ISPOVEST tri Beograđanke o PREVARI u braku nateraće sve ŽENE da se OZBILJNO ZAMISLE!

Da li treba oprostiti prevaru? Terapeuti tvrde da je neverstvo posledica dugotrajnih neraščišćenih problema i da nikada ne dolazi iz čista mira. Iako zvuči neverovatno, ako iskreno oprostite partneru, vaša veza će zaista postati bolja, jer ćete oboje raditi na tome da poboljšate brak. Pogledajte kako su se tri žene izborile s neverom voljenog čoveka.

Partnerovo neverstvo je znak upozorenja da se u braku kriju mnogo dublji problemi.

SUMNJA ME RAZDIRE

Mislila sam da je definicija vernosti pravljena po njemu, pa mi nikad nije palo na pamet da mu pretresam džepove, čitam poruke, proveravam s kim razgovara... Zato nisam ni primetila kada se to desilo.

Mogao je i da prećuti, nikad ne bih saznala, ali ne... Došao je u petak s posla, odvezao decu kod mojih roditelja, skuvao kafu, seo preko puta mene i počeo da priča.

Bio je s njom samo jednom. Nakon proslave godišnjice mature. Malo su popili, prisećali se školskih dana, malo flertovali i... Od tada se nisu ni videli ni čuli. Plakao je, molio da mu oprostim, govorio da me voli najviše na svetu, ubeđivao me da mu vratim istom merom, kleo se da se neće ponoviti...

Te noći, pre tri i po godine, nisam znala da dobrovoljno ulazim u pakao. Bila sam ubeđena da sam jaka, drugačija od većine žena, da mogu da pređem preko svega. Tražila sam pomoć stručnjaka, koji je rekao da se ne vraćam u prošlost, da ga ne ispitujem, da ne tražim detalje, da moramo da nastavimo tamo gde smo stali, da uživamo u svemu dobrom što je 12 godina činilo naš brak, da zaboravim...

Ali to ne ide tako. Oprostila sam, pa nam i dalje svi zavide na divnom braku. Nisam tražila detalje, ali zato svake, ama baš svake noći sanjam kako ljubi, miluje, grli neku drugu. Kad mu zazvoni mobilni, osetim grč u želucu, kad mu stigne poruka, ja progutam knedlu, kad ćuti, ja se pitam da li misli na nju ili neku drugu, kad se smeje, ja verujem da se seća te noći provedene s njom...

Da zaboravim? Nikad.

Da li ću ikad napustiti taj pakao? Ne znam.

Mirjana Z. (40)

RAZVOD JE BIO PRAVO REŠENJE

Sedela sam za trpezarijskim stolom. Uplašena, unezvereno sam gledala oko sebe. Osetila sam se kao siroče koje je koliko do juče imalo srećnu porodicu. U potpunoj tišini čula sam sopstveno srce kako bije sve brže, jače.

Sećanja su mi navirala neobjašnjivim redom. Prvi susret, prvi poljubac, rođenje deteta, useljenje, samo naš stan, venčanje, suze radosnice, smeh…

Prebiranje, traganje za dokazima. Pobogu, svuda samo sreća. Ružnog nema. Sve do večeri kada sam se latila njegovog telefona i pročitala: "Ljubavi, užasno mi nedostaješ. Danas sam bila na ultrazvuku i plakala kada sam opet čula srce našeg deteta. Teško mi je jer, osim što si u mojim mislima i u mom srcu, ne znam gde si. Odluči, molim te." Ruke su mi drhtale, povraćalo mi se. Crnilo.

Presamitila sam se preko naslona. Pitala se šta da radim, i tada je puklo u grudima.

Osetila sam da moram da odem. Zar da me ćerka vidi kako njenog tatu gledam s mržnjom? A znala sam da će biti tako. Pogledala sam tad svoja stopala i poželela da me odvedu na pravi put. Bez dilema, moralisanja.

Tamo gde će vreme obrisati bol, razočaranje, izdaju.

Uzela sam dete i krenula u nov život.

Bilo je to pre sedam godina. Sad živimo s mojom majkom. U međuvremenu sam naučila kako da suzbijem osećaj krivice. Ponekad me je urnisao. Verovala sam da sam ja ćerki oduzela mogućnost da raste kraj oca. Dugo mi je trebalo da shvatim kako je on to učinio. Njoj to nikada nisam rekla. Ne verujte kada vam neko kaže da je lako napraviti taj korak. Strašno je. Danas, međutim, znam da je bio jedini ispravan. Ove godine ona upisuje srednju školu. Porasla je. Imamo sjajan odnos. I s njim se odlično slaže. Srećna je što je volimo i nikada nije prestala da se smeje. To mi je dovoljno.

Ljubica A. (45)

PRELJUBA JE OŽIVELA NAŠU LJUBAV

Sećam se kao kroz maglu. Umalo se tada nije srušio ceo moj svet. Ceo naš svet, naš brak. Bio je s drugom. On je bio iskren, a naš brak u ambisu.

U prvi mah poslala sam nas u prošlost. Već u sledećem trenu udahnula sam duboko, i počela da prebiram po sadašnjosti. Da, želela sam budućnost sa osobom koju sam oduvek osećala kao deo sebe. Može li on i dalje biti deo mene? Moj drugi deo. Hoću li, ako mu oprostim, ikada i ikako moći da se nosim sa zakrpom na srcu? Pitanja, suze, pitanja. Za i protiv. Da, a zatim ne koje iz bola izlazi. U početku je ćutao, i plakao. Pustio mi "Doručak kod Tifanija". Plakali smo u duetu.

Onda smo seli i merili zajedno.

Posao, deca, prijatelji... posao, banka, deca, problemi... posao, posao, novac... cajtnot...

Nazirale su se konture. Shvatili smo da se naš brak odvija na tankoj telefonskoj žici, između njegovog laptopa i mog pi-sija, u oskudnim dijalozima ko će kada po decu i u kupovinu... Da se ne sećamo poslednje naše večere udvoje, romantike kojom smo osvojili jedno drugo... Da se samo prisećamo seksa, koji smo uvek doživljavali kao praznik. Da se za njega više ne doterujem, a da on to i ne primećuje. Da se ujutro pozdravljamo ćutanjem, telepatski... Kao da smo iz prevelike bliskosti poništili bliskost. I naš mikrosvet ugušili rutinom, kolotečinom... Odmerili smo i da se u srcima još radujemo jedno drugom.

Ta prevara bila je šamar za buđenje. Da nije prevario on, možda bih to učinila ja. Našem braku bilo je potrebno veštačko disanje. I mi smo počeli da ga oživljavamo. Prisećali smo se kako smo osvajali atom po atom bića onog drugog, smejali se i samo primenili stari, pravi recept. A na prevaru smo nadvili maglu. Gustu. I odlučili da idemo dalje. Nje se nećemo prisećati, ali ona će nas podsećati na to da naš brak više nikada ne zapustimo.

Volimo se, osećam to, on to oseća.

Aleksandra P. (38)

Bonus video Ovo su sigurni znaci da vas neko laže

(Espreso.co.rs)