OVA SRPKINJA OPALILA JE ŠAMAR ITALIJANSKOM OFICIRU! Završio je na podu pred celom VOJSKOM, a onda je usledilo OVO!

Radio-televizija Srbije u saradnji sa sajtom Vostok ekskluzivno je objavila ovu vrlo interesantnu ljubavnu priču koja u velikoj meri odslikava revolucionarni značaj i ulogu koju su srpske žene vojnici imale tih ratnih godina. Priča je nastala davne 1917. godine u Solunu, tokom trodnevne konferencije kojoj je prisustvovao Robert Nil Stjuart, tada potpukovnik britanske vojske. Evo izvoda iz dnevnika britanskog oficira:

"Među pripadnicima savezničkih trupa Srbi su bili najromantičniji i najživopisniji. Prošli su teške borbe kao i ostali njihovi saveznici, ali gotovo bez pomoći i bez savremenog naoružanja. Kako bi održali brojno stanje svojih jedinica bili su prinuđeni da regrutuju i žene. Te Amazonke bile su neustrašive dame. Upoznali su me s jednom od tih ratnica čije su hrabrost, liderske i vojničke sposobnosti bile legendarne. Imala je čin pešadijske narednice. U ovom kratkom tekstu neću je zvati po imenu već po činu.

To je bio prvi put da sam sreo jednu savremenu Amazonku i to je za mene, onako mladog, bio zapanjujuć prizor. Pretpostavljam da je imala između dvadeset osam i trideset godina. Bila je visoka, tamnokosa, oštrih, orlovskih crta lica i lepog stasa. Videlo se da je u dobroj fizičkoj kondiciji iako su posledice nekoliko meseci gladovanja u planinama bile još donekle vidljive.

Upoznali smo se u jednom kafeu i ona je prihvatila poziv da večera sa mnom. Kad smo se sreli na aperitivu pre obroka bila se malo doterala, ali njena kosa, iako kratko podšišana, nije se dala obuzdati. Na sebi je imala, pretpostavljam, svoju najbolju uniformu. Na grudima je nosila nekoliko odlikovanja, među kojima je bila i Karađorđeva zvezda, najviše srpsko odlikovanje za hrabrost koje se retko dodeljuje. O boku joj je, u kaubojskom stilu, visio automatski pištolj kalibra 45. Kad sam joj rekao da bi se možda prijatnije osećala ako bi ostavila oružje, usprotivila se.

Ponuda pića u restoranskom baru mogla je da zadovolji najraznovrsniju klijentelu. Prijatelj i ja smo naručili pikon, a narednica je tražila mnogo jače piće. Mislim da je to bila rakija, vrsta skoro čistog alkohola na bazi anisovog semena. Popila je četiri pune čaše. Piće na nju kao da nije imalo nikakvog uticaja, osim što su joj blistave crne oči postale malo blistavije.

Narednica je bila dobro obrazovana i načitana. Dobro je govorila nekoliko slovenskih jezika, francuski joj bio osrednji, a engleski slab. Ipak, služeći se francuskim i engleskim uspeli smo da razgovaramo relativno tečno.

Sasvim prirodno, naš razgovor je skrenuo na rat. Zamolili smo je da nam ispriča neke svoje doživljaje i ona nam je izašla u susret. I prijatelj i ja smo kao pešadijski oficiri za sobom imali dosta ratnog iskustva i niko ne bi mogao da nas prevari pričama koje nisu istinite. Njena priča je prošla sve naše provere iskrenosti. Rekla nam je da srpske vlasti u početku nisu bile spremne da regrutovane žene pošalju na samo bojište. Međutim, kako se rat produžavao, više nisu imali izbora. Naša narednica bila je jedna od prvih žena odabranih za borbenu misiju.

Za njene podvige smo čuli i pre nego što smo je upoznali. Njeno ime se često pominjalo u izveštajima srpskih obaveštajaca, a čak su i naši bilteni pomenuli jedan od njenih poduhvata. Takvi izveštaji sadrže samo gole činjenice. U njima nije dozvoljeno nikakvo novinarsko preterivanje. Činjenica da je u našem izveštaju pomenut poduhvat stranog podoficira, pa makar i savezničkog, značila je da se radilo o izuzetnom podvigu.

Večera je bila duga i prijatna. Naša gošća je razmatrala različite aktuelne teme kao što su taktika i strategija vojske njene zemlje i savezničkih armija u meri u kojoj se odnose na Balkansko poluostrvo. Njena razmišljanja o taktici bila su ispravna, ali, ako je verovati svemu što je rekla, previše smela. Međutim, ta sklonost avanturizmu mogla bi se pripisati lošem sistemu snabdevanja srpske vojske. Opisala nam je nekoliko akcija u koje su trupe kretale s veoma malo municije i bez hrane, pa su morale da žive od onoga do čega same dođu.

Bila je kritična prema vrhovnim komandama Srbije i Saveznika. U tom pogledu nije rasuđivala sasvim ispravno, ali vredelo je čuti njeno mišljenje. Gajila je snažne predrasude i s njom oko toga nije bilo kompromisa. Osoba, saveznik ili neprijatelj, zasluživala je ili poštovanje ili prezir.

Bugare i Italijane nije podnosila. Prve je najviše mrzela, a druge je najviše prezirala. Navela nam je nekoliko primera u kojima su se Italijani krili iza svojih srpskih saveznika. Prema Nemcima je osećala čudno poštovanje, ali bila je spremna da se do smrti bori protiv njih. Ruse je volela jer su bili slovenska braća, ali priznala je da su nepouzdani, ili, što je možda tačniji opis, nepredvidivi.

Naša gošća bila je tolerantna prema Fancuzima, ali nije imala visoko mišljenje o njihovoj pešadiji, dok je prema francuskoj artiljeriji iskazivala divljenje. Englezi su joj se dopadali. Smatrala ih je dobrim borcima, ali užasno sporim jer se za jednog vojnika na frontu staraju tri čoveka u pozadini, dok u njenoj vojsci jedan pozadinac opslužuje pedeset boraca…

Tokom večere je citirala stihove na svom jeziku koje nisam razumeo, ali sam pretpostavio da se radi o epskoj poeziji. Zvučala je kao da ima određenog govorničkog dara, što je možda i bilo tačno. I druge žene iz drugih zemalja su u turbulentnim vremenima umele da nadahnu mase vatrenim govorima.

Pred kraj večere naša gošća je bila poprilično vesela. S prisećanja je prešla na kritike. Nažalost, dva stola od nas večerala su trojica Italijana i mislim da ih je ona morala primetiti. Imala je zvonak glas dobro obučenog narednika i neke od njenih primedbi zvučale su veoma uvredljivo. Prijatelj i ja smo se trudili da obuzdamo našu gošću osećajući pritom postiđenost tipičnu za Britance u takvim okolnostima. Možda nismo odabrali odgovarajuć način za to. U svakom slučaju, nismo uspeli.

Jedan od Italijana prišao je našem stolu. Nama se poklonio, a onda je rekao da damine primedbe ne idu u korist dobrih odnosa među saveznicima. Zahtevao je da ona napusti restoran. To je bilo previše. Pobunio sam se, ali dama je munjevito reagovala.

Odjeknuo je šamar i italijanski oficir se našao na podu s rasečenom usnom. Usledila je sramna i neprijatna scena. Nisam siguran da na ishod nije uticala i teška artiljerija kojom je naša gošća bila opremljena jer je bila raspoložena da je upotrebi. Italijani su izašli na jedna vrata, a mi na druga.

Narednica nam se izvinila kad smo se našli napolju… Poželeli smo jedno drugom laku noć i na njen predlog ugovorili da se vidimo na jutarnjem aperitivu…

Narednica je sledećeg jutra bila smirenija nego prethodne večeri, ali i u takvim trenucima se videlo da svakog časa može planuti, a njeni postupci su ostali nepredvidivi. Ostatak odsustva sam proveo u njenom društvu i, bez sumnje, naučio mnogo toga što mi je bilo od koristi u kasnijem životu.

Upitao sam je šta će raditi posle rata, pošto sam verovao da će se teško uklopiti u bilo kakav mirnodopski život. Ona se nasmejala mojoj naivnosti. ‘Na Balkanu uvek ima prilika za ljude poput mene, veoma malo nas dočeka dovoljno pozne godine da se umori od života.‘

Često se pitam šta je bilo s njom. Bila je previše energična da bi dugo poživela.

Sveća moja s oba kraja plamti Dočekat neće zoru sjajnu Al’, dušmane, znaj, ti, druže, pamti Da ona daje svetlost bajnu.

Iako se u tekstu ne navodi koja je od srpskih ratnica ovo mogla biti i, iako na prvi pogled može izgledati da je to bila Milunka Savić, postoje izvesne sumnje u to. Pored nje su, naime, u Solunu u to vreme bile i Slavka Tomić, Sofija Jovanović, Natalija Bjelajac, Jelena Šaulić, Ljubica Čakarević…

BONUS VIDEO:

ESPRESO TVITER: Snežana Dakić

(Espreso.co.rs / Izvod iz dnevnika Radio-televiziji Srbije ustupio je unuk generala Roberta Nila Stjuarta, Dejvid Stjuart Hauit (David Stewart Howitt). Tekst je priredila Slađana Zarić. Sa engleskog preveo Boban Jakovljević.)