POTPISALA SAM DONORSKU KARTICU NA VMA: Jedan pogled na one koji čekaju šansu na život bio je dovoljan da se odlučim!

Borba za goli život. Borba, iznova i iznova. I agonija. I čekanje...dugo, beskrajno dugo.

Ovo su muke onih bolesnika čija je funkcija nekog od organa otkazala. Novi život zavisi im od nečije dobre volje, i novog organa.

Tokom snimanja jedne od epizoda emisije "U senci" posetili smo Vojno medicinsku akademiju.

Lica ljudi čiji su bubrezi otkazali, a sa kojima smo tada razgovarali otvorili su nam oči.

Njihovi podočnjaci, modri od hemodijaliza pokazali su agoniju kroz koju prolaze ovi pacijenti, ali i onu najsuroviju činjenicu - to može da se desi ama baš svakome od nas!

Tada mi se, prvi put, kao novinaru koji se bavi društveno odgovornim temama javila potreba da i sama učinim nešto. Moja želja za potpisivanjem donorske kartice,ipak, povukla je za sobom veliki broj tabua za koje su vezani meni bliski ljudi i članovi porodice.

Brojne teorije zavere su me samo na kratko odgurnule od te ideje.

Vratila sam joj se s početkom ovog marta, ove 2018. godine. Čekala sam godinu i po dana...dumajući po glavi - šta činiti? Ipak je moja želja presudila. Na Vojnomedicinskoj akademiji sam je konačno potpisala.

Donorsku karticu koju sam potpisala pristanak je da u slučaju moje moždane smrti moji organi mogu da se upotrebe za lečenje drugih ljudi.

Moram priznati - od potpisivanja kartice osećam se mnogo bolje. Bolje, jer znam da u slučaju da sutra moj život bude prekinut u određenim okolnostima, to može značiti nečiju novu šansu za život.

Možda će baš od mog bubrega zavisiti život nekog deteta, majke, oca...Nekoga ko je zbog bolesti vezan za postelju i izopšten iz života, normalnog kakvim sam ja živela.

Ipak, ono što me je najviše trgnulo jeste rečenica pukovnika prof. dr Đoka Maksića, sa kojim sam razgovarala na Vojno mediicinskoj akademiji. U jednoj rečenici zalepio me je na stolicu, naučio bitnom lekcijom koju želim da prenesem svima.

- Da li vi, Suzana, znate da su veće šanse da vama zatreba organ, nego da ćete biti u prilici da donirate neki svoj? - pitao me je.

I zaista, iako svi živimo u nekom uverenju da smo besmrtni i da se "to neće nama desiti" - možda i hoće.

Prof. dr Đoko Maksić objasnio nam je zbog čega je potpisivanje donorske kartice veoma bitno.

- Sam čin vašeg izražavanja želje i razgovora sa najbližima, da u slučaju neke teške bolesti praćene nepovratnim i teškim oštećenjima mozga želite da bude davalac organa je jedan ogroman istorijski zaokret u razmišljanju ljudi, a sve to potpomognuto je i kanalisano našom željom da budemo humani, da želimo da pomognemo ljudima u nevolji i da sutra uđemo u jedan program koji će se bazirati na želji svih naših građana, poverenju i želji da pomognemo jedni drugima - rekao je Maksić i dodao:

- Nikad se ne zna da li ste vi danas kao vlasnik donorske kartice sutra potencijalni donor ili primalac. Iako razmišljamo da ćemo mi pre nekome pomoći, život nas ponekad demantuje. Život nas uči da svako od nas pre potencijalni primalac, nego davalac. Otuda je ovaj vaš gest human i za svaku pohvalu, i on se mora širiti.

- Mi na tome radimo i kroz izmenu zakonske regulative u našoj zemlji da ljude motivištemo i uz tu pretpostavljenu saglasnost uključimo što veći broj u ovaj program, sa željom da ga pomogne, i da tako stanemo rame uz rame sa razvijenim evropskim zemljama gde je broj davalaca već blizu 40 na milion stanovnika. U tim zemljama bolesnici koji boluju od teških bolesti i nepovratnih oštećenja srca, pluća i jetre imaju šansu da u svojoj zemlji budu transplantirani. U našoj zemlji, opterećeni smo brojnim zabludama i čekanjem da neko drugi reši naš problem. Kada nam se dešavaju po život ozbiljni problemi, kao na primer akutnog nedostatka nekog organa za neku mlađu teško obolelu osobu, mi tek tada shvatimo koliko je važan značaj zaveštanja organa. Nikako ne izvlačimo poruku koja je najbitnija - zbog našeg nepoverenja svi mi zajedno gubimo a to se vidi kroz smrtnost najtežih bolesnika. Mi smo ti koji im ne dajemo šansu za drugi život, kvalitetniji i bolji - rekao je Maksić i dodao da u Srbiji organ čeka negde oko 1.000 ljudi.

- Ti najteži bolesnici, koji čekaju organ, nalaze se na različitim metodama lečenja. Najveći broj od tog ukupnog broja su bubrežni bolesnici, koji barem imaju aparat koji radi za njih i vrši zamenu bubrežne funkcije. Najteža je situacija sa onim bolesnicima koji imaju najteđže bolesti srca i pluća, jetre i pankreasa, gde nemate mogućnost zamene. Na veštačkim plućima i srčanoj pumpi ti najteži bolesnici ne mogu živeti dugo, i zato je svaki organ veoma bitan - zaključuje Maksić.

Ti ljudi, među kojima ima i dece, očekuju da imaju pravo da u svojoj zemlji budu transplantirani, i da se adekvatno leče, a mi im možemo pomoći upravo kroz povećanje broja donora.

Šta čekate? Uključite se!

Potpišite svoju donorsku karticu, i spasite nečiji život!

Bonus video:

BEOGRADSKA POLICIJA U AKCIJI: Pao s kilogramom droge MDMA vrednim 3 MILIONA