KAKO SAM JEDVA PREŽIVELA SVETOG NIKOLU? Zbog Nikoljdana sam zamalo izgubila posao, zdravlje i razum!

Sveti Nikola, slava koju Srbi ili slave ili na nju idu, obeležava se 19. decembra.

Kako se u Srbiji posebna pažnja pridaje svim vrstama slavlja, na kojima se uz tone hrane, pića i muzike, neretko provuče i poneki incident, ne čudi što pojedini ovu slavu obeležavaju i nekoliko dana nakon pomenutog datuma.

Moj ovogodišnji raspored - 5 slava u tri dana. Kako ne slavim već sam gost, posao i svakodnevne obaveze ne smeju da trpe. Pa kako onda preživeti Nikoljdan?

Sve je počelo 18. decembra, kada sam štiklirala prvu slavu u svom rasporedu. Entuzijastična i raspoložena što ću provesti vreme sa dragim ljudima koje ne viđam često, potpuno sam se opustila. Sve se poklopilo. Posna je slava - ribu obožavam, valja nazdraviti - domaćin iznosi moje omiljeno belo vino, dragi ljudi - biće smeha i zabave. Prvi dan prošao je savršeno.

Ležem u četiri ujutru u krevet, alarm će zvoniti za samo tri sata, ali optimistično razmišljam, šta je to za moj mlad organizam?

Nakon upornog pomeranja alarma za po pet minuta, kao oparena "izlećem" iz kreveta u 10 do 8. Kafa će morati da sačeka da stignem na posao, na koji sam, ispostaviće se, kasnila pola sata. Optimističan duh me i dalje ne napušta, pa dok se vozim u ledenom gradskom prevozu, razmišljam o temama koje ću predložiti uredniku.

Moj dan na poslu ipak se sveo na preživljavanje uz litre kafe i molbe urednika da sutra sa sobom na posao "ponesem" i malo energije, koja mi očigledno manjka.

Nekoliko sati iscrpljujućeg radnog dana, koji sam pokušala da prespavam sa otvorenim očima, konačno se završilo. Krećem do kuće, kako bih se spremila za sledeću slavu koja mi je, priznaću, najvažnija, jer je obeležavaju meni najbliži ljudi.

Sređujem se, "popravljam" kafom i sa širokim (pomalo isforsiranim) osmehom na licu, krećem. Kao "bitan" gost, trudim se da blistam celo veče, iako osećam da su štikle počele da "deluju" jer mi se prsti polako, ali sigurno oduzimaju. Prelazim na vino, kako bih prebolela nadolazeće, sve intenzivnije bolove u stopalima.

Ljudi koje volim, ukusna hrana, i puno smeha učinili su da zaboravim na sve muke i ponovo se opustim. Poslednji gosti odlaze u pola dva, pomažem da se sve raskloni, dok maštam o krevetu koji ću uskoro ugledati. Ležem da spavam zahvalna, jer ću ovog puta alarm čuti tek za četiri sata. Barem sam tako mislila kada sam u 3 konačno legla u krevet.

A onda, taman što me "uhvatio" prvi san, kreću tantalove muke. Nešto od hrane mi očigledno nije prijalo, jer osim groznice, počinjem da dežuram na relaciji soba - kupatilo. Nakon iscrpljujuća dva sata, u kojima me san nekoliko puta obradovao na desetak minuta, počinjem ozbiljno da razmišljam da se sledećeg jutra pravim mrtva.

Na repertoaru za taj dan su posao i tri slave. Optimizam me potpuno napustio, a dodatno neraspoloženje prouzrokovala je činjenica da sam u 8 sati ustala potpuno zdrava i spremna za novi radni dan (nema izgovora za odsustvo).

Nakon ponovnog kašnjenja od pola sata, i već pomalo prekornih pogleda, sa podočnjacima koje ni Mac-ov korektor ne bi pokrio, sedam za kompjuter u nadi da ću ispuniti kvotu od barem 10 smislenih rečenica.

Urednika već ozbiljno nerviram, i dok pokušavam da izgladim situaciju, on me iskušava sa sve većim brojem tema koje MORAJU biti završene do kraja radnog vremena.

- Važi, ako ga dočekam živa - mislim se.

Jedan krug muka konačno se završava, i polako počinjem da se pripremam za sledeći. Krećem na prvu od tri preostale slave, dok u glavi preračunavam koliko na svakoj od njih mogu da ostanem. Žito, vino, hrana, piće, ljudi - već polako počinjem da ludim.

Sam pogled na ribu stvara mi mučninu u želucu, a do juče mi je bila jedno od omiljenih jela. Preturam je viljuškom po tanjiru, dok mi dečko upućuje "značajne" poglede da se ponašam lepo i ispoštujem domaćine. Smešim mu se veštački i uzimam gutljaj vina u nadi da će prestati da me nervira sve što se oko mene nalazi.

Nakon sat vremena, izvinjavamo se i krećemo na sledeću slavu, jer valja sve ispoštovati. Već primetno ispijena, pokušavam da se zadržim barem još nekoliko sati na nogama. Ovog puta na stolu - prase. Konačno slava koja nije posna, razmišljam, dok me obuzima osećaj da sam svoj želudac već dovoljno kaznila.

Kako kroz maglu, do mene dopiru reči jednog veselog gosta:

- Ma meni je ovo već osma slava - priča on kroz smeh, što u meni budi sumnju da verovatno ima nadljudske sposobnosti.

Konačno, približava se kraj ovom trodnevnom dežuranju po srpskim slavama. Još jedna i gotovo.

Nakon ponovnog susreta sa ribom, vrisnula sam u sebi. Počinjem da je i mrzim, kao i vino - dojučerašnji sinonim za uživanje i relaksaciju.

Konačno je došao trenutak da krenem kući. Potpuno iscrpljena, dok se vozim na mestu suvozača, počinjem da razmišljam o smislu slava i načinu na koje se one u Srbiji obeležavaju.

Da li su nam stvarno potrebne toliko količine hrane i pića?

Da li je neophodno da na njima budu ljudi koje viđamo jednom godišnje, ili je to ipak datum koji je najbolje proslaviti u krugu porodice i najboljih prijatelja?

Da li vredi potrošiti i po nekoliko plata unapred kako bi bili zadivljeni gosti, od kojih vam je u suštini većina ne tako bitna?

Zbog čega skoro ni jedna slava ne može da se završi bez previše pijanog gosta, koji u nekom trenutku postaje naporan okolini?

Zaključujem, da je veliki broj onih koji obeležavaju ovaj datum (čast izuzecima) zaboravio pravi smisao tog dana. Obećavam sebi da ću, ukoliko je nekada budem slavila, raditi to potpuno drugačije, u krugu najmilijih, bez ikakve obaveze, preterivanja i želje da se bilo kome dokažem.

BONUS VIDEO: DANAS JE NIKOLJDAN: Idete li na slavu ili slavite?

(B.K. slavska mučenica)