BRANILA JE SRPSTVO I POGINULA ZA OTADŽBINU: Na izlazu iz kosovskih VRATA PAKLA mina je ubila prvu srpsku dobrovoljku Slađu

NATO bombardovanje 1999. godine obeležile su, među mnogim herojima, i srpske heroine dobrovoljci. Umesto varjača latile su se puške, a na veliku žalost, iz rata se neke nisu vratile.

Prva žena dobrovoljac u srpskoj vojsci bila je Slađana Stanković, koja je poginula na Kosovu 5. juna 1999, pomažući ranjenim saborcima.

Kobnog dana, u jeku krvavih borbi na Paštriku, minobacačka granata iz Albanije direktno je pogodila kod Šeh Mahale vidno obeležen kamion Crvenog krsta koji je prevozio srpske ranjenike.

Tada je poginulo nekoliko vojnika, a teško povređeni bili su jedan vojni policajac, vozač zastavnik Savo Erdeljan i bolničarka doborovoljac Slađana Stanković.

Jedini koji je lakše ranjen i koji je imao sreću da preživi direktan pogodak bio je Slobodan Mladenović, rezervista iz Leskovca, koji je ispričao nesretnu pogibiju svojih saboraca.

– Mine od haubice 120mm padaju od našeg vozila jedno 30, 40 metara. Vidimo da ne može da nas pogode, idemo dalje, pred sam ulaz u rezervnu komandu u Šeh Mahali dobijamo direktan pogodak. Izbačen sam iz vozila, faktički sam detoniran, a vozilo staje posle 50 metara. Preskačem zid, hvatam zaklon, čekam tri minuta da sve prođe, dok oni urliču u vozilu, ne možete to da izdržite.

- Izlazi prvo Slađa, seda na branik vozila, za njom izlazi dečko bolničar i pada ko sveća – mrtav. Čujem jauk, bol, nemam drugog izbora prilazim vozilu. Pitam Slađu kako je, vidim da nema deo lobanje, vidi se mozak, koji lagano pulsira… - rekao je u jednoj ispovesti Mladenović.

Njen suprug, prema pisanjima medija, teško ranjenu, nosio ju je do Prizrena i doveo je do lekara albanske nacionalnosti koji, grubo kršeći Hipokratovu zakletvu, nije hteo da joj pomogne, pa je nakon nepunih sat vremena izdahnula.

Nakon toga, njeno telo je u limenom sanduku preneseno u Niš.

Ceo Niš plakao je za Slađanom, ne verujući da je njeno junačko srce prestalo da kuca.

Jedna od ulica u Nišu nosi ime Slađane Stanković (34) kao znak sećanja na heroinu koja se latila puške dok su se mnoge Nišlije skrivale plašeći se mobilizacije.

Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti.

– Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika - priča Slađanina sestra.

Prema rečima njene sestre Vesne koju je nekoliko puta ispričala za medije, Slađanina životna priča svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi.

– Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”.

- Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – priseća se Slađanina sestra Vesna Stanković

Bonus video:

(Espreso.co.rs)