NAPISAO JE PREDGOVOR ZA NAJPOZNATIJU KNJIGU O SLOBODI: Ove reči Petra Karađorđevića ostaće večno!

Petar Karađorđević je napisao predgovor za svima poznatu knjigu Džona Stjuarta Mila pod nazivom "O slobodi".

"Sloboda je načelo koje živi u duhu srpskog naroda od postanka, naš narod je za nju vekovima zalagao svu svoju snagu", napisao je on.

Prenosimo vam njegove reči u celosti:

PETAR KARAĐORĐEVIĆ O SLOBODI!

- Pre nekoliko godina, napisao je Mil svoju knjigu: O Slobodi. Mada je ovo tek omanji spis, prema ostaloj književnoj radnji njegovoj, ipak, po samome predmetu, koji razlaže, zaslužuje, da se stavi na prvo mesto.

Među svima načelima, koja izlaze na vidik, u životu pojedinih ljudi, naroda i celog čovečanstva, nema nijednoga, koje bi toliko važilo, i kamo li važnije bilo od - Slobode.

Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji.

Samo slobodan čovek vlastan je nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.

Samo slobodan čovek može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otaybini, sreći i nesreći srodan. Iz Slobode članova jednoga naroda, niče ukupna Sloboda toga naroda.

Kao što je Sloboda unapredila i usavršila pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava Sloboda skup tih ličnosti - ceo narod.

U slobodnog naroda bujnije, skladnije, brže i snažnije razvijaju se svojstva njegove osobine.

Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, i da ih leči; Sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija, izlaže u radnju, kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom, i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo celi, koja mu je Bogom namenjena.

Ovo potvrđuje povesnica razvitka i napretka čovečanstva.

Sve ono, čime se diči i ponosi današnja obrazovanost, a, posebice da rečemo, sve ono, što je utvrdilo veru, oblagorodilo običaje, rasprostrlo ljubav i pobratimstvo među ljudima; što je unapredilo i usavršilo današnje nauke; što je uzvisilo i blagorodilo umetnosti; ustostručilo i izoštrilo veštine i zanate; razgranalo trgovinu i svetski obrt; jednom reči: sve ono, što je podiglo čovekovo dostojanstvo, okrepilo snagu naroda - sve je to plod čovekove Slobode, narodne Slobode!

Mada se koliko divimo današnjem napretku čovečanstva, ipak ne možemo, da ne pomislimo, da bi taj napredak još gorostasniji bio, da su svi ljudi i svi narodi, u sva vremena i u svim prilikama, uživali Slobodu.

Sa istorijom u ruci, dali bi se dokazi, da je nebrojeno najvrlijih duhova moralo podleći u zagušljivom vazduhu ropstva: dok su drugi došli do Slobode, da se mogu razvijati i napredovati, da je borba trajala stolećima, dok su narodi sebi izvojevali Slobodu, da mogu njome u napred koračati.

Po ovo nekoliko reči, daje se pojmiti, kako je važna knjiga, koja razlaže i ispituje načelo Slobode.

Mil, veli, odmah u uvodu svoje knjige, da se Sloboda ne može primeniti na nedozrele ljude ili narode, koji se nalaze, tako reći, još u svome detinjstvu, pa još nisu dozreli, da mogu uživati Slobodu.

Na Zapadu je nekako ušlo u običaj, da se i naš narod, i drugi nam narodi, koji su s nama zajedno jedne i hude sudbine, smatra kao narod, koji još toliko nije napredovao u obrazovanosti, da je sazreo, da se može koristiti blagodetima Slobode.

Stranci, koji su imali priliku i potrudili se, da savesno prouče našu prošlost, glavne i značajne crte našeg narodnog karaktera, uverili su se, sasma, o protivnom.

I doista, valja samo bespristrasno proučiti knjigu prošlosti našega naroda, valja pažljivo ispitati kretanje duha narodnog, u vremenima njegove samostalnosti, kada je imalo prilike razviti i pokazati snagu svoju - pa, savesni sudija, ne može da ne upozna, da naš narod ima sve pogodbe, koje uslovljavaju snagu, za napredak jednoga naroda, u saradnji sa ostalim obrazovanim narodima.

Pa i danas, posle toliko vekova, u kojima naš narod ne samo da nije bio potpuno samostalan, no je, većim delom, posle potčinjen tuđincima; posle toliko stoleća nasilja, kojima htedoše da mu zatru sve vrline njegovog značaja, danas, valja samo proučiti srpske narodne pesme, život i običaje našeg naroda, - koji se s pravom mogu smatrati, kao javni izraz narodnog duha - pa ćemo se uveriti, da je naš narod svestan: da mu valja živeti i razvijati se u društvu ostalih naroda; jer ima u sebi vrlina, koje su uslov tome razvitku.

Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je on zreo, da u kolu ostalih naroda može napredovati svrsi čovečanstva.

A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak? ... Sloboda.

U novije vreme, našla je ova potreba najživljeg izraza, u svim izjavama našega naroda.

Već i s toga, dakle, što je Sloboda načelo, koje od postanka živi u duhu srpskoga naroda; što je naš narod za nju zalagao vekovima svu svoju snagu; što to načelo, još nije potpuno i svugde ostvareno, ni u ličnome, ni u narodnom životu našega naroda; što svi prijatelji i rodoljubi našega naroda, jednoglasno ispovedaju, da bez uživanja Slobode ne može biti napretka našemu narodu: sve je to nas pobudilo, da upoznamo svoj narod sa knjigom, u kojoj tako slavni spisatelj razlaže svoje misli o Slobodi.

A težeći: "da se na osnovu Istine a uz pripomoć nauke, utvrdi i unapredi narodnost srpska", smatrasmo za najsvetiju dužnost, da doprinesemo sa svoje strane, onoliko, koliko nam je po svojim slabim silama mogućno, da se učini koji korak bliže, toj uzvišenoj celi!

U Parizu o Božiću 1867.

Pogledajte bonus video:

ESPRESO ANKETA: Da li ste čuli za 13. platu u Srbiji?

(Espreso.co.rs / Srpsko nasleđe)