ŽIVIMO U ORVELOVOJ 1984, A DA NISMO TOGA SVESNI! Postali smo sopstveni DŽELATI, a posle se ŽALIMO!

Za neupućene, Džordž Orvel je rođen na današnji dan 1903. godine što nam je odlična prilika da otkrijemo stravična predviđanja ovog genija koja su se obistinila. Još jedan povod zbog kojeg pišem tekst je što sam juče u autobusu broj 56 videla dečka koji u "moru drogiranih mozgova" , čita je*anog Orvela. Kapa dole.

Ako zamislimo svet u kome je svaki naš pokret, svaka izgovorena reč i izraz lica pod nadzorom i kontrolom, više nećemo pomisiti da nas neko špijunira, uhodi ili kontroliše. Ne zato što su stvari sada bolje nego u Orvelovoj 1984, već zato što za tim više nema potrebe.

Nije li naše takozvano demokratsko društvo ustvari samo privid, ne živimo li sada u Orvelovoj 1984? Uvek je bilo proganjanja, samo na drugačiji način. Danas je sve isto, samo filozofski potkovano i teži ka totalnoj, generalnoj kontroli ili grešim?

Pa pobogu, živimo u veku savremene elektronike i tehničkih sredstava. Pošto se veliki deo populacije "selfira", "čekira" i "taguje", zašto bi nas iko proveravao? Pored društvenih mreža, zašto bi se iko trudio? Mi smo uveliko u Orvelovoj 1984 i ponosimo se time. Ne samo to, mi je oblikujemo, prilagođavamo joj se, kreiramo je. Mi je živimo, i to u 21.veku.

Da zna, Orvel bi poludeo jer se svet izmenio tačno u skladu sa principima "novogovora". Pošto "Veliki brat" više nema negativnu konotaciju, kakvu mu je ovaj genije "pripisivao", stvari postaju još tragičnije. Od ozbiljne teme za velike, ali i ljude koji su upotrebljavali mozak, do zabave za veoma mladu ili veoma staru gospodu. Penzionere.

Možemo reći da je civilizacija poslednjih decenija čak i prevazišla njegovu bujnu maštu. U savremenom društvu, čovek je rob iako nije u lancima jer lanci su u njemu. Želje i misli koje mu se nameću okuju ga jače od bilo kakvih lanaca. U spoljašnjim lancima je bar svestan i može da pokuša da se oslobodi, ali unutrašnjih nije i nosi ih u zabludi da je slobodan.

Dolazimo do zaključka da demokratija prikriva zavisnost prerušenu na mnogo načina. Nije li u komunističkim zemljama to mnogo otvorenije? Komunisti su lepo imali UDBU, KGB, Sibir, Goli otok, stvari su se tada nazivale pravim imenom. Danas je to demokratija. Živimo, ali robujemo novcu.

Evo na primer, "liberalna" Engleska je danas "1984". Pre svega zbog miliona kamera na ulicama, tajne policije koja prisluškuje razgovore i čita mejlove (SAD-CIA), i to sve pod senkom "političke korektnosti". Ne radi se ovde o teoriji zavere već o modernom načinu da se uguši sloboda govora.

I da, sami smo napravili takav izbor, i neće se promeniti na bolje jer smo kolektivno nesvesni. Nismo samo danas robovi, oduvek smo to bili. Pa i legionar u drevnom Rimu je služio legiju za novac, pa i onaj prodavac u 14. veku. Problem se vidi, ali se rešenje ne nazire. Ima ga, ali ga je teško naći.

Ipak, i da se rešenje nađe, tada počinje proces duži od čovekovog veka. "Šta je jedan životni vek naspram čovečanstva"? Za mnoge previše jer niko neće da se žrtvuje.

Problem je što naš sistem ne kontroliše ljude samo propagandom i "držanjem u tami" kao što se misli, nego puškama. Koliko god da se mi osvestimo, oni će i dalje imati puške. Tvoje "pravo" da pozoveš na "osvešćivanje" koštalo te je puta do Titovog Gaja (u gepeku), i metka u čelo. Bilo kako bilo, o "metodama" ne bih. Ali hajde da pretpostavimo da smo "preoteli" sistem.

Dobro, sada mi imamo moć da nešto promenimo. Šta bi smo zadržali? Šta odbacili? Da li bi pošli ka "svetloj budućnosti "? Ili bi se, ipak, vratili u " mračno doba" ? Tu nailazimo na problem. Moj idealni svet nije tvoj idealni svet. Kada bih mislila suprotno, ne bih bilo ništa bolja od njih. Kako bi smo stvorili nešto što bi svima odgovaralo?

Demokratija, tolerancija, građanska prava... Koliko su to fiktivne stvari? Da li mi uopšte imamo bilo kakva prava? Sloboda savremenog čoveka. Da li smo i dalje robovi?

Da li smo svi mi danas samo robovi korporacija? Da li primećujemo koliko smo u stvari vezani i ekonomski zavisni od onih koji imaju više moći i novca? Da li shvatamo da kada se budimo ujutro i krenemo na posao da to činimo jer moramo a ne jer želimo? Radimo pod prinudom. Ostvarujemo profit za vlasnike kompanija, a sami uzimamo maleni deo kolača u vidu plate? Nije li zločinačka katastrofa kapitalizma to što upravo od nas pravi ekonomski zavisne robove a za uzvrat nam samo obezbeđuje lagodniji zivot? Nije li naša sloboda, sloboda ljudskog bića i težnja za nezavisnošću važnija od bilo kojeg televizora ili šporeta koji kupujemo od zarađene plate? Nije li naše društvo tzv. demokratsko u stvari samo privid, ne živimo li u Orvelovoj '1984'?

Uvek je bilo proganjanja samo na drugačiji način. Danas je to isto samo filozofski potkovano i teži ka totalnoj, generalnoj kontroli. Pitam se, šta je to u stvari "sloboda misli" i kuda bi misao išla i na šta bi se svela da nema ograničenja i nametnutih pravila?

Naravno da imamo prava i slobode, ali u ograničenom obimu. A tolerancija je pitanje vaspitanja i obrazovanja, i ne mogu je u čoveka usaditi nikakvi zakoni. Uvek, u svakom sistemu, postojala je podela na one koji imaju moć, i one koji se priklanjaju, tj. zavise od moći. U socijalizmu nije bilo ekonomskih moćnika? Država je najmoćnija korporacija. Koja je razlika između državne otimačine i one, koju sprovode monopolistički savezi kapitalista, karteli, sindikati, trustovi? U sofisticiranosti?

A zašto bismo radili posao “pod prinudom". Onaj koji moramo, a ne želimo? Niko nikog ne tera da ostvaruje profit za vlasnike kompanija. Stvar izbora. Uostalom, čovek se zaista dokazuje i samodokazuje isključivo u onom poslu koji voli da radi. Profit postoji pa postoji. Uvek neko mora da ga ostvari, a kako će se deliti kolač - to već zavisi od količine moći koju određena osoba poseduje.

Ne robujemo mi nikom, osim svojoj svesti.

Ipak, mnogi robuju i medijima.To je danas najmoćnija korporacija koja se bavi lobotomijom. Da vašom.

Mediji su “soma” za savremenog stanovnika evkilibrijuma/gledaoca top-šopova, političkih ne-dijaloga, latinoameričkih serija, rijalitija. Dakle, Orvel "1984" opisuje kao antihumanu godinu, godinu užasa i tehničkih vratolomija poput "Velikog brata". I kao godinu u kojem je pojedincu život lišen ljudskosti.

Međutim iz perspektive 2018. godine, 1984 nam se čini kao vrlo "human-friendly" godina. Ne mislite li? A opet suštinski se do danas nije ništa izmenilo. Osim dakako,onih , koji su 34 godina stariji.

Pogledajte bonus video: