Pitali smo javne ličnosti kako je izgledao njihov 24. mart 1999, dan kad je počeo NATO PAKAO

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije zvanično je počelo 24. marta 1999. godine u 19 časova i 55 minuta. Bombardovano je područje Kosova i Metohije.

Tokom narednih dana bombardovani su i drugi veći gradovi: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Podgorica, Sombor, Subotica, Herceg Novi, Luštica, Obosnik, predajnici sa TV i radio antenama i vojni objekat.

Iako je bombardovanje potrajalo dva i po meseca, i donelo mnoge bolne uspomene, svi se najvernije sećaju početka agresije.

Pamte gde su se zatekli u tom trenu, šta su osetili, predosetili, od čega su strahovali.

Mi smo pitali javne ličnosti u Srbiji kako je izgledao njihov 24.mart 1999.

Šta će pamtiti do kraja života, a šta žele da zaborave?

Lider Pokreta slobodnih građana, Saša Janković, podelio je svoje sećanje iz tog perioda i opisao ga na sledeći način:

- Prve bombe zatekle su nas u autu na Bežanijskoj kosi, u povratku od prijatelja koje sam bezuspešno ubeđivao da ćemo biti bombardovani, nisu mi poverovali. Ali očigledno da podsvesno nisam ni sam sebi verovao, jer smo se posle zvuka prvih bombi, nakon nekoliko minuta, pitali šta se to čulo i zašto su vozači oko nas postali nervozni, nismo shvatali da je to – to. Kad smo stigli do zgrade dočekalo me je stotinak komšija – stajali su ispred ulaza u podrum/sklonište, a ključ je bio kod mene – bio sam predsednik skupštine stanara zgrade od preko 200 stanova. Pošto smo podrum prethodno izdali prodavnici nameštaja, a vlasnik je bio razuman čovek s kojim sam dogovor postigao na vreme, imali smo najudobnije sklonište u gradu.

- U zgradi sa mnogo vojnih penzionera, brzo smo se i dobro organizovali, ali su stariji ljudi očekivali da država pokaže više brige za njihovu sudbinu. Bili su razočarani time što su ostavljeni sami sebi i stalno su pitali – da li se javljaju „nadležni“, da li nude pomoć? U jednom momentu izmislio sam da su predsednici Skupština stanara pozvani u opštinu, da su nam tamo dali važne informacije i kontakte, dali „naloge“… Našao sam stare oznake civilne zaštite koje su mi nekim slučajem zaostale sa časova ONO i DSZ još iz srednje škole, podelio ih mlađim ljudima u zgradi da budu „dežurni“, napravili smo tim za pomoć starijim komšijama, za proveru da li ima „lokatora“ na ravnom krovu, za higijenu… Ljudi su se osećali mnogo bolje. Ispostaviće se da je jedino što je država, koristeći vojsku stvarno uradila pokušaj da nam uz pretnju hapšenjem konfiskuje prostoriju Skupštine stanara.

- Reč je o – sobičku od nekoliko kvadrata koji im je navodno bio potreban radi odbrane zemlje. Nas nekolicina jih se tome suportstavila i uspeli smo da sačuvamo prostoriju, za razliku od komšija iz ostalih zgrada koje sui m prostorije ustupili na korišćenje, ali ih nikada nisu dobili nazad. Moglo bi se reći da smo se “proslavili”, čak je dolazila TV ekipa da nas snimi, komšije iz drugih zgrada su dolazile kod nas, u naš „salon – sklonište“…

- Iako smo aktivno učestvovali u “organizaciji”, moja porodica i ja nismo provodili mnogo vremena u skloništu, pošto je sin bolovao od astme. Njegov prvi rođendan proslavili smo nas troje u stanu, sami, pošto je bila uzbuna i niko nije mogao da dođe. Kada je bombardovana bolnica „Dr Dragiša Mišović“, samo što smo izašli iz dečije pulmološke klinike, bombe su nas zatekle u neposrednoj blizini. Jedno veče smo krenuli do Ade Ciganlije, računajući da tamo nemaju šta da gađaju, da bi nas odatle vratila vojska – Ada je bila krcata protivavionskom odbranom… To bombardovanje sada deluje kao ružan san, koji neki dobri ljudi nisu preživeli, koje je ostavilo ogromnu ranu na odnosima Srbije i Zapada. Nije to trebalo da se desi.

Maja Gazdić, jedna od najmlađih odbornica Srpske napredne stranke u Skupštini grada

- Kada je 1999. godine počelo bombardovanje Srbije imala sam 11 godina. Sećam se emitovanih slika gađanih bolnica, srušenih mostova, kao i razorenih civilnih i vojnih objekata koji su se prikazivali na televiziji. Sećam se i zvuka prve sirene i odlaska u sklonište sa porodicom. Jedna takva upotreba sile kao i kršenje svih ljudskih i međunarodnih prava naroda koji je samo branio svoju zemlju za mene su bili nerazumljivi i zastrašujući. Ono što se nekako najsnažnije urezalo u mom sećanju je eksplozija koja se dogodila pred mojim očima prilikom bombardovanja trafostanice na Bežanijskoj kosi u blizini mesta gde sam stanovala. Slika te eskplozije nikada nije izbledela u mojoj glavi.

- Kroz dalje odrastanje i školovanje želela sam da saznam koje su posledice te eksplozije. Saznala sam da je prilikom pomenute eksplozije na trafostanici oslobođeno jedinjenje koje se zove polihlorobifenil čijim jednim litrom može da se zagadi milijardu litara vode. Tada sam postala svesna da su razmere razaranja mnogo veće i opasnije od onih vidljivih golim očima. Patrijarh Pavle je govorio da treba oprostiti, ali nikada ne zaboraviti. Ja mislim da treba izvući pouke da nam se nešto slično više nikada ne ponovi, umesto jezikom mržnje i teških reči treba govoriti jezikom razuma i traženju kompromisnih rešenja imajući u vidu naš interes i živote budućih generacija.

Sanda Rašković Ivić, potpredsednica Narodne stranke

- Veče pre bombardovanja, prijateljica koja je imala informaciju iz državnog vrha mi je telefonirala i rekla da se ruski avion koji je krenuo u SAD vratio u Moskvu i da je NATO bombardovanje izvesno. Ujutro, želeći da humorom pokrijem strah, odlazeći na posao u bolnicu, komšiju sam pozdravila sa "bombardan".

- Svih 78 dana sam provela u Beogradu, radeći, dežurajući, strahujući. Kad sam s najmlađim sinom bila u parku, a zatrubi "shizela" jurili smo kući s Tašmajdana bojeći se da tomahavk ne sruče na crkvu ili televiziju. A uveče bilo je stresno kada se ovi stariji ne vrate kući na vreme, a shizela je aktivirana. Nismo imali još mobilne telefone. Sedmog maja je bombardovan MUP i geler je uleteo u sobu dežurnog lekara u kojoj sam boravila. Plafon se delimično sručio i nešto od toga mi je palo po glavi. U šali često kažem da se bavim politikom otkako mi je plafon pao na glavu.

Nada Macura, portparolka Hitne pomoći

- Dana kad je počelo bombardovanje, tog 24. marta živo se sećam. Radila sam na terenu, i rečeno nam je da svako sedne u svoj sanitet i nađe bezbedno mesto, odakle će slušati radio veze i čekati na neku intervenciju. Sećam se da smo tada sanitetsko vozilo parkirali kod Ruske ambasade, jer smo razmišljali logično da tu sigurno neće gađati. Povredila sam skočni zglov, imala sam i gips, ali nisam htela na bolovanje. Tako sa gisom sam išla na posao tokom celog bombardovanja.

Živorad Nikolić, voditelj

- Kad je saopšteno da je počelo bombardovanje, gledao sam TV i nisam mogao da verujem šta čujem. Čak sam i ukućane, te večeri, sećam se da je bilo negde oko osam uveče, ubeđivao da su to samo vežbe. I kad su se oglasile prve sirene, nisam mogao da verujem. Ni dan danas ne mogu da verujem da smo bombardovani

Snežana Dakić, TV autorka i voditeljka

- U to vreme sam radila na Televiziji politika svoju emisiju "U trendu". Kad je izbilo bombardovanje, ukinute su sve emisije osim informativnih, pa sam ja po radnoj obavezi vodila vesti sve vreme bombardovanja. Ostalo je samo nas 13 u redakciji, a svi ostali su bili otpušteni. U početku nije bilo zastrašujuće dok nisu počeli stvarno da ruše mostove, a ja sam svakog jutra prelazila mostove u toku trajanja uzbune. I svakog dana sam sedela u zgradi "Politike" koja je bila označena kao jedna od meta. Bilo je naročito stresno kad su počeli i preko dana da gađaju i to civilne ciljeve. Kad su bombe padale u centar Kragujevca, Niša, Čačka. Naš studio je bio direktno iznad štamparije i taman tako postavljen da je bomba mogla da padne iza kule. Mnogo sam se plašila, a

naročito je bilo stresno i zastrašujuće nakon rušenja RTS-a. Pošto je tadašnji direktor "Politike" bio jedan od glavnih savetnika Slobodana Miloševića, sve vreme bio sa njim na pregovorima u Rambujeu, mi smo se ozbiljno plašili da ćemo biti žrtve bombardovanja.

- Naravno, program je trajao i za vreme uzbune. Posto sam dan posle rušenja RTS-a ja bila u studiju i čitala vesti, brzinom za Ginisa sam ih pročitala, istrčala sam iz redakcije i napustila zgradu. Posle su me malo izmakli, pa sam bila "ratni izveštač" sa bombardovanih lokacija u gradu. Sećam se da sam ja izveštavala kad je srušena zgrada današnjeg Ušće Šoping centra, što je tada bila zgrada CK. Sećam se i japanske grupe turista koja se slikala na zgarištu. Bila sam u šoku. Za njih je to bio turistički fenomen.

- Plašila sam se, ali sve je dobro prošlo. Kasnije, kad sam zatrudnela, strahovala sam od posledica radioaktivnih bombi, da se ne odrazi na plod. Ali, hvala Bogu, evo me i danas,19 godina kasnije, živa i zdrava.

Ivana Dudić, glumica hit serije"Ubice mog oca"

- Kada je počelo bombardovanje bila sam prvi razred, a neposredno pred početak rata mama i ja smo se vratili iz Amerike, dok su brat i tata tamo ostali. Uglavnom smo vreme provodili u našem stanu jer mama nije želela da me traumira i vodi u sklonište. Imali smo restoran preko puta 29. novembra gde je bilo udarno za vreme bombardovanja i prve sirene čula sam u tom restoranu. - Ipak, ništa od toga mi nije bilo traumatično iskustvo jer su nam svako veče dolazili gosti, spavali su kod nas, a kada se oglase sirene samo bismo stali uz štok od vrata. Bilo mi je zabavno, nisam imala nikav strah niti traumu i za to samo mogu da zahvalim mojoj mami.

Jovana Jeremić, voditeljka

- Imala sam tada devet godina i živela sam sa mamom i tatom u Ljigu. Koliko se sećam, najviše vremena smo boravili u podrumu gde smo imali poljske krevete na rasklapanje na kojima smo spavali. Sećam se ubuđalog mirisa zemlje i betona jer to su bili podrumi sa četiri ploče. Imali smo veliko domaćinstvo, a moji roditelji su u to vreme zatvorili restoran koji smo držali i bukvalno sav novac otac je podelio sa radnicima. To nikada neću zaboraviti i tada sam od njega naučila veliku stvar da u životu kad padne bomba džabe ti da imaš i 100.00 evra u kući kad će sve da odnese vatra. - S druge strane, trudili smo se da to vreme provedemo na najbolji mogući način. Mnogo smo kuvali, mnogo se jelo, mnogo smo se družili. Sećam se i da je moj brat u kolima imao radio stanicu i među prvima dozvolu da je koristi. Preko nje su javljali sve što se događa, pa je zbog njega celo selo znalo šta se dešava. Zbog toga je kasnije dobio i zahvalnicu.

Bonus video:

Saša Janković, Espreso tviter

(Espreso.co.rs)