BAKA SVETLANA JEDNA JE OD POSLEDNJIH SRPKINJA U PRIZRENU: A nekad nas je bilo 10.000 puta više u ovom drevnom carskom srpskom gradu

Prizren, drevni carski grad, nalazi se na samo osamnaest kilometara od albanske granice. Ovaj prelepi grad koji se nalazi na Kosovu i Metohiji dom je za mali broj Srba.

Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, do juna 1999. godine na području prizrenske opštine živelo je 10.950 Srba.

ŠIPTARSKI ILI SRPSKI? Kosovski policajac je ušao u autobus pun Srba, a svojom reakcijom me je POTPUNO RAZORUŽAO! (VIDEO)

Prema najnovijim podacima, danas na području ove opštine nastanjeno je preko 225.855 stanovnika, od toga svega 180 Srba. Ostatak, tačnije najveći deo žitelja Prizrena čine svi drugi - od toga 15.300 Muslimana, Turaka i Roma, a ostatak čine Albanci, koji su se doselili iz okolnih opština i iz susedne Albanije.

Ovo je jasan dokaz da su sva prizrenska sela „očišćena“ od Srba.

I oni Srbi koji tamo žive svedoci su toga da se tamo veoma teško živi.

Problema sa komšijama Albancima nemaju. Najveći problem sa kojim se suočavaju su loša ekonomska situacija i nemogućnost da se zaposle.

O životu u Prizrenu pričala nam je baka Svetlana Nikolić, koju smo sreli u manastiru Visoki Dečani.

GLEDAO ME PRAVO U OČI, OSETILA SAM DA ME MRZI! Putovala sam bez policijske pratnje na Kosovo i pitam se kako sam ostala živa (FOTO) (VIDEO)

Kako kaže, rođena je i živela je oduvek u Prizrenu, celog svog života...

- Pre 1999. godine tada je život tamo izgledao najbolje na svetu. Nije bilo mešanja. Nije bilo svađa. Nije bilo nikakvog dodira među Albancima, Turcima i Srbima.

- Živela sam tamo, radila u fabrici, a žene mi, i dan danas, koje me ne poznaju prilaze da me pozdrave - priča Svetlana i dodaje da se situacija znatno promenila s dolaskom rata.

Dobro se seća vremena kad su kulturno-istorijski spomenici, ali i sami ljudi bili mete albanskih ekstremista i terorista.

- Te 1999. već je bilo grozno...A tek 2004. godine! Tad je bilo najgore! Sve što su našli pred sobom bilo je biveno i modro. Kad vide kamion, gađaju. Čoveka isto. Samo da mu nanesu povrede. Da ga rane. Da ga povrede. Mnogo kuća je srušeno spaljeno, pa i moja je bila! Ali dobro, sazidano je sve opet.

Iz Prizrena je, kad je najteže bilo odlazilo u Štrpce kod sina i u Nemačku. Ipak, u voljeni Prizren vratila se i ovde živi i danas. Kako kaže problema više nema....

- U Prizrenu ima nešto Srba, ali je problem što nemaju finansijske uslove. Nemamo za drva, za život. Imam penziju, ali to nije dovoljno. Ipak, najbitnije je da nema mržnje, da mogu da se krećem, da se javim komšiji, da odem u apoteku, pijacu kod lekara...desi mi se i da ne zaključam vrata od kuće, i ništa - sve je bezbedno - kaže baka Svetlana i za kraj dodala:

- Biće valjda i bolje...do tada - Bog ti pomogao dete!