HITLER JE NAUČIO OD KARAĐORĐA NEŠTO ŠTO MU JE KORISTILO CEO ŽIVOT: Firerov plan počivao je na OVOME!

Opisujući ga uvek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije (samo na bugarskom frontu Vožd je komandovao sa 90 hiljada boraca). Taktičko znanje, napoleonska brzina i poznavanje geografije (u čemu ga je kasnije dostigao samo vojvoda Mišić) činili su ga nadmoćnim nad turskim generalštapskim oficirima, među kojima je bilo dosta školovanih Engleza. Ali, sistem regrutacije, sistem obaveštavanja i komandovanja na više frontova, uz snažnu centralnu rezervu - to je nešto što će od njega preuzeti Hitlerov vojni štab

Ono što je naš narod osećao da treba da kaže o Karađorđu, rekao je naslutivši epsku veličinu njegovu, u desetercu narodnih pesama. Njegoš je tome dodao svoju posvetu.

Tolika je istina i lepota u tome, što su oni rekli, da je često ono što se danas o Karađorđu piše, kao karikatura.

Ponavljaju se, sasvim izlišni, pokušaji da se Voždovom portreu, u književnosti i istoriji, dodadu neke boje koje ga ne čine vernijim i neke sitnice, koje ga nimalo neće učiniti naučnijim. Do svetlosti njegovog epskog lika, nikakav novi zrak mudrovanja ljudskog više ne može stići, a kamoli je preteći.

Monoton, ali dubok je bio nagon guslara, sa dna naroda, da kažu istinu, prisutni događajima. Saznanje našeg najvećeg pesnika, odmah iz idućeg pokolenja, treba primiti. Ono je stečeno, u nadzemaljskoj visini Lovćena. U NJegoševim stihovima usečena glava Voždova dobila je onaj značaj koji joj, među svim našim likovima pripada i njena mrka i krvava slika nepromenljiva je više i neprolazna.

Uz metafore, uznesene u stihu lelekom guslara do Sunca i Meseca, u pesmi Višnjića i Tešana Podrugovića, proza novih studija istoričara imala bi mesta, ali samo ako je poštena i razborita, a ne i apsurdna.

Disciplina i teror u moru srpske anarhije

Narodna pesma, i kad je naivna, ima jasnu osetljivost za veličinu i vezu, kao i za poreklo događaja u prvom ustanku, ona je često i u detaljima precizna, i kad se uporedi sa raspričanom našom novijom literaturom, "naučnom", o Karađorđu, ona je, vidi se, jedina koja je dosad uspela da dâ završenu sliku njegovu.

Za vreme Obrenovića, prelio se bio po krvavom našem prvom ustanku i besmrtnom licu Voždovom kal anegdota onih savremenika što su rado slušali grohot kneza Miloša. Sam neumrli Vuk potpirivao je pitanje izbora u Orašcu i tolika druga, da bi se dodvorio, a "istorijom" je zatim postalo i sve ono "rekla-kazala", što se čulo pri prepirci i pravdanju jednog kneževskog dvora, neprovetrenih odaja, i jedne namučene, istrošene, a polupismene emigracije. I kao što se terala šega sa ostarelim Mladenom Milovanovićem, kad se u zemlju beše vratio, tako je i Vožd, ubijen mučki, mrcvaren i dalje i malo je trebalo, pa da se pri tom pisanju "istorije", od jutarnje čaše njegove rakije previdi sablja Karađorđeva, kojom je Kosovo i Bosnu i Bugarsku krstio.

Nema sumnje da još ima mnogih nerasvetljenih pitanja u vezi sa prvim ustankom i Karađorđevom ličnoću, ali je jasno da se treba vratiti stvarnosti, pravim pitanjima o ustanku, a ne gubiti se u sitnicama.

U ovom mutnom vremenu sablazni za veliku većinu našeg naroda, koji po duši, pa i po životu, ima još uvek neprekinute veze sa tom prošlošću, pisanje o prvom ustanku i Voždu, sem kabinetskog pipanja, trebalo bi da ima bar nekog dubljeg smisla. Srpski narod je išao svojim putem i ne može praviti skokove, a istorija koja ga opisuje ne bi trebala da se igra "eruditskih" igara. Vožd, koji je oličio u našoj anarhiji dva principa koji ostaju, za navek jedini, pravi pokretači masa - disciplina i teror - tragičan je bio životom. Zaslužio je da to ne bude i po onome što se o njemu piše.

Potcenjivanje austrijskog podoficira

U poreklu Voždovom, sa krževine, u prvom njegovom hajdučkom životu, ostaje vrednost i smisao kao da je legenda koju je narod sam sebi smislio.

U njegovom učešću, međutim, u austrijskom Frajkoru, beznačajno je sasvim pitanje njegovog regrutovanja i čina, već bi bilo opravdano pretresti austrijske arhive, i turske izvore, uopšte, o značaju Frajkora, obzirom na ustanak kao njegov nastavak, naročito u Podrinju Nenadovića.

Austrijska prošlost koju je bio počeo da proučava pok. Draža Pavlović, balkanski problem s kraja 18. veka, pokušaji uzimanja Beograda, srbijanski Frajkor, to bi bila krupna pitanja, pre ustanka, u kojima se kriju uzroci i za Karađorđev ustanak, isto tako, kao i u "socijalnim" prilikama srbijanskog seljaka, neposredno u vreme Dahija. Pre nego što se reše ta krupna pitanja i pretresu za njih izvori, sitnice detalja ispadaju smešne.

Diplomatske zasluge Crnog Đorđa

Karađorđe nije nikao iz zemlje u Orašcu. Naprotiv, učestvuje u bezuspešnom prepadu na beogradsku tvrđavu mnogo ranije. Viđan je pognute glave, kako prati, pri oslobođenju manastira Studenice, mošti svetog kralja Nemanje, prema Severu. NJegova koncepcija austrofilske pomoći, prividna, opravdana je slutnja celog naroda. Da je u Orašcu izabran neki seljački knez, reč bi bila o šumadijskoj žakeriji, protiv došljaka feudalaca Bosanaca. Karađorđe je samo, uz ulogu okoštog, mrkog čoveka iz mase, najlepše, razume se, sa epskog gledišta, uz ulogu drugog posle Glavaša, u čijoj je četi služio, igrao s pravom, već pre toga nosioca istorijskog nasleđa vekova. To se pomalo previđalo, kao i njegovo komandovanje, za vreme Musta-paše beogradskog, protiv vidinskog, otpadnika od sultana, još pre Orašca, gde ga Vuk i drugi prave skoro neznanim.

U istoriji samog ustanka Voždu su priznate, uglavnom, samo vojničke vrline i nema sumnje da je razlika, kao državnika i političara, između njega i kneza Miloša(po onom poznatom didaktičnom, banalnom, osveštanom redu škola) na žalost, već duboko ukorenjena. Međutim, kritika izvora Karađorđevog doba, u tom pravcu mogla bi ipak doneti izvesna iznenađenja. Eseji g. g. Stanojevića, Ćorovića, Šišića podvukli su, u poslednje vreme, teškoće Karađorđeve pri svakom političkom potezu, sa kojima knez Miloš, posle nije imao uvek da se bori. Studija g. Grgura Jakšića, u kojoj je Rodofinikinu priznato mnogo, ukazala je jasno na okvir evropski, iz kojeg ustanak ne treba da se dvoji. Knez Miloš slavljen, bez obzira, kao političar, mi smo ipak uvereni, moraće od te svoje slave po nešto da gubi, Vožd, pri jednoj iscrpnoj istoriji njegovog političkg rada, ima samo da dobija, sobito kad je reč o unutarnjem.

S rukom na kuburi

I kao ratnik, on je dosad, u ustanku, poznat samo kao vitez, slab kao strateg i organizator. Međutim, svaki nov ispis iz austrijskih, ratnih arhiva, dokazivaće, sve više, da je dosadašnji naš prikaz ustanka zastareo, na osnovu izvora i rasprava 19. veka dat, što su popularni, ali i provincijalni.

Da je naša istorija, koja je dala velika dela g.g. Živana Živanovića i Slobodana Jovanovića, posvećena uglavnom, epohama naše ustavne i partijske države, osvrnula se jednom iscrpno i na Karađorđa, mi smo uvereni da bi Vožd samo rastao.

Jer, u istoriji ustanka, do sada, sadržaj je pisan, uglavnom, po anegdotama. A poznato je i to da naš duh, u prozi, slabije izražava nego u desetercu. Mnogo je tako, u tim izvorima, zamućeno dodacima ličnim tzv. savremenika.

Po "očevicima", Vožd ostaje patrijarhalni junak, sred tih pobunjenih seljaka, s rukom na kuburi. A izvori ti govore najradije, kad o ustanku govore, razume se, o početku. Docnije, kada događaje nisu mogli da obuhvate pojedinci, ćute.

Dok je knezu Milošu, kao venac slave, računata katkad čak i politička mizerija, Karađorđu je u sramotu pisano i ono, od čega je posle Srbija stvorila državu. Kao diplomat, Karađorđev Jugović, koga su jele guje u ruskom ratnom stanu, pamtio se kao neka austrijska propalica, dok je Davidović kneza Miloša ispao po malo srpski - Kaning.

U memoarima prote Nenadovića oko topčiderskog konaka, natezahu se jednom Srbi i Turci, tako da se 17 Rudničanina u potoku davi, a u žitu, gde puca jedini srpski top, Turci seku još sedam osam glava.

Karađorđe tu očajno jaši i viče: "a kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka, ne idite dalje, al, vi Đoke ne slušate". I to je, u glavnom, slika koja Vožda, po toj istoriji ustanka, treba da znači.

Ništa nije nevernije, međutim, nego to uopštavati i hteti tako zamišljati tajanstvenog "vojinstvenog genija" koji ima da brine i zamišlja, već god. 1809. rat protiv Turske, koja samo na istočnom, bugarskom frontu ima 52-57.000 vojnika, čiji broj raste, to leto, do 90.000 ljudi.

Vojskovođa I strateg svetskog formata

Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dabića, ruskog inspektora gradova.

Po našem mišljenju, dolazi potreba promene celog shvatanja ustanka i novog prikaza Karađorđevog rata protiv Turske.

Taktično njegovo znanje, i napoleonovska brzina ostaju tajne, kao i njegovo neobično geografsko poznavanje Srbije. Tumačeno je hajdukovanjem. Kako tumačiti međutim, ostale njegove vojne zamisli, koje, i nestručnjaku, padaju u oči? Ne samo njegove čudesne bitke, u kojima tuče školovane turske štabove, artileriju otomansku kojom komanduju često i oficiri Englezi, nego i njegov sistem regrutovanja, stvaranje jedne centralne rezervne vojske, za sva ratišta, oko Topole, skoro nešto što liči na "vrhovnu komandu", sa razgranatom službom izveštaja i komandovanja.

Čovek koji je tukao svoje bitke, sa idejama istim kao nemačke u svetskom ratu, boreći se, unutrašnjim razvodima armija, na više fronta, ne može ostati, ma koliko to epski divno bilo, i kao strateg, bez jedne nove kritike izvora.

U tom slučaju, uvereni smo, i sliku Sovjeta, što je dosad sav u anegdoti, sa njegovim topovima i pošiljkama municije toute proportion gardee, osvetliće neizbežno zrak slične slave, što je na pr. izdašno obasjala u istoriji krug Karnoa.

Ispisi iz austrijskih arhiva o ustanku, uzdići će Vožda, i dosad uzvišenog kao ratnika, još više.

Pitanje je da li bi novi ispisi iz dokumenata turskih i ruskih, izmenili istoriju ustanaka i lik Vožda. Mi mislimo da bi za to bila dovoljna već i jedna izričita kritika dosadašnjih izvora, sa pitanjem pravde za Vožda kao državnika.

Karađorđe shvatljiv i Srbima preko Drine

Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa. Ako se veliča Miloševa veština prema Marašliji i Carigradu, previđa se donekle Karađorđeva umešnost prema komandantima Petrovaradina i Beča. Izdržljivost i takt politički i te kakvi.

PRAHU OCA SRBIJE

Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije: u velikim narodima geniju geniju se gn'jezda vije; ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu. Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu -k cilju dospje velikome: diže narod, krasti zemlju, i varvarske lance sruši: iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši. Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi; od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi! Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile; Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile. Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge: sabljom mu se Turci kunu - kletve u njih nema druge! Da, viteza sustopice tragičeski konac prati! tvojoj glavi bi suđeno za v'jenac se svoj prodati. Nad svijetlim tvojim grobom zloga grdna bljuva tmuše, al' nebesnu silnu zraku što ć'ugasit tvoje duše? plačne, grdne pomrčine mogu l' one sjvetlost kriti? svjetlosti se one kriju - one će je raspaliti. Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje, sve će sjajnij, i čudesnij, u vjekove bivat dublje.

P. Petrović Njegoš

Lukavstvo, mir, prisebnost i u najstrašnijoj situaciji veličaju se kod kneza Miloša i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku.

Upoređenja te vrste u istoriji nemaju smisla, ali ako se baš hoće da čine, budući kritičar neće moći da ne primeti da je političar Miloš demoralisao i da je neprirodan, van svog pašaluka, dok je Karađorđe shvatljiv i u Bosni, i u Sremu, i pod Velebitom, a svaki narod treba da nosi sudbinu svog bića. To je jedina mudrost politička što ne vara.

Podvale, marifetluk, kolektivna degeneracija, često upisuju se u plus Miloševog doba, a kraj takta oko Marašlije, previđa izdržljivost Karađorđa oko Bećira itd.

Kakva takva diplomatija Karađorđeva, pod najnepovoljnijim prilikama stvarala je od srpskog pitanja evropsko.

Hladan, paklen, psiholog, opak kao zmija bio je, kažu, Miloš, ali se previđa da nikad nije umeo zaista da stiša, već samo da umrtvi, mrcvari, ili korumpira.

Kada Kmetovi iz Pocerja nose hranu Turcima, a Karađorđe stigne da napravi reda, pita Karađorđe:

"Čije se ovo dvorište zove?"

"Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, dvorište".

"E, kojekuda, posecite ovu trojicu turske udvorice koji vole Turcima, nego svojoj braći". I kako memoari protini pričaju, stoje oni Pocerci u "najvećem strau", gledajući onu trojicu bez glave i mole ga za oproštaj. "Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme, i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić, oko pune sofre). "Naša braća, naša braća! Hristos posred nas!"

Narod za Đorđa nikad nije bio "stoka bez repa"

Miloš je, u korist svog apsolutizma i svog poreskog sistema postupao sa narodom, oprezno, velikom veštinom, kao i sa Turskom, Karađorđe kao i sa rođenim bratom i očuhom u ime države koja je kad se stvara za svakog ko je muško najveća opojnost. Nikad, ni u najvećoj patnji Vožd svoj narod nije kao knez Miloš nazvao "stokom bez repa"..

Međutim, ta patnja, inicijatora, začetnika, organizatora, heroja, koji zahteva od mase pregalaštvo ne demorališući je, već je uzdižući ("Ene - de sad! Zar Vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, od sad će da budu bojevi veliki") često se previđa pri utvrđivanju državnog količnika Voždovog.

San na mirisnim jastucima Srbije

Najposle, šta se najviše zaboravlja, u Orašcu već, mrki, ćutljivi Karađorđe je pedeset i dve godine. Pri velikim bitkama ustanka. On je blizu šezdesete. U najstrašnijoj godini, što Srbiji donosi propast 1813 zna se da je ležao, baš kad je vojnička katastrofa počela, bolan od tifusa, ali zašto još niko nije tragao za njegovom bolešću svakako žuči koja je očigledna pri opisima memoara o njemu. Zar ta telesna patnja, i sama, ne bi mogla mnogo da protumači?

Kao i starost, što ga je, zaneta šumom, mirisom Srbije, oranica i polja, pri povratku iz Rusije, u šezdeset petoj godini, oslabila toliko da je pognuo u snu glavu, da poleti krvava u večnost.

(Espreso.co.rs / Srpsko nasleđe)