Bila sam beskućnik za Novu godinu! Ako ste mislili da ste se loše proveli, probajte vi ovo! (FOTO)

Da li ste se ikada zapitali kako je ljudima koji nemaju dom? Postoji toliko osoba koje nemaju svoj krov nad glavom i topli pokrivač koji će ih ugrejati u hladnim zimskim noćima. A kako izgledaju tek noći dok svi slave sa najdražima? Koliko su tužne i teške? To niko od nas ne može da zamisli. Ni vi, koji sedite sa druge strane ekrana i čitate ove reči, ni ja, koja sam samo na jedno veče ostala na ulici i pokušala da doživim nešto što beskućnici proživljavaju svakoga dana. 31. decembar provela sam na hladnim beogradskim pločnicima, potpuno sama. Iskreno, verovala sam da tu nema ničeg strašnog, da se možeš dobro provesti napolju, sam. Ali, ni sama nisam znala koliko sam pogrešila.

Od 8 do 9 šetala sam i uživala u prepunom gradu nasmejanih ljudi. Sa svih strana čula se muzika. Svi su bili veseli, puni euforije i gotovo se u vazduhu mogao osetiti slatki miris sreće. Blještava svetla, glasni povici, petarde...Nova godina je prelepa. Ali, KADA IMAŠ SA KIM DA JE PROVEDEŠ I GDE DA SE VRATIŠ. To sam shvatila kasnije. Nakon sat vremena muvanja kroz gužvu, postalo mi je prilično hladno. Prsti na rukama su mi se kočili, pa sam pokušavala da ih ugrejem u džepovima jakne.

Spustila sam se u jedan od podzemnih prolaza. Pomislih, tu je malo toplije. Noge su počele da me bole, prilično. Sela sam na stepenice. Bile su hladne. Pored mene su prolazili ljudi. Bezbrižni. Nasmejani. Po koji pogled bivao mi je upućen. Nekako, pun sažaljenja. Pomislih "pa šta im je, što me gledaju ovako?". - Možda zato što sediš sama na stepenicama, dok svi ostali uživaju u dočeku Nove godine. Dala sam odmah sebi odgovor. Ovo je realnost.

Nisam imala telefon uz sebe, jer - kada nemate dom, nemate ni telefon. Prepušteni ste sami sebi. Misli su mi se ređale jedna za drugom - svaka gora od predhodne. Sama sam. Pored toliko ljudi koje nije briga. Ni sa kim nisam progovorila a ponoć je pred vratima. Koga ću zagrliti, kome čestitati? Ko će mene zagrliti? Uputila sam se ka Skupštini, kako bih skrenula misli. Prste na rukama i nogama nisam odećala odavno. Dva pripita mladića prošla su pored mene, uzvikujući: - E, srećna Novaaa!!!

Nasmejala sam se, želeći da krenem sa njima, ali produžili su. Ne mogu vam opisati koliko sam bila usamljena. Sela sam na klupu u obližnjem parku, jer nisam više mogla da šetam. Dugo sam gledala u kupolu crkve svetog Marka. Koliko je teško provesti samo jednu noć na ulici! Sam. Bez ikoga. Vatromet koji je bljesnuo na nebu nagovestio je da je Nova godina stigla. Nisam znala šta da radim. Bila sam toliko očajna, da su mi krenule suze. Da. Ne stidim se to da napišem, jer je tako. Zamislila sam svoj topli dom i drage ljude. Zatim sam pomislila - šta da je ovako svakog dana, narednih godina?

Maleni pas prišao mi je, dok ga je vlasnica vodila u šetnju. Čvrsto sam ga zagrlila. Srećna Nova, mališa. Kada sam se vratila kući bilo je oko 2 posle ponoći. Probudila sam roditelje i čvrsto ih zagrlila. Uzela sam telefon i pozvala sve iz imenika, da im čestitam praznike i čujem glas.

Dugo sam ostala budna. Sećam se da je svanulo kada sam poslednji put uputila pogled ka prozoru. Ja sam se vratila kući. Imala sam gde da se vratim. A koliko je onih koji su i sada na hladnim pločnicima? Koji nemaju gde da se vrate i koga da zagrle? Zapitajte se, svaki put kada vidite beskućnika. (Dunja Čavić)