BOŽE PRAVDE NIJE TREBALO DA BUDE HIMNA! Pesma veliča OBRENOVIĆE I KRIJE VELIKU TAJNU!

Srpska himna “Bože pravde” preživela je burnu istoriju srpskog naroda, smene dinastija i različitih oblika vladavine. Narod ju je zavoleo na prvo slušanje kao kompoziciju iz jedne predstave, a nakon što je uručena kao poklon za 18. rođendan jednom srpskom vladaru, zvanično je postala i državna himna. Originalna verzija srpske himna preživela je mnoge prepravke teksta, ali je melodija do danas ostala ista.

Kada je kralj Mihailo Obrenović zatražio od Ljubomira Nenadovića da se objavi “konkurs” za pisca nove srpske državne himne, nije ni slutio da nesrećom sudbine neće doživeti da je čuje. Mogući autori njenog teksta bili su Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj. Jakšić se 1864. nije odazvao Nenadovićevoj porudžbini za stihove, a Zmajev predlog teksta nije odobren. Poziv je poslat i na adrese drugih srpskih pesnika, ali se čitav “konkurs” završio skandalom u kome je Ljubomir Nenadović optužen da je primao mito.

Dve godine kasnije 1868. dogodilo se ubistvo Mihaila Obrenovića. O himni se više nije ni raspravljalo. Zvanična himna i dalje je bila “Vostani Serbije” (od 1815. do 1882). Nakon ovoga vladalo je namesništvo sve do stupanja na presto mladog Milana Obrenovića. Milan nije pripadao glavnoj grani svoje dinastije; njegov otac Miloš, sin Jevrema, najmlađeg brata kneza Miloša, služio je u rumunskoj vojsci i poginuo je u bici sa Turcima kod Bukurešta 1861. godine. O njemu je najviše računa vodio upravo stric Mihailo. Četiri godine kasnije 1872, najpre kao knez, Milan postaje punoletan i uzima vlast u svoje ruke.

U čast tog događaja, kao poklon za punoletstvo i dolazak na tron države, upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, Jovanu Đorđeviću, naručen je pozorišni komad koji je imao za cilj da veliča dinastiju Obrenović. Na kompoziciju Davorina Jenka, kompozitora i dirigenta iz Slovenije kod Kranja, Jovan Đorđević piše tekst pesme „Bože pravde“ za pozorišnu predstavu „Markova sablja“ koja je premijerno izvedena upravo u sklopu proslave Milanovog punoletstva.

Tog 11. avgusta 1872. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, na samom kraju premijerne predstave “Markova sablja” izašli su glumački likovi – Marko Kraljević i Vila Ravijojla da zvanično najave hor naroda koji je potom zapevao: “Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas…” Pesma momentalno postaje popularna u narodu, izvodi se na samostalnim horskim nastupima, a kada deset godina kasnije Srbija bude proglašena kraljevstvom a Milan kraljem, on je određuje za državnu himnu.

Tako je 1882. godine Jenkova kompozicija zvanično postala himna Srbije koju nisu menjali čak ni Karađorđevići. Tačnije, kralj Petar jeste raspisao konkurs za novu himnu, ali nijedan predlog nije uzet kao valjan, pa se kralj “snašao” tako što je u već postojeću himnu “ubacio” svoje ime: “Kralja Petra, Bože, hrani/Moli ti se srpski rod.”

U vreme Kraljevine SHS tekst himne pretrpeo je nove korekcije dodavanjem stihova iz hrvatske “Lijepa naša” i slovenačke “Naprej, zastava slave”. “Bože pravde” je u periodu od 1945. do 2006. zamenjena himnom “Hej, Sloveni” koja je bila jugoslovenska, a potom i srpsko – crnogorska zajednička himna. Nakon otcepljenja Crne Gore ponovo se vraća stara srpska himna iz doba Obrenovića. 2006. izvršene su poslednje izmene Đorđevićevog teksta, pa se umesto “srpskog kralja” pominje “srpska zemlja”.

Danas je sa ponosom pevamo sećajući se slavne srpske prošlosti, slavnih junaka koji su postradali za našu slobodu, dok slavimo neke nove uspehe, junake i državne praznike. Poslušajte i kako je zvučala u vreme nekoliko svojih verzija.

Pogledajte bonus video:

(Espreso.co.rs / Opanak)