniju, a urbana legenda kaže da je jednom maršalu u lice rekao: “Ili Srbija dobija kombinat ili ponovo idemo u šumu“.

Posledniji susret Tita i Krcuna odigrao se 1963. godine na Brionima, a njega je opisao istoričar Venčeslav Glišić.

- Krcun je tada navodno rekao maršalu da je nekorektan prema Srbima da su mu uvijek srpski ratni komandanti sumnjivi i da se udaljava od sebe i naroda. Priča kaže da se Tito mnogo naljutio i hteo da se udalji, a da mu je Krcun dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu - misleći pri tom na sebe i Rankovića.

O ovom tragičnom događaju u kojem je Srbija izgubila premijera, odmah je, kako to i priliči Srbima, smišljen vic: “Saopštavaju Titu da je Krcun poginuo, a on pogleda na sat i upita: “Šta, već je pola dva?“

Mijatović je pričao da kad su kola proklizala na desnu stranu i kad je vozač pokušao da ih vrati na drum, ona su izletela na levu stranu i udarila u drvo. Krcun je samo uspeo da kaže – Šta to uradi? Krcun je od siline udara bio smrvljen između prednjeg sedišta i haube. Oba preživela svedoka tvrdila su da je reč o proklizavanju kola, dok su Krcunova majka i sestra mislile da je reč o ubistvu. Tito nije prisustvovao sahrani već je poslao venac. Na dan Krcunove sahrane Tito je primio glumca Kirka Daglasa.

Krcun je u vreme saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo obavljao funkciju predsednika Vlade Srbije.

Biografija

Inače, Krcun je u rodnom Užicu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Kao učenik, viših razreda, užičke gimnazije, preko literarne družine „Napredak“, uključio se u rad omladinskog revolucionarnog pokreta.

Napad sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, ga je zatekao u Beogradu i on je istog dana krenuo kući. U Užicu je pokušao da se prijavi u vojsku, ali je bio odbijen. Kada su Nemci zauzeli Užice, otišao je u Sandžak, i tu je ostao do kraja aprila 1941. godine. U toku maja uspeo je da se vrati u Beograd, gde je dobio zadatak od Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju da se vrati u Užice i poveže se sa tamošnjom partijskom organizacijom KPJ.

Po zadataku Okružnog komiteta KPJ za Užice, u zlatiborskom srezu je radio na pripremi ustanka i formiranju Zlatiborske partizanske čete. Posle formiranja te čete, na poziv Okružnog komiteta, otišao je u Štab Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović“, gde je određen za zamenika političkog komesara Odreda. Posle oslobođenja Užica, seprembra 1941. godine, imao je zadatak da u oslobođenom gradu organizuje borbu protiv „pete kolone“. Pored ovoga, radio je i na organizovanju „narodne vlasti“, organizovanju pozadine i dr. U oslobođenom Užicu je ostao sve do pada Užičke republike, 29. novembra 1941. godine.

U selo Radoinju, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije, stigao je 5. decembra 1941. godine, i bio zadužen da radi na obezbeđenju članova Vrhovnog štaba. Na toj dužnosti je ostao sve dok je Vrhovni štab boravio u oslobođenoj Foči. Prilikom povlačenja partizanskih jedinica iz Sandžaka, juna 1942. godine, postao je rukovodilac Politodela Druge proleterske udarne brigade, a uskoro, kod Mrkonjić-Grada, postao je zamenik političkog komesara brigade. Aprila 1943. godine, posle smrti Alekse Dejovića, postavljen je za političkog komesara brigade.

Septembra 1943. godine određen je za političkog komesara Druge proleterske divizije, i s njom je učestvovao u oslobađanju Sandžaka. Sa ove funkcije je smenjen 7. decembra 1943. godine, zbog poraza divizije kod Prijepolja. Posle toga, nalazio se sa Drugom i Petom krajiškom divizijom, koje su išle u Srbiju do Ibra, i natrag u Crnu Goru, gde se oformila grupa rukovodilaca za Srbiju, koji su od manastira Morače, juna 1944, otišli na Vis.

Na Visu, Krcun je izabran u Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i određen za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda Srbije. Sa Visa je, početkom jula, otišao u Bari, a odatle je, s grupom drugih rukovodilaca, avionom prebačen na oslobođenu teritoriju južne Srbije. Tamo je počeo da radi na formiranju prvih organizacije Odeljenja za zaštitu naroda, a potom je prešao u oslobođeno Valjevo, zatim u Aranđelovac, pa u Beograd, gde je postao načelnik Odeljenja za zaštitu naroda Srbije.

Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio, bilo je hapšenje Draže Mihailovića.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)