Milovan i njegova unuka Isidora JEDVA ČEKAJU DRUŠTVO! Oni su stanovnici NAJUSAMLJENIJEG SELA U SRBIJI

Pustoš. Ulice su potpuno prazne.

Osim lavova i orlova na kapijama, usred zime gotovo je nemoguće u Gomilici videti živog čoveka. Gastarbajteri, mahom iz Beča svu imovinu koju zarade u Evropi potroše na zidine svojih vila, u kojim tokom leta provode svega desetak dana.

U ovom selu proveli smo duže od dva sata, a videli smo - verovali ili ne, tri živa čoveka, pusto groblje, i pse lutalice koje tužno i usamljeno zavijaju.

Tišinu su prekidali, tek na vrhu Gomilice, udarci sekire o drvo.

Zavirili smo u dvorište, a tamo zatekli jednog od retkih meštana koji su ovde tokom cele godine.

Milovan Zira, koji je jedan od retkih koji se u Srbiju vratio iz inostranstva i ovde ostao da živi.

U dvorištu kuće, po cičoj zimi, spremao je ogrev za kuću, a društvo mu je pravila trogodišnja unuka Isidora.

Željni društva, primili su nas kao najrođenije.

- Dobro nam došli! Uđite, hladno je, da se zagrejete uz šolju kafe - rekao je ljubazni čovek. U dvorištu prekivenim snegom i piljevinom od drva, ipak smo istrajno ostali sa njim da proćaskamo, odmahnuvši toploti njihovog doma.

- Šta da vam kažem, ovde žive duše nema! Tek nekad neko zaluta, sve je isto, dosadno je! Da popričaš možeš samo sa ukućanima. Ovde ljudi počinju da dolaze tek od maja, a do tada je pustoš.

Na pitanje čime se bavi i kako zarađuje za život, Zira dodaje da zarade ima tek kad se komšije vrate iz "belog sveta".

- Moj sin je u Slovačkoj, i kaže da je tamo bolje nego u Beču. I ja sam radio u Beču do 1991. godine, a onda sam se vratio. U mome selu je najlepše - kaže usamljeni meštanin.

- A mladi k'o mladi, jure novac, pa donose ovde i sve ulažu u kuću, da bi se pokazali. Ne shvataju da su ti lavovi i zlato na kapiji prolazni, da sve propada, dok se oni tamo grče. Ipak, to znači više posla za mene. Kad dođu u selo, jednom godišnje na svega deset dana, shvate šta se sve u međuvremenu pokvarilo, pa sam ja tu da radim i zaradim neki dinar. Tako radim na dnevnicu, pa se nekako i preživi - kaže skromni meštanin Gomilice.

Dok cepa drva, pomalo pevuši, pomalo razgovara sa nama, jednim okom motri na mezimicu.

Unuka, koja je najmlađa meštanka ovog mesta koja je i dalje tu, a ne sa roditeljima u nekom bogatijem mestu lepšem za život, ne odvaja se od dede.

Samo se smejulji, sakuplja drvca, i tako ubija dane dokolice koji su ovde za nju prilično sumorni jer tu svojih vršnjaka - nema.

Bonus video:

Aleksandar je za 365 dana pročitao 300 knjiga