LJUBICA JE OSTAVILA DECU U ŠKOLI I OTIŠLA DA SE BORI ZA SRBIJU SA OCEM I BRAĆOM! Ovo je njena sudbina!

Ljubica Čakarević, učiteljica iz Užica, prkosila je okupacionim snagama tako što je odbila da nastavi da se bavi prosvetnim radom. Umesto toga, pridružila se ocu i trojici braće u rovu na Solunskom frontu.

Pešačila je skoro mesec dana da bi stigla na odredište 1918. godine i donela srpskoj vojnoj komandi važne podatke iz otadžbine. Regent Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Prilikom jedne posete bratu umrla je 1980. godine u Sarajevu, gde je i sahranjena. Njeni posmrtni ostaci preneseni su u Užice 2016. godine.

Ljubica Čakarević je rođena u Užicu 1894. godine. Njen otac Jevrem 40 godina učio je Đake kako se voli otadžbina, a 1914. godine među prvima Užičanima uzeo je pušku i otišao na front. Posle nekoliko nedelja povučen je sa drinskog bojišta i postavljen za načelnika vojne stanice u Novoj Varoši.

U to vreme Ljubica i njen brat Milutin bili su učitelji u zlatiborskom selu Mačkat.

Mlađi brat Dragutin je sa 17 godina otišao prema Drini sa odredom dobrovoljaca, a ubrzo mu se u ratu pridružio i brat Milutin kao vojnik Četvrtog pešadijskog puka.

Ljubica i starija sestra Milica su počele da rade u vojnoj bolnici u Užicu, a u kući je ostala Ljubičina majka, sa još petoro male dece. Nakon prvih pobeda Drinske divizije, na kratko je veliki broj vojnika došao u Užice na odmor, a Ljubica se vratila u svoju školu i nastavila učiteljski posao. Ali sve je kratko trajalo.

Ubrzo Ljubica kreće sa mlađim bratom Čedomirom ka Novoj Varoši gde joj je još otac Jevrem. Vojska se uveliko povlači ka Crnoj Gori, Ljubičin otac i brat Čedomir odlaze, Ljubica uz očevu naredbu, ostaje u porodici Šećeragić da dane provodi sa njihovom kćerkom Đulom. Pola godine provela je Ljubica u ovoj muslimanskoj novovaroškoj kući.

Januara 1916. Ljubica je bila ponovo u svojoj porodičnoj kući u Užicu gde je zatekla majku, četiri sestre i najmlađeg brata. O ocu i trojici braće koji su otišli na front niko ništa nije znao. Da ne bi bila besposlena, u očekivanju da dobije bilo kakvu vest o ocu i braći, Ljubica je na imanju nedaleko od Užica počela da se bavi seoskim radovima.

Nije želela u okupiranom Užicu da radi kao učiteljica, iako joj je to nuđeno od tadašnjih vlasti. U proleće 1917. godine Ljubica dobija prvo pismo od oca Jevrema. Javljao se iz Francuske gde je u jednom malom gradu radio kao vaspitač omladine koja je tamo dospela sa srpskom vojskom. Ljubica je smesta pisala zahtev okupacionim vlastima da joj dozvole da izađe iz Užica i Srbije, kako bi preko Crvenog krsta došla kod oca u Francusku, ali bila je odbijena.

U leto 1917. Ljubica se povezuje sa Dragutinom Jovanovićem, poznatijim po nadimku Lune, narednikom u Četvrtom pešadijskom puku Drinske divizije.

– Nije me napuštala misao, otići na front, pronaći oca i braću, pridružiti se borcima, učestvovati u oslobođenju zemlje, pisala je Ljubica u svom dnevniku.

Preko planine Goč Ljubica je krenula ka Solunskom frontu. U grupi koja je išla ka Solunskom frontu bilo njih šest, i kako su im u Zvečanu rekli da je izdata poternica za njima, posebno je bio tražen Lune. Iz Zvečana se ova šestorka uputila ka Prilepu, vešto izbegavajući brojne bugarske potere i zasede, i to 27 dana i noći.

– Dok su mi previjali rane na nogama, govorila sam o stradanjima u otadžbini, o okupatorskim vojnicima koji pale srpska sela… činilo se da svaka moja reč u njima izaziva nestrpljenje da već jednom krenu u proboj fronta… Tu se našao i Mališa Stefanović, Užičanin, učitelj koji se nije odvajao od svog fotoaparata, slikao nas je ispred rovova, te fotografije su ubrzo stigle na sve naše položaje – zabeležila je Ljubica, a u svojim beleškama i opisala je kako je stigla u Vrhovnu komandu i srela se sa Švajcarcem Arčibaldom Rajsom, velikim prijateljem srpskog naroda.

Od družine koja je sa Ljubicom krenula u susret borcima Solunskog fronta, skoro svi su tragično završili pre početka Drugog svetskog rata. Lune je izgubio život 1932. godine, ubio ga je jedan policijski agent, a 1939. godine poginuo je i Milutin, narednik iz Jagodine, navodno, infarkt ga je srušio sa konja. I ostali su nestali pod neobičnim okolnostima. Ljubica je u oslobođenoj zemlji nastavila učiteljski poziv.

Tri godine po završetku rata udala se za Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate Dionisija koji je bio konzul u Beogradu. Sa njim je dobila ćerku Idu, pa su kasnije zbog njenog školovanja živeli u Rimu, Đenovi, Milanu. Ida je postala doktor farmaceutskih nauka.

Kad je Ljubici umro muž sve češće je dolazila u Beograd gde su joj živele dve sestre. U Užicu joj je živela najmlađa sestra Ružica, lekar, a u Sarajevu je živeo brat Milutin. Polovinom 1980. godine Ljubica je došla Milutinu u posetu, razbolela se i u Sarajevu umrla.

U oktobru 2016. godine, u okviru obeležavanja 98 godina od kraja Velikog rata, zemni ostaci Ljubice Čakarević su preneti iz Sarajeva na groblje Dovarje u Užicu.

Pogledajte bonus video:

Muamer Zukorlić, intervju

(Espreso.co.rs / Radio Luna)