U OVOM ZEMUNSKOM NASELJU ŽIVE SAMO UDOVICE: Njihove sudbine su strahovite, a i danas strepe! (FOTO)

Četrdeset pet udovica dele istu sudbinu. Tužnu, bolnu... Supruge palih boraca, muževe su izgubile u ratu u Krajini. Strah od mračnog perioda života proganja ih i danas. Neke su ostale sa decom, neke su potpuno same... Sve ih vezuje ista nit - stravična smrt najbližih koji su život dali za otadžbinu.

Porodice palih boraca i ratnih vojnih invalida 2008. godine uselili su se u stanove u naselju Kamendin, u Zemun polju, čija je izgradnja finansirana sredstvima Vlade Japana. Ipak, stanovi nikada nisu bili njihovi. Porodice su stambene jedinice dobile na korišćenje na period od deset godina. Decenija ističe ove, a šta će dalje biti ne zna niko.

Na prvi pogled Kamendin je naselje kao i svako drugo. Ipak, izgled vara. Uredne male kućice od cigle i bašte mesto su gde žive žene čiji su muževi i sinovi srljali u smrt zarad odbrane zemlje.

Ekipa Espresa obišla je naselje Kamendin i ove žene koje su na svojim plećima prevalile neizreciv bol. Nisu sve raspoložene za razgovor. Skrivenog pogleda tražile su tračak razumevanja za tugu koja im para dušu. Neke su okretale glavu i molile da ne budimo sećanja.

Naša sagovornica (ime poznato redakciji) smogla je snage i provela nas kroz svoju prošlost. Period konstantnog bola, borbe, brige i suza. Toliko suza... Dan danas svaka nosi ime. Ime voljene osobe čiji je život okončan stravičnom smrću.

Priseća se perioda koji joj je naneo nezalečive ožiljke i dok govori, suze same liju, a ruke drhte na pomen jezivih događaj koje je prošla.

- Kada samo pomislim tresem se. Izgubila sam supruga u masakru 1993. godine. Bio je to 22. januar, bliži se godišnjica. 22 ljudi je bilo zarobljeno kada je moj suprug poginuo. I moj sin jedinac je bio, ali hvala bogu izvukao se živ - priča nam kroz suze.

Na prevoju Mali Alan na planini Velebitu, okruženom gustom šumom, diverzantsko - teroristička grupa u zasedi je dočekala pripadnike krajiške policije iz Gračaca, koja je krenula na front. Otvorenom paljbom zaustavili su dva kamiona u kojima su se nalazili.

- Neko je bio pogođen, neko je na mestu ostao mrtav. One koji su bili živi sekli su na komade. Neke su na drvo nabijali, tukli. To je bio najmlađi Gračački vod. Mog supruga su tada ranili u nogu da ne bi mogao da beži. Ustaški krst su mu s nožem usekli na leđa. Odsekli su mu nos, uši, udove, i na kraju su ga zaklali. On je bio najstariji u tom vodu, a ostali su imali do 22, 23 godine - drhtavim glasom priča naša sagovrnica.

22 ljudi je tog dana tragičnom i nasilnom smrću lišeno života. Očevi i sinovi, braća, drugovi... Sahranjeni su jedan pored drugog. Zajedno. Stradala je i jedna medicinska sestra nad čijim telom su se ubice iživljavale.

Zbog neviđenog masakra koji je Gračacu zavio u crno, i gubitka toliko mladih života, bila je proglašena trodnevna žalost.

- Svaki put kad odem na grob, odem sa strahom. Preko granice se bojim da prođem. I dalje me prati isti osećaj. Pobegla sam iz Zagreba u Liku u zadnji čas 1991. godine. Vojska Jugoslavije je tada podigla 160 žena. Ja sam bila jedna od njih. Mobilisali su me i četiri godine sam provela u ratu pri komandi. Kuvala sam za komandu, za vojsku, pa potpisala za vojnika po ugovoru. Svašta smo prošli da bi izvukli živu glavu.

- Sin mi se tada razboleo, i operisan je u Kninu. Silni udarci, mučenja i sve ono što je preživljavao kada je bežao doprineli su još gorim mukama. Primao je hemoterapiju u Beogradu 1995. godine. Čudim se nekad sama sebi, kako mi je Bog pamet sačuvao.

Dok joj je sin bio u Beogradu na lečenju, ova majka proživljavala je horor. Deset dana i deset noći trajao je pakleni put u koloni.

- Sam put bio je stravičan. To čovek ne može razmeti. Neko ko to nije doživeo, ne zna o čemu pričam. Deset dana i deset noći. Traktorom do Banjaluke. Bosanski Petrovac ne mogu nikada da zaboravim. Preko razglasa sa kamiona ljudi su tražili svoje porodice. Kada smo stali, pa kada je naišla naša vojska, tenkovi, ja sam ugledala brata. Nisam ni znala da je uspeo da ostane živ. Suze i zagrljaji. Brinula sam za moje dete. Izgubio je oca, plašio se za mene, samo sam mu ja ostala, pa je i on brinuo da li ću se ja vratiti živa. U nekom motelu tokom puta sam pronašla telefon i uspela da mu se javim. To je bio takav jauk, vrisak kada me je čuo. I sad mi je teško kada se setim...

Naša sagovornica objašnjava da je nakon toga završila u Nišu u jednoj školi, jer je policija imala nameru da ih uputi prema Kosovu. Ipak, ona je bila uporna u nameri da ode u Beograd zbog sina.

- Na kraju sam uspela 2000. godine. Pre toga sam bila u Vršcu u kolektivnom smeštaju u jednom vrtiću. Nas više od 60, i tamo smo proveli pet godina. Sve što smo tada dobili bila su vojna ćebad na kojima smo spavali na podu. Dobijali smo hranu, činije i po kašiku, viljušku, nož, u zavisnosti koliko nas je bilo. Nismo imali ništa. Radila sam u jednom restoranu, borila se da zaradim neki dinar.

Navodi da pitanje stanova u kojima žive porodice palih boraca i dalje nije rešeno, ali da očekuju isto.

- Stanove smo dobili pre deset godina na korišćenje. To je japanska donacija. Nas pedeset familija ovde, porodice boraca koji su život dali za ovu zemlju, a oni nas vode kao sicijale. Za to se mi borimo već deset godina. To je sramota za ove familije. Nismo socijalni slučajevi, već majke, supruge i deca palih boraca. Ogromna tuga je u ovih pedeset stanova. Odobrenje koje smo dobili o korišćenju stanova ističe ove godine. Ne rešenje, odobrenje. I sad ništa. Čekamo. Planiramo proteste ispred Vlade. Nas čak niko ni ne zove, niko za nas ne želi da čuje.

Porodice koje su prognane iz svojih domova žele da se prema njima postupa kako zaslužuju, bez ponižavanja. Kako kaže naša sagovornica, česte su i provere.

- Obilaze da provere da se neko nije uselio u stan, ili da stan nije izdat. Pa to je van svake pameti. Naši sinovi, muževi, braća, svi oni su dali život za ovu zemlju. Zar njihove žene i deca ne mogu da imaju šanse za život dostojan čoveka? - pita se ona.

Ove porodice prati bol koja ih nikada ne napušta. Ali, oni nisu posustali. Oči zamagljene od suza, srce ispunjeno tugom, ali se ne predaju. Zbog toga, mi im skidamo kapu.

BONUS VIDEO:

Espreso vam čestita Božić na 15 svetskih jezika!