SINE, ŠTA TI BEŠE U RATU? Poručnik, TATA! Ispovest Beograđanina koji se rodio i živeo U JATAGAN MALI!

"Sećam se kao mali, vraćam se ja iz škole, unose se stolovi tu u lokalnoj birtiji nekoj, ljudi ulaze i zamandaljuju vrata. Uvek sam se pitao šta to znači, što se oni zaključavaju, čemu to... Dva dana, zaključano! Otac bio poprilično nervozan, voleo je malo sa rajom da okvasi grlo, da se ispriča, ali nema gde! U to vreme, nije svako baš tako mogao u gradske kafane, one su bile malo otmenije, a drugo - tu mu je sedelo društvo, komšiluk i poznanici", priča čika Boško, čovek koji je odrastao u Jatagan mali.

Nakon ta dva dana, kaže on, u dvorištu vezujem cipele da krenem u školu.

"Kad moj komšija izlazi umotan u stolnjak, go kao proleter, i pravac niz ulicu. Videlo se ono njegove sramote kroz onaj stolnjak, pa meni majka jednu ruku na oči, a drugu sebi na oči, pa će: "Crni komšija, pa šta bi?". Ovaj ćutke produži. Puče glas - odrali ga na pokerici. Ja sam tek posle rata saznao da su tu igrali ozbiljni mangaši, puni sumnjivih para. A bile su to bećarine, Paki! Tu su ženske, tu odela, tu satovi... kola nisu imali, za to je trebalo u ono vreme pravo malo bogatstvo. Pazi, bili su oni sirotinja, danas ima - sutra nema, ali kad se nose... kao prava gospoda! Ja sam zato posle nosio odela ceo život, do u starost, kad više nije bilo potrebe", kaže čika Boško.

Ispričao je da je prvi put u životu ranu video u Jatagan-mali.

"Neki Cigani se podžapaše na kaldrmi, te džafte-džafte, pa op, britvica, pa u trbuh. Lipti onom Ciganinu krv iz trbuha, oni njega na neka kolica, pa u bolnicu. Preteče, ali se odseli. Dođu žandari, ko ga ubode - niko. Ma k’o jedan! Niko, ne znam, nisam bio tu, nisam video... žandari, šta će, slegnu ramena, pa piši izveštaj..."

Možda najsmešnija epizoda iz Boškovog života u Jatagan-mali jeste povratak iz rata.

"Nisu "jataganci" voleli komuniste mnogo, jer su potonji bili odraz nove države, novih vrednosti koje su bile dijametralno suprotne sa njihovim životnim stavovima. Nema krađe, nema pohare, nema prostitucije. To se smatralo reliktom kapitalizma i klasne nejednakosti. Sa tim je trebalo raskrstiti, a "jataganci" , kao i mnogi drugi su morali put polja, fabrika, radnih akcija... tad je, u stvari, ta mala krenula da umire. Ja sam iz rata došao 1947. godine. Dve godine nakon kraja rata, bio sam u raznim delovima bivše države, jer još nismo bili demobilisani. Vraćam se ja u malu, kod mojih roditelja, i tu ću živeti još nekoliko godina, dok nisam dobio premeštaj i svoj stan, pa zasnovao svoju porodicu. Međutim, vidim ja, ljudi me gledaju čudno, retko ko mi se zaradovao, a ja sam u srcu stvarno bio i dalje onaj dečak iz male, ma nikakav pogled sa visine nisam imao prema tim ljudima. Štaviše, bilo mi je drago da mi je moj poručnički čin dao šansu da im se malo približim. Ipak su to za mene bili neki autoriteti. Ja sam živeo na njihovoj teritoriji, jasna su mi bila sva ta njihova nepisana pravila. Dosta je njih već bilo otišlo."

Najsmešnije mi je bila situacija sa mojim ocem, kada sam se vratio iz rata:

"Jel' sine, šta ti ono beše u ratu?"

"Poručnik, tata."

"Kukavan si ti poručnik, a vratio se u malu da živiš... pa znaš li ti, čoveče, šta je poručnik? Pa, uniforma, pa rukavice, pa čizme, pa kola, pa seiz... šta ti imaš od toga? Ti k’o da si sa kopanja došao", a ja došao na odsustvo. Nakon par dana dolaze iz mesnog odbora po mene, američki džip, vozač i vodnik koji mi salutira. Otac stao, ja u uniformi, šeretski se smejem:

"Šta kažeš, sad, tajo?", nasmeja se on i poljubi me.

"Dvadesetak godina kasnije, ja uveliko u Skoplju, otac je preminuo, a na kuću stiglo - rešenje o eksproprijaciji zemljišta i rušenju objekta! Nisam mario mnogo, jer sam znao da ništa tu ne mogu, a eksproprijacija je neumoljiva. To je zaravnjano i tu podignuta zgrada, kao da nikad ništa tu nije bilo. Kasnije je tu bitno promenjen krajolik, tako da nikad nisam imao želju tu da prođem, jer me ništa više nije podsećalo na dom i to doba", ispričao je čika Boško.

(Kurir.rs/Dnevno/Pavle Srdić)