ODRASTALA SAM PRE 20 GODINA BEZ TABLETA I OBROKA IZ PEKARE! Roditelji, ko je kriv što je svako treće dete u Srbiji gojazno?

Institut za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut" objavilo je alarmantne rezultate istraživanja koja pokazuju da je u Srbiji u poslednjih 20 godina procenat gojaznosti porastao 60 odsto.

Podaci su posebni alarmantni, kako su oni naveli, kod dece školskog uzrasta jer je svako treće dete gojazno!

Mališani samim tim na svojim nejakim plećima nose borbu sa kilogramima,a postavlja se pravo pitanje - ko je za to kriv?

Kao dete rođeno devedesetih, i koje je tokom celog detinjstva bilo za porodicu čak i premršavo, teško mi je da danas gledam naslage sala na našim mališanima. I krivila bih, ali ne znam koga.

Tada se znalo. Tačno vreme ručka bilo je u 15 časova, ni minut gore ni minut dole. Večera oko 19 časova, i vrlo brzo, posle još malo igranja a potom kupanja, sledili su rani odlasci u krevet.

Mogu slobodno reći da mi je danas drago što smo odrastali kao "mali divljaci". Po ceo dan smo se igrali sa kučićima, loptom. Glumili smo "moćne rendžere" verajući se po drveću. Posle toga sledile su vožnje biciklom ili rolerima po naselju, dok ne popadamo od umora...Kući smo mahom, cela družina i ja, dolazili izmoždeni, krvavi, odranih kolena, i prljavi toliko da su roditelji mogli samo da požele da nas strpaju u veš mašinu.

Ti dečiji dani bili su puni akcije, koje bi danas retko ko od nas uopšte preživeo. Zato su danas, pogledi na današnje klince veoma tužni.

Svako treće dete ima višak kilograma, nije zainteresovano za interakciju sa drugom decom, osim ukoliko u pitanju nije neka igrica na tabletu ili računaru.

Prilikom posete porodičnim prijateljima zatekla sam jednom prilikom njihovog gojaznog sina, koji je odbijao da izađe napolje da se igra sa drugarima. Opčinjeno je gledao u tablet puna četiri sata, do trenutka večere. Mislim se, da su mi njegove godine kad sam dolazila kući sa smolom u kosi od veranja po drveću, i vremena kad mi je najveći problem bio šta će mi na to reći mama...

Pitala sam se, kao što već pomenuh, ko je za to kriv?

Da li su za to krivi bezvoljni roditelji kojima je možda lakše da detetu utrape tablet i nateraju ga da jede nešto iz pekare, ne razmišljajući o posledicama? Ili je pak krivo društvo i sistem koji nas tera da rmbačimo po ceo dan toliko da na kraju dana nemamo vremena ni za svoje naslednike.

Pomenuh i ručak u 15 časova. Majka je radila do 14 časova, u fabrici u komšiluku, pa se znalo vreme ručka. Zahvalna na takvom detinjstvu pitam se kako ću sutra svom detetu priuštiti isto to? Kako to rade ljudi koji rade do 17,18 časova, upadnu u gužvu u gradu, i iznureni dođu kući kad Sunce već daleko zađe?

Kako detetu posvetiti pažnju, odvojiti ga od tehnikalija i oterati da napolje da se igra ako po ceo dan za isto nemate vremena?

Kako uopšte pustiti napolje dete, u ovom nebezbednom svetu u kojem živimo? Kako, kad nas razni forumi plaše time da će nam dete umreti u teškim mukama ako padne i odere koleno.

Jer, da se razumemo, baš zbog toga roditelji današnjice povučeni brojnim modnim trendovima, decu čuvaju pod staklenim zvonom, od svake ogrebotine i oderotine, a ona rečenica naših starih više ne važi: "Pao je? Nema veze, ustaće..."

Dovoljno je uporediti način života danas i pre 20 godina i sve će se samo ukazati. Ipak, pitanje je na kome je krivica?

Na društvu ili nama samima?

Koje je vaše mišljenje o ovome? Pišite nam u komentarima..

Bonus video: Najveći Titov fan ponovo u kući cveća