PRE TRI GODINE TRAŽILA SAM DEČKA U KNEZ MIHAILOVOJ: Šta se u međuvremenu dogodilo i zašto to nikad ne bih ponovo uradila?

Pre tačno tri godine - 14. februara 2015., na Dan zaljubljenih (ili Sveti Trifun, kako je kome draže), bila sam prva novinarka u Srbiji koja je rešila da napravi socijalni eksperimet i izađe na ulice Beograda sa gromnim transparentom na kojem je pisalo "TRAŽIM DEČKA".

I tada se ta ideja činila - u najmanju ruku čudnom, jer, verujte,uopšte nije bilo prijatno stajati nasred Knez Mihailove s tim natpisom i posmatrati reakcije ljudi.

Ipak, kako sam sama predložila ovu ideju, red je bio da je stoički iznesem do kraja. Što sam i uradila. Ali, tada i više nikada u životu mi ništa slično ne bi palo na pamet.

Da se razumemo, ekpseriment je bio potpuni uspeh, muškarci su prilazili, bili su otvoreni i opušteni, postavljali su razna pitanja, a ja sam uspela da izvučem jednu važnu pouku iza koje i danas stojim:

Kada bi devojke malo spustile gard i podigle glavu dalje od svojih mobilnih telefona, možda bi snažniji pol imao veću želju da im uputi pokoju lepu reč. Dakle, sve je u komunikaciji i utisku koji pružate.

Ako se postavite otvoreno, muškarci će odgovoriti isto. Meni se to desilo. Naravno, ta otvorenost mora biti dozirana, ali i dan danas često slušam prijateljice koje kukaju:

- Kako ne mogu nikoga da nađem, stalno izlazim, svuda...i ništa.

Pa, možda je problem u tebi. Možda je problem u stavu koji imaš. Možda od muškaraca očekuješ previše - da ima odličan posao, mnogo novca, da u isto vreme bude strpljiv za sva tvoja sranja koju mu svakodnevno serviraš, da razume PMS... Draga moja drugarice, možda taj čovek ne može u isto vreme da postigne sve to. Ili ne želi.

Pored činjenice da svakodnevno kukamo (da, mi iste tako presavršene žene koje nikako nemamo manu) na sve živo, jako mali broj nas zapravo može da se nosi s onim što muškarci očekuju. I, to je realnost.

Jake smo, samostalne i borimo se za svoju poziciju u sistemu. Ali, teško da će se jača polovina radovati ako je upravo ona ta protiv koje se borimo.

Čitav taj zaključak proizišao je iz jednog tridesetominutnog eksperimenta, a do današnjeg dana se nije promenio.

A, šta se zapravo desilo nakon mog traženja dečka?

Osim toga što je prošlo 3 godine i što su me pored svega ostalog što sam radila (a, verujte mi, bilo je daleko važnijih i pametnijih tema za čitavo društvo) ljudi pamtili upravo po ovoj priči, odlučila sam da nikada više ništa slično ne uradim u životu.

Nakon tog stajanja na ulici, uzetih brojeva telefona i par kafa koje sam popila sa potencijalnim momcima, gomile zahteva za prijateljstvo na Fejsbuku - nije bilo šanse da ljudima objasnim da je sve bilo zarad nekog drugog cilja i da tada, kao i sada DEČKA NE TRAŽIM.

Ali, to nije najgore.

Nekih 7 dana kasnije, zazvonio mi je telefon. Sa druge strane, dobro poznat glas mog prijatelja. Prilično uznemiren.

- Dunja...video sam te na portalu. Slušaj...Moj otac ti je prišao u Knezu. Dok si tražila dečka, znaš...Ono, keva odlepila. Može li ikako ta slika da se skloni?

I...šta da vam kažem? Kako da objasnim koliki šok sam osetila u tom trenutku? Nikako.

Od tada pa do danas, obećala sam sebi da više nikada ništa slično neću uraditi i da neću dovesti u takvu poziciju ni sebe, ni druge. Jer, izgleda da mi je ovaj socijalni eksperiment doneo malo više istine nego što mi je bilo potrebno.

Iz svega ovoga, mogu poručiti samo jedno - pazite šta želite i dokle želite da idete u svojim namerama.

Nekad vas mogu odvesti na pravo mesto, a nekada...pljusnuti neočekivani šamar spoznaje realnosti za koju niste ni naslućivali koliko je loša.

I na kraju, devojke...sklonite te telefone. Ispred nosa će vam proći nešto mnogo bitnije.

BONUS VIDEO:

(Dunja Čavić)