OTIŠLI SMO U ĐAVOLJU VAROŠ NOĆU: A kažu da svi koji tamo odu u to doba više ne vide svetlo dana... (VIDEO)

Đavolju Varoš, jedan od najpoznatijih turističkih brendova Srbije, godišnje poseti oko 40.000 ljudi. Pre nekoliko godina, ovaj prirodni fenomen posebno je zaokupio pažnju turista širom sveta, kad je bio u trci za Sedam svetskih čuda.

Impozantni zemljani stubovi, koji dostižu visinu i od po nekoliko metara, opravdali su „čaršijske priče“ da je viša sila uplela prste u njihov nastanak. Otuđen od ostatka sveta, duboko u gustoj šumi čiji mir remeti jedino bučan potok, ovaj spomenik prirode zasluženo se našao na našoj listi mesta u Srbiji koje smo posetili.

Turisti ovde dolaze danju, jer ko je još lud da s Đavolom posluje noću, i to u njegovoj „Varoši“. Ekipa Espresa potrudila se da razbije ove vekovima, s kolena na koleno prenošene predrasude. Mada, nije nam to bio prvobitni plan, ali hajde da se vratimo na sam početak…

Krenula sam na put, 288 kilometara udaljen od Beograda, s urednikom i kolegom fotoreporterom. Osim Đavolje Varoši, planirali smo da posetimo još nekoliko mesta na jugu Srbije, ali nam je „čudo prirode“ nadomak Kuršumlije ipak privuklo najviše pažnje. Na urednikovo pitanje, šta je to specifično za svako od mesta koje ćemo posetiti, kao iz topa sam odgovorila: „U Đavolju Varoš niko ne ide noću!“

- To je dobra priča! Idemo da vidimo zašto ljudi izbegavaju to mesto noću - istom brzinom odgovorio mi je urednik, što je za posledicu imalo bujicu mogućih (loših) scenarija u mojoj glavi.

No, prihvatila sam izazov, ohrabrena motivacionim porukama popularnih „lajf koučeva“, da je za uspeh bitno izaći iz svoje „zone komfora“. Izgleda da moja ostaje u Beogradu.

Nakon što smo u Prokuplju i okolini posetili mesta koja su se našla na našoj listi, krenuli smo put Đavolje Varoši. Prilično nas je iznenadio put koji vodi do turističke atrakcije, po kojoj je Srbija širom sveta postala poznata.

Dolazeći iz pravca Prokuplja, jedva smo ugledali znak za skretanje koji nas je odveo na asfaltiran put, koji se jedva nazire ispod naslaga blata, bara i kamenja. Sunce na zalasku, selo od Boga zaboravljeno, šuma i odsustvo života, povećavali su tremu u mom stomaku.

Smislila sam taktiku, koja će mi pomoći da odvratim kolege od ove sulude ideje. A možda me u najgorem slučaju puste da ih sačekam u kolima. Setila sam se svih legendi koje sam čula vezano za Đavolju Varošu.

Naime, nekada davno su na ovom mestu živeli mirni i pošteni ljudi koji su bili privrženi svojoj veri. Đavolu je to smetalo, pa im je pripremio „Đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Nakon što su pili tu vodu, omamljeni meštani rešiše da venčaju brata i sestru.

Đavolji plan je pokušala da spreči vila, koja prema legendi i dan danas drži pod zaštitom ovaj kraj (deo o vili sam zadržala za sebe). Vila nije uspela da urazumi svatove i oni su krenuli sa mladencima ka crkvi na venčanje. Ona je molila Boga da na neki način spreči rodoskrnavljenje. Bog je uslišio njenu molbu, spoji onebo sa zemljom, dunuo je jak, hladan vetar i okamenio svatove sa mladencima.

Osim ove stotinama godina ispredane legende, meštani imaju još nekoliko razloga zbog kojih veruju da je Đavo ovde „umešao prste“. Naime, noću ovde retko ko zalazi, jer se kako kažu, čuju razni, strašni zvukovi. U šumi, koja vodi do Đavolje Varoši, nalazi se Žuti potok od koga meštani posebno zaziru. Nazivaju ga još i „Đavolja voda“, a retki su oni koji se usuđuju da u njega uđu, jer veruju da bi Đavo mogao da im pomuti pamet.

Kao što možete i da pretpostavite, kolege sam samo dodatno motivisala da posete ovo „strašno mesto“. Nekoliko metara od krajnjeg odredišta, potpuno neočekivano smo sreli - čoveka! Lovac, s puškom na leđima. OK, ovde znači ima i životinja.

Iako mi sve na dosadašnjem putu govori da je pametnije da ne napuštam siguran i topao automobil, neka “viša sila” tera me dalje i ne da mi da odustanem tako lako!

Na improvizovanom parkingu jedina kola bila su - naša. Došli smo do šume, kroz koju je neophodno proći kako biste doživeli čudo koje pruža Đavolja Varoš. Ovde se ulaz naplaćuje 350 dinara, nama nije imao ko da ga naplati. Svetlo na jednoj od kućica koje se nalaze na samom početku lokaliteta, dalo nam je nadu da je ovde možda još neko dovoljno hrabar, ko će nam pomoći i reći nešto više o ovom mističnom mestu. Očekivano, „poljubili“ smo vrata.

Prešli smo drveni, zbog kiše klizav mostić, ispod koga je buku pravio Žuti potok, i nastavili dalje kroz blatnjav šumski put. Crveni odsjaj usled zalaska sunca, opravdao je ime ovog prirodnog ambijenta, a nama omogućio da uživamo, barem još malo, u svim „čudima“ na koje smo naišli.

Prvo od njih je zanimljivo, mada ljudskom rukom stvoreno delo. To su drveni spomenici mladenca i svatova, koji podsećaju na legendu u narodu vekovima prepričavanu.

Sledeći prizor, koji nas je potpuno ostavio bez daha, je Crveno vrelo. Ipak, postoji logično objašnjenje za nebičnu crvenu boju vode.

Naime, voda Crvenog vrela ima Ph vrednost 3,5 i u sebi sadrži velike količine gvožđa, bakra, olova i cinka. Karakteristična boja zemljišta, zbog koje i voda deluje crveno, potiče od oksidacije gvožđa. Voda iz ovog vrela se zbog ravnog terena razliva u veoma tankom sloju i otiče u korito obližnjeg Žutog potoka. Prirodna granica ove dve vode deluje nestvarno.

Zemljani put, odveo nas je dalje do male pećine u kojoj je vladao potpuni mrak. Na kolegino pitanje da li želim da vidim šta ima unutra, stresla sam se, i odlučno odgovorila “NE!”. Ipak zainteresovala me je tabla, na kojoj stoji objašnjenje i o ovom fenomenu.

U pitanju su, Saski rudnici koji potiču još iz 13. veka. U tom periodu su na ovim prostorima, pripadnici Germanskog plemena Sasi kopali rudu gvožđa. Na prostoru lokaliteta Đavolja Varoš, postoje ostaci tri rudarska okna, ali je samo jedno od njih istraženo. Njegova dužina je 800 metara.

Kako je urednik bio prilično zainteresovan da stigne do zemljanih “kula” koje su nas najviše zanimale, u jednom trenutku smo ga izgubili iz vida. Nakon neuspelog pokušaja da ga dozovem, prilično zabrinuta, upitala sam kolegu šta da radimo, na šta mi je on kroz osmeh odgovorio:

- Ma šta ti je, otišao je on da pregovara s Đavolom! Prodaje dušu za 7.000 na analitici u ponedeljak. Kasnije, kad smo urednika pronašli živog i zdravog, saznali smo da je pogodba nešto drugačija. Đavolu je dao četvrtinu duše, jer kako kaže, ima i druge planove!

Napokon, stigli smo i do glavnog cilja našeg putovanja, neverovatnih zemljanih stubova, koji čine jedan od dva retka prirodna fenomena u Đavoljoj Varoši. Više od dve stotine kamenih figura smešteno je u dve jaruge (Đavolja jaruga i Paklena jaruga), koje su podeljene vododelnicom, čiji se završni delovi spajaju u erozivnu čelenku. Figure su različitih oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 metara, širine od 0.5 do 3 metra. Na vrhu svake “kule” nalaze se stene, od kojih su neke teške i do pola tone. One nastaju kao rezultat specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Figure se obrazuju, rastu, menjaju, skraćuju, nestaju i ponovo stvaraju. Bilo da je čudo prirode, ili kako neki veruju “Đavola”, prizor sa koga nismo mogli da odvojimo pogled, bez obzira na mrak koji je zavlado, zaslužuje da se nađe na listi Sedam svetskih čuda.

Ono što zbog mraka nismo uspeli da istražimo je Crkva Svete Petke, koja se nalazi na steni u blizini kamenih figura. Do nje je moguće doći jedino sagrađenim drvenim stepenicama, a ono što je osim lokacije izdvaja, jesu legende vezane za njen nastanak. Uz obećanje da ćemo se na ovo mistično mesto ponovo vratiti, krenuli smo ka kolima kroz mračnu šumu.

Osećaj da vas neko vreba iza svakog drveta, dok gazite po blatu i barama i trudite se da ne upadnete u obližnji potok, neizbežan je ukoliko ste se odlučili za “šetnjicu” kroz Đavolju Varoš noću. Kolege su pokušavale da razbiju stah, koji je vidljivo zavladao mojim licem, pričama o vešticama i sličnim stvorenjima.

Urednik mi je rekao da se ne bojim, jer ako nas na primer napadne medved, dok se pozabavi s njima, ja ću imati vremena da pobegnem. Na to je fotograf dobacio:

- Pa pazi, ja prilično brzo trčim!

Na svu sreću, živi, zdravi i nepovređeni, stigli smo do pustog parkinga čime se i naša avantura završila. Bila sam srećna što strah nije nadjačao potrebu da ovakvo mesto vidim u potpuno drugačijem, neuobičajenom ambijentu.

Da li zbog spleta srećnih okolnosti, vile koja čuva ovaj kraj ili urednikove pogodbe sa Đavolom, ekipa Espresa uspela je da razbije predrasude.

Kako je naša avantura izgledala pogledajte u videu: