Deca u Srbiji sve kasnije progovaraju! Ovo je GLAVNI KRIVAC! Očajni roditelji pribegavaju trikovima koje su koristili naši preci

Mnogi logopedi i pedagozi tvrde da su za to krivi sami roditelji koji, umesto da se igraju sa svojom decom i trude se da vode dijalog sa njima, podmeću im mobilne telefone, laptopove i tablet – uređaje.

Tako dobijamo generacije dece koja do treće godine odlično barataju uređajima poslednje tehnologije, a ne umeju da izgovore ni 20 reči, koliko iznosi minimum po međunarodnom standardu, kada je u pitanju dete od 18 meseci.

Podrazumeva se da je postepeno udaljavanje dece od ovakvih uređaja prvi potez ka tome da dete progovori, ukoliko se ispostavi da je uzrok tome upravo gore opisan razlog. Međutim, ono čime još pribegavaju očajni i beznadežni roditelji kada shvate da im deca nisu progovorila ni do treće-četvrte godine su određeni rituali, nasleđeni još iz davnih vremena, kada neuki ljudi nisu znali kako drugačije da se bore sa ovakvim problemom.

Na forumima gde najčešće majke razmenjuju iskustva o deci i roditeljstvu, tako se mogu pročitati i preporuke da dete “pije iz zvona”, “boravi u mlinu”, kao i određene bajalice koje se izgovaraju detetu kako bi konačno propričalo.

Raspitali smo se kako su naši preci rešavali problem ovog tipa, te vam predstavljamo neke od najzanimljivih postupaka koji su primenjivani na deci, koja iz nekog razloga nisu mogla da progovore na vreme.

U najvećem broju slučajeva stari Srbi su deci davali određene namirnice da ih na ritualan način pojedu i time potpomognu razvoj detetovog govora.

Kod Srba na Kosovu postoji verovanje da će malo dete koje pojede jezik ptice sojke biti govorljivo i da će znati „devedeset i devet jezika“.

Među Srbima u Crnoj Gori savetuje se sledeće: „Koje dijete ne može da brzo progovori, neka mu majka ukrade od siromaha što prosi malo kruva i da mu da izjede.“

U Hercegovini su deci davali da pije mnogo vode kako bi “žuborili” i “mrmorilo” poput potočića.

Ono što se, možda, najviše izdvaja je ritualno ispijanje vode iz zvona za stoku (najčešće od ovce) ili kakvog crkvenog zvona. Na Kosovu su dete nosili u mlin i puštali da čelom triput takne čekalo, pri čemu su izgovarali: “Kao što tropa ovo čekalo, tako i ti da počneš da tropaš.

Postojao je i običaj da se na Božić, čim zapeva prvi petao, nosi dete tripu oko kuće i govore: “Propevaj pevče, a progovori nemče!” Ako bi dete prvo izgovorilo “tata” ili “mama”, određivao se pol sledećeg deteta. Vuk Karadžić beleži: „Kad dijete ne može da za dosta počen zboriti, treba ga u vreću staviti, pak okolo kuće triput obrnuti, a drugi ga pita: ’šta nosiš?’ a on mu odgovori: ’nosim vreću riječi’”.

U nekim krajevima veruju da dete koje ne progovori na vreme, valja zapojiti vodom iz klepetuše (medenice). U leskovačkoj Moravi „kad dete ne progovori ni posle godinu, rano se ide u crkvu pa je mati detinja otvori. Ključevima dotakne dete u usta, pa ih premije i onom vodom zapoji (dete).

U gornjoj Krajini novorođenčetu izmere usta koncem pre prvog dojenja i taj konac zavežu u mrtvi čvor. Kad dete napuni pola godine, odreše ovaj čvor, pa će, misle, dete ubrzo progovoriti.

BONUS VIDEO:

PRUŽI RUKU: HTELI SMO DA IM PRUŽIMO RUKU I BUDEMO FINI, ali su nam oni očitali lekciju!

(Espreso.co.rs / Opanak.net)