OBIŠLI SMO ATOMSKO SKLONIŠTE U BLOKOVIMA! Pre 19 godina, tu smo se krili od američkih bombi, a sada... (FOTO)

24. mart 1999. godine. Vratio sam se iz škole i sa porodicom upalio "Esmeraldu" (malo me je blam da to napišem, ali zaista je bilo tako).

Odjednom, na TV se pojavljuje neka ružna komunistička novinarska faca koja objavljuje da je počeo rat. Sirene kreću da sviraju "NATO simfoniju", a meni, devetogodišnjem dečaku, ništa nije jasno.

- Mama, tata, šta je ovo? Zašto su prekinuli Esmeraldu - upitao sam, i dalje potpuno nesvestan onoga što se dogodilo.

- Počeo je rat, sine, bombarduju nas Amerikanci. Zbog Slobe - bile su reči koje su našim detinjstvima dale potpuno novu dimenziju.

Otvorili smo ulazna vrata od stana, a ispred njih su bile reke ljudi koje se slivaju ka podrumu sa ćebadi, kesama punim čiste odeće, društvenim igrama, vodom, paštetama, pršutom, svime što su uplašene komšije uspele da pokupe na brzinu.

Tada, kao i sada, živeo sam u Blokovima, u kojima je svaka zgrada imala atomsko sklonište, ukopano u podrume onih starih komunističkih "lamela".

Kada sam ušao u sklonište, imao sam šta i da vidim. Ogroman prostor, nalik na podzemni hangar, u kom je moglo da spava oko 500 ljudi, na trospratnim krevetima, koje smo dobili, valjda od tadašnje vlasti (ne sećam se tačno).

A, u skloništu, svi drugari iz zgrade, oko 50 dece. Valja naglasiti da niko od nas nije bio uplašen, bili smo srećni što ćemo celu noć moći da se igramo moćnih rendžera u tek otkrivenim prostorijama, za koje niko od nas nije ni znao da postoje.

Pod zemljom smo proveli samo nekoliko prvih vazdušnih opasnosti, a narednih dva meseca, sva deca iz mog komšiluka i ja "zezali smo krizu". Igrali smo fudbal, žmurke, košarku, jurili devojčice, a sve uz već pominjanu "NATO simfoniju" koja je dolazila iz lokalnih sirena.

Međutim, večno ću pamtiti te noći provedene u skloništima, jer sam tada prvi put u životu imao "dopust" od roditelja da celu noć "zablejim sa društvom". I zato, 19 godina kasnije, rešio sam da odem u jedan lokalni "atomac", koji se danas koristi za snimanje hip-hop i elektronske muzike, ali i za probe metal bendova, kako bih se podsetio starih dana, kada su Ameri sprovodili svog "(Ne)Milosrdnog anđela" (tokom kog je ubijeno nekoliko naših kolega sa RTS - DA SE NE ZABORAVI).

Ništa se nije promenilo za ovih 19 godina.

Sklonište izgleda isto, samo umesto režimskih medija koje smo hvatali preko neke bedne antene na starom televizoru, sad iz njega dopiru zvukovi zaista dobre muzike.

Ono što upada u oči je činjenica da pre nego što uđete u sklonište, morate da prođete kroz troje vrata. Jedna ulazna, dvoje blindiranih, onih koja osiguravaju našu bezbednost čak i u slučaju atomskog napada.

Sklonište je podeljeno na nekoliko prostorija, u kojima su sada prostorije za sviranje, a nekada su u njima spavale desetine uplašenih komšija.

"Srećom", na Novom Beogradu su srušene "samo" Kineska ambasada, zgrada CK na Ušću, kao i nekoliko trafostanica, pa nije bilo mnogo razloga da se plašimo, iako su u drugim delovima našeg grada i države, stradale desetine nedužnih, pa čak i jedno dete, ako se sećate (DA SE NE ZABORAVI).

Inače, ova skloništa su toliko dobro građena, da i dan danas u njima nema mnogo buđi, ne moraju mnogo da se greju, dovoljna je jedna grejalica, koja za pet minuta ugreje celu prostoriju.

Jedini problem je nedostatak WC, pa nužda mora da se vrši napolju, ili u stanu koji je, doduše, odaljen svega 30-ak metara odatle.

Eto, podsetili smo vas kako izgledaju skloništa, uz nadu da nikada više nećemo morati da uđemo u njih, osim ako se odlučimo za karijeru u hip-hop muzici.

A, vama, Amerikanci - ovo nikada nećemo zaboraviti! NIKADA!

BONUS VIDEO: Espreso intervju, Dragan Đilas

(Espreso.co.rs)