OVA TRI DETETA POGINULA SU ZA ODBRANU BEOGRADA: Imena Dušan, Svetislav i Jovan trebaju SVI SRBI da znaju!

U jesen 1915. švapske horde kidisale su na Srbiju. Na srpsku granicu na Savi, na Mačvu i Šumadiju, obrušila se moćna armija pod komandom generala Makenzena, od nekoliko stotina hiljada vojnika, naoružana najmodernijim oružjem.

A Srbija je već bila iznemogla. Opustošena i izmrcvarena trogodišnjim ratovanjem. Prvo u dva balkanska rata protiv moćne turske carevine, a zatim u ratu protiv još moćnije austro-ugarske carevine, koji je ušao u svoju drugu godinu. Narod je bio gladan. Na frontu, čitave brigade ginule su u junačkim jurišima, a tu odmah ispred fronta, u osvojenim selima i gradovima, Švabe i Mađari činili su masovne pokolje civila.

Ako bi koji dan masovna smrt od oružja i neprijatelja i napravila pauzu, smrt od tifusa i gladi nije stajala. Hroničari sa Zapada, koji su došli da pomognu srpskom narodu, zapisali su da nije bilo dana kada više od 1.000 vojnika i civila nije umiralo od bolesti i iznemoglosti. U mnogim mestima mrtve nije imao ko da sahranjuje. Na Mačkovom kamenu i još nekim bojištima livade i čuke bile su bukvalno prekrivene telima srpskih i austrijskih vojnika, koja su već mesecima bila prepuštena kišama, psima i zverima.

Srpski vojnici su bili slabo naoružani, gladni, često bukvalno bosi, isrpljeni...Na ivici snage i pameti. Jedino im nije nedostajalo ljubavi prema otadžbini i odlučnosti da je brane. Do poslednjeg.

Do zadnjeg daha, do poslednje kapi krvi.

U drugoj polovini septembra 2015. najteže bitke vođene su za Beograd. Samo 22. i 23. septembra na srpsku prestonicu palo je više od 100.000 topovskih granata. Razoreni grad je mirisao na dim baruta, dim i garež zapaljenih kuća i zadah na stotine mrtvih vojnika i civila koji su ležali u ruševinama i po ulicama.

Desetine švapskih pukova i bataljona pokušavale su da pod zavesom uraganske vatre iz Zemuna, Borče i Novog Beograda pređu Dunav i Savu. I kada bi se činilo da je artiljerija pobila sve živo na desnoj obali dve reke, iz svojih rovova, svojih grobova, jer malo njih će preživeti, uspravljali su se duhovi, srpski junaci i započinjali bitku. Savom i Dunavom je plutalo na stotine leševa, bilo je dana kada je voda bila bukvalno crvena od ljudske krvi.

Jedino gde su Švabe uspele da pređu dve reke bilo je podnožje Kalamegdana. Srpski junaci su i tu pokušavali da jurišima bace neprijatelja u Dunav ali ih je kosila mitraljeska vatra sa švapskih oklopnih plovila. Na malom pojasu zemljišta od Nebojšine kule prema Dorćolu, koje su presecale železnička pruga do obližnje klanice i nasip oko pruge, razvila se neviđena bitka, koja je trajala danima i noćima. Bez prestanka. Švabe, koje su stalno dovlačile pojačanja, su u talasima jurišale na nasip nasipu, ali hrabri branioci, iako desetkovani, nisu uzmicali. Često je dolaziklo do borbe prsa u prsa, hvatanja za gušu, klanja bajonetima i noževima...

Oni hrabriji civili iz Beograda koji nisu napustili svoj grad doturali su vojnicima municiju, izvlačili i previjali ranjene...Prednjačile su Vuka Jovanović sa Dorćola, njena osmogodišnja kćerka Jelena i Vukina sestra Jelena, glumica Narodnog pozorišta, koje su sa jednom grupom Beograđanki u Dušanovoj ulici organizovale previjalište i punkt za pružanje svake pomoći div junacima sa Dunavskog keja.

Poznati srpski slikar Bogosav Vojnović Pelikan je 25. septembra od svog starešine dobio zadatak da se probije do Nebojšine kule i otud dovede grupu zarobljenih neprijateljskih vojnika. Zatekao je strahovitu bitku, i srpske borce kako „okrvavljeni i pocrneli“ odbijali napade neprijatelja.

Kako je zapisao, tamo je zatekao prizor, koji ga je skamenio. Ugledao je trojicu dečaka koji pod kišom granata i metaka, puzeći, do rovova srpskih vojnika vuku teške sanduke municije.

-Ovaj prizor... gde tri deteta učestvuju u prvom borbenom redu, naterao mi je suze u oči. Sa dva zarobljenika otrčim do dece i dograbivši ih zajedno sa municijom dovučem ih u zaklon. Zgranuo sam se kad sam u jednom od njih prepoznao mlađeg brata jednog mog druga iz gimnazije, a sada đaka-narednika u 10. puku, koji je još od juče neprestano u okršaju. Još veća je moja zgranutost bila kad sam jednome od njih ugledao ruku u krvavim zavojima koji su već okoreli – piše u sećanjima poznatog slikara i hroničara ove beogradske golgote.

- Pa otkad ste vi ovde među vojnicima?

- Od pre tri dana: poneli smo našim batama preobuku i nešto za hranu, pa smo tako ostali. Jova i Sveta su odmah našli svoju braću, a ja još ne, ali smo se dogovorili da se ne rastajemo dok i ja ne nađem Sinišu....

- Pa što se odmah niste vratili u varoš? Zar vas nije strah?

- Nije! Nije – gragnuše sva trojica. I ućutaše. Ućutah i ja, jer u tom trenutku, samo na pet metara od nas, suknu iz zemlje jedan gejzir crnog dima, sitne zemlje, kamenja, polomljenih pušaka, a zatim detonacija i smrad šedita i sumpora...dečija usta behu zgrčena, ali su oči govorile: nije! nije!

- Nije – odseče još jednom jedan od ova tri junaka. – Ja i Jova smo Sokolci, a Dušan je Dušan Silni.

Dužnost je zvala, zadatak se morao izvršiti, pa se slikar sa zarobljenicima vratio u grad, a mališani su ostali na prvoj liniji odbrane srpske prestonice. Dva dana kasnije, u borbama prsa u prsa na Bumbarevom brdu, u srpske ruke pala ja grupa neprijateljskih vojnika. Među njima i švapski oficir feldbel Oskar Blum. Kod njega je nađena fotografija, na kojoj je ovaj zločinac stajao ispred trojice srpskih dečaka, čije su ruke bile vezane žicom. Bili su to mali heroji iz bitke kod Nebojšine kule.

-Gledao sam netremice fotografiju i već sam u onim malim okicama video pomućen pogled, pogled ukočen, staklen, kakav se ima kad se pred sobom gleda puščana cev u visini čela – zapisao je Bogosav Vojnović.

Švapski oficir je izjavio da su deca streljana. Uz obrazloženje, da je utvrđeno da su vojnicima donosila municiju.

Dušan Vujić bio je sin opštinskog delovođe iz Beograda. Imao je 14 godina. Njegov vršnjak Svetislav Đorđević bio je sin učitelja Đorđevića. Jovan Stanić, dečak od 12 godina, bio je sin kapetana Stanića iz Beograda. Svi su bili učenici Prve beogradske gimnazije...

Koliko današnjih srpskih učenika je čulo za junaštvo trojice beogradskih đaka? Verovatno, ni jedan. A trebalo bi da znaju svi. Da priča o njihovom junaštvu bude obavezna lektira u srpskim školama.

Ne zato da bi se deca trovala mržnjom prema onima koji su nam klali pretke, koji su nam otimali otadžbinu, koji su pred streljačke strojeve bez milosti izvodili čitava sela, koji su nam topovima orali dedovinu, koji su činili užasne strahote po Srbiji, već da bi se deca napajala idealima i ljubavlju prema otadžbini. Da bi se u svakom srpskom detetu formirala svest da se svoja porodica i svoj dom, svoja otadžbina Srbija i njena sloboda moraju braniti.

(Espreso.co.rs/Srbijadanas)