DUŠAN KOVAČEVIĆ: Sledeći rat bi bio kraj Srbije! S Kosovom se trguje i potkusurava

Dušan Kovačević, pisac koji piše otkako se brije, koji "prepisuje" život i "predviđa" vreme, vidi poziciju naše države u uzavrelom balkanskom loncu koji podgrevaju veliki "kuvari" dosledni receptu iz epohe Hladnog rata.

- Srbija više ne sme da bude isprovocirana da uđe u novi sukob. Jer, ovo malo što je izgrađeno, posle razaranja 1999, srušiće se za jednu noć, i bojim se da bi sledeći rat bio kraj i naše zemlje, i naroda. Mi smo mala zemlja, siromašna i nejaka u odnosu na sile koje nam prete. Samo nas pamet može sačuvati onoliko koliko je imamo. Pamet pre oružja.

Neposredno pošto su digitalno restaurirana kultna ostvarenja "Ko to tamo peva" i "Maratonci trče počasni krug", snimljena po njegovim antologijskim dramama, sa Kovačevićem neizostavno pričamo i o temama koje su izvan kadra esnafa. Na ovoj najavnoj špici je ključna poruka: mir nam je potreban kao lek.

Kako vidite poziciju Srbije u ovim globalnim gibanjima?

- Kao tešku i izuzetno komplikovanu, što znači da moramo da pribegnemo politici "pragmatičnih kompromisa". Diplomatija je od presudnog značaja za naš opstanak. A to lako može da se izračuna činjenicom da smo u okruženju sa oko trideset-četrdeset miliona potencijalnih neprijatelja koje okuplja NATO. Rat je meni opsesivna tema, prošao sam strašna stradanja kroz svoje drame, priče, razgovore sa ljudima, i privatno, kao čovek. Zanima me samo da bude mir. Sve ostalo se može podneti i rešiti. Mislim da je ova godina sudbinski bitna za nas, da će se odlučivati šta će se događati i sa našom zemljom, i sa budućim generacijama. Bilo bi dobro i pametno ako bismo se oko najvažnijih problema dogovorili da ih rešavamo svi zajedno. Svađe nas vode u propast, kao mnogo puta ranije. Nadam se da ćemo se prizvati pameti.

Bavili ste se i diplomatijom, kakva bi ona trebalo da bude?

- Morala bi biti maksimalno obazriva i pragmatična. Mi smo narod koji može da se spase i sačuva u ovim teškim, turbulentnim svetskim prilikama, samo strpljenjem, realnom diplomatijom i mudrošću, vrlinama koje imamo samo kad se kajemo, kad ponavljamo: E, da mi je ova pamet bila.

Čemu Srbija može da se nada kada je reč o Kosovu?

- Kosovo je postalo međunarodni problem, to je velika politička igra velikih sila. Sa Kosovom se trguje, potkusurava, sa Kosovom se razračunavaju moćne države, Kosovo je postalo karta sa kojom se igra. Mi možemo samo da se čuvamo da ne napravimo nekakav pogrešan potez u celoj toj priči. Predsednik Vučić zna, verovatno, šta nam se nudi, šta se traži, šta se hoće i šta se neće, šta će biti ako pristanemo i ne pristanemo, šta su tihe i glasne pretnje, šta je istina i šta je laž. Kosovo će jednog dana doći pred narod Srbije. I biće pitanje ili-ili. I mi ćemo odlučivati između "ili-ili", i verovatno, odlučićemo se za - ništa. Zato ponavljam pojam "pragmatičnog kompromisa" kao jednog od mogućih početaka za rešavanje naše teške bolesti.

Gde su zapravo koreni naših problema?

- Naši problemi su vekovni - otkako znam za sebe, slušam svađe, optuživanja, klevete, reči besa, jeda, gorčine. Kod nas su naše podele "nacionalna zabava". Propadali smo od Drugog svetskog rata polako, pedantno. To što je prividno bilo uspešno, pa je prividno bilo i srećno, matematički nije bilo tačno. Nije bilo tačno da je Srbija u okviru Jugoslavije napredovala, i da je imala bilo kakav poseban ekonomski uspeh, kad govorim o ekonomiji kao o suštini života.

Pogledajte naše puteve - Srbija je imala najgore puteve tokom života velike Jugoslavije, iako je zauzimala najveći prostor. A zemlja bez dobrih puteva je ružna zemlja. Sad se mora sve nadoknaditi, ceo 20. vek, u kojem smo bili u šest ratova, kada je sve porušeno i uništeno. To ne može da se nadoknadi preko noći, potrebno je narednih dvadeset-trideset godina da bi se zemlja dovela u red, da bi moglo da se kaže da je Srbija lepa i lepo uređena zemlja. Onaj ko misli da to može preko noći, za tri ili pet godina, grdno se vara. A sve što pričamo i što želimo možemo učiniti samo u miru. Mir je Srbiji potreban kao lek.

Znamo li uopšte gde smo to mi danas?

- Ne bih da predviđam kojom brzinom možemo da obnovimo zemlju i da se ozbiljno uspravimo, ali je činjenica da smo nalik na stara kola. Sve je otkazalo, i sada treba ili sve popravljati deo po deo, ili kupiti nova kola. Pošto nemamo mogućnosti da kupimo novu državu, kao nova kola, moramo da popravljamo deo po deo, a to je proces, moraće da košta, i trajaće dugo.

Kako ste lično doživeli digitalizovanje remek-dela "Ko to tamo peva" i "Maratonaca"?

- Najvažnije je što će svi značajni filmovi snimljeni tokom 20. veka ovom digitalizacijom biti sačuvani od nestajanja, a mi ćemo imati mogućnost, kao i naredne generacije, da se sećamo vrednih ostvarenja i ljudi koji su odavno otišli, i koji su vrlo često zaboravljeni. Mislim na filmove i stvaraoce između dva svetska rata i posle rata, koji su postavili temelj srpske kinematografije.

Kako su, zapravo, nastali "Maratonci", ta neprevaziđena storija o našem "pogrebnom društvu"?

- Tekst sam napisao na trećoj godini studija, 1972, kada sam bio u velikoj depresiji - ukinuli su mi kredit od koga sam se školovao, i to je bila moja reakcija na te godine. Mislio sam da pišem tragediju, a izgleda da sam se smehom branio od užasa. Kad sam predao scenario za film "Maratonci", koji je nastao devet godina posle premijere predstave koja se u Ateljeu 212 igrala skoro trinaest godina, i uvek na kartu više, u tadašnjem "Centar filmu" su zahtevali da se radnja ne događa 1972. godine, već pre rata. Prihvatio sam kompromis, priča počinje 1934, a Šijanu sam predložio da film počne dokumentarnim snimcima ubistva i sahrane kralja Aleksandra Karađorđevića, koji nikada nisu javno emitovani duže od nekoliko sekundi.

Koliko vas kao pisca raduje što se sve vaše priče čine aktuelnijim danas nego u vreme kada ste ih pisali, a s druge strane, da li vas to i rastužuje?

- Te priče o ponavljanju istorije u filmovima gde sam bio scenarista, ili sam ih irežirao, kao što su "Balkanski špijun" (režirao sam ga sa našim najboljim snimateljem, Božidarom Nikolićem), i "Profesionalac", koji je možda najaktuelniji u političkom smislu, znače da ste u svoje vreme radili nešto što je bilo bitno i za sutra, da niste uzalud trošili vreme, papir i filmsku traku. Sama činjenica da su filmovi i drame koje pominjemo prikazivani po celom svetu, i da su te priče u mnogim zemljama režirali i neki strani reditelji, govori o tome da one nisu lokalne, da sličnih događaja ima svuda, i da se ljudi prepoznaju u njima. Ako pominjemo "Maratonce", koje sam pisao pre skoro pola veka, to je za prosečan ljudski život poprilično dugo vreme, ali je za život jednog naroda relativno kratak period da bi se neke osnovne "karakteristike" promenile, naročito kad je reč o našem čuvenom "mentalitetu". I ako ste pisac koji "prepisuje život", sa stilskim uvećanjima onoga što vam se kod sebe i vašeg naroda ne sviđa, desi vam se to da vas pominju kao čoveka koji "predviđa vreme", a zapravo je reč o našoj pogubnoj inertnosti. I to je ono što može da vas rastuži, da se zapitate: dokle ćemo raditi u korist sopstvene štete?

Vaši "Maratonci" se "čitaju" i kao metafora raspada Jugoslavije. Kako doživljavate taj "ostavinski postupak" koji još traje?

- Mislim da je "miroljubiva" politika bivših jugoslovenskih republika katastrofalna. Ta količina mržnje koja se neguje, pažljivo negovanje mržnje, državni projekti mržnje - počevši od obrazovanja, medija, politika šovinizama, podržavanje ekstremista i svega što je užas, doveli su do toga da su nove generacije obolele. Ne bih pričao o tome ko koliko ima odgovornosti i učešća, i koja zemlja prednjači u toj nesreći, rekao bih samo da je sve ovo nalik na mobilizaciju budućih ratnika, kojima jednog dana samo treba podeliti oružje. Sve ostalo je urađeno. Nažalost, na prostoru bivše Jugoslavije nema "mobilizacije" budućih generacija koje će stvarati prijateljstvo. Izuzev Slovenije koja je uvek bila u nekom svom svetu, bliže Evropi, ostali narodi su zatrovani nepodnošljivom netrpeljivošću. Budućnost zemlje zavisi od generacija koje će nas naslediti, i koje ne smeju da budu u sukobu. To je preduslov i jedan od osnovnih zadataka u našem kulturnom, političkom, i u svakom drugom vidu života. Ako ne bude tolerancije, neće biti mira, a bez života u miru, život nije vredan pomena.

Koliko mi kao pojedinci imamo želje i snage da se prihvatimo posla da postanemo bolji?

- Istorija nam je prepuna kajanja, koja nikome i ničemu ne služe. Mislim da je poslednji trenutak da vidimo šta svako od nas može da učini, jer o svojoj zemlji moramo svi da vodimo računa. Očekivati da će neko drugi nešto bitno da nam pomogne je nerealno, i ne smemo u budućnosti da ponavljamo greške koje su nas koštale u prošlosti. Svako od nas treba da učini nešto praktično dobro, onoliko koliko može, u okviru onoga gde se kreće, živi i radi. Veliki rad nas čeka ako hoćemo da uradimo nešto valjano, pod uslovom, naravno, da se, ne daj Bože, ovde ne desi neki novi rat.

I šta je recept za popravljanje naših "starih kola" koja pomenuste?

- Radim u kući sa 18 stalno zaposlenih, i 130 koji rade honorarno. Znam sudbine svih tih ljudi - od onih koji su na portirnici, pa do mesta sa visokom stručnom spremom. Znam prilike u životu tih ljudi, da im je svaki dinar kao kuća, i znam da će se, ako radimo dobro, živeti bolje. Na meni je kao upravniku pozorišta da obezbedim uslove da oni zarađuju što je moguće više. Poslednjih godina imamo redove publike ispred naše blagajne. I to mi daje povod za nadu da će u ovoj zemlji jednog dana biti dobro - bolje nego što smo naučili da živimo, od doručka do ručka. Sa nadom da ćemo živeti bolje, poželeo bih vašim čitaocima zdravlje i mir za ovaj praznik rada, i onima koji rade, i onima koji čekaju posao.

KOME je danas zaista važna kultura?

- Od prvog dana kada sam počeo da se bavim pozorištem bila je kriza. Problem oko rekonstrukcije zgrade "Zvezdara teatra", koji godinama imamo, imao je nekada i Atelje 212 - kad sam prvi put kao pisac ušao u tu zgradu, 1972, propadao je ceo krov. Sada, propada krov "Zvezdare", neophodne su pare za popravku. Ništa se bitno ne menja kod nas. Pozorište je u situaciji čoveka koji se vrti oko kontejnera. Još nije ušao u kontejner, drži do sebe, ali se osvrće i čeka da nikog nema. Kultura je, kao jedan od najbitnijih životnih segmenata, stalno negde po strani. Slažem se sa tim da je preča bolnica. Ali, ako nemate kulturu u životu, brže ćete doći u bolnicu.

IDEMO NA KLUPU ZA REZERVE

GDE je sve to zrno optimizma za koje možemo da se uhvatimo?

- U novim generacijama mladih i ozbiljnih ljudi. Imam veliku nadu da će sa novim generacijama, koje su obrazovanije, praktičnije i pametnije, nešto da se napravi. Mi smo odigrali svoje, i sedimo na klupi za rezerve. Oni koji nastavljaju igru moraju biti bolji od nas, što nije teško, jer smo upropastili sve čega smo se prihvatili. Nema tog neprijatelja koji nas može opametiti da je jedinstvo naroda najvažnije kad je reč o budućnosti i opstanku zemlje.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)