Trebalo je da postane KRALJ, a završio je u LUDNICI - na kraju je bio jedini iz kraljevske porodice koga KOMUNISTI NISU PROTERALI!

Neukrotiva i nepredvidiva narav princa Đorđa načinila je jednim od najintrigantnijih ličnosti naše istorije.

Zbog jednog incidenta kada je 1909. godine nogom udario u stomak svog poslužitelja, posle čega je ovaj preminuo, prestolonaslednik Đorđe bio je primoran da abdicira u korist svog mlađeg brata Aleksandra.

O tom događaju Politika izveštava na sledeći način:

„Onaj koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato što je hteo rat Austriji”, pisalo je.

Misterioznoj ličnosti princa Đorđa doprinosi i njegovo učešće u ratu. Malo je poznato da je upravo on poveo vojsku na Mačkovom Kamenu i potpuno preokrenuo ishod bitke u korist Srba.

Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala, Anri Barbi opisao je u knjizi „Sa srpskom vojskom“ kako je princ Đorđe, ličnim herojstvom i žrtvovanjem, preokrenuo tok jedne borbe u Prvom svetskom ratu i dva puta je bio ranjavan.

Iako mu je junačko ponašanje i rodoljubive težnje priznavala i porodica i kritičari, ostala su mnoga svedočenja o problematičnom ponašanju princa Đorđa.

Da je princ Đorđe imao psihičke probleme govori i sama činjenica da je on izjavio da nije ni “za princa, a kamoli za prestolonaslednika.”

Takođe, u to vreme mnogo se polemisalo i oko prinčeve seksualne orijentacije, a čuveni Mustafa Golubić nije propuštao da vlast provocira šireći po Beogradu na sav glas priče o ljubavnoj vezi princa Đorđa i Mike Alasa.

Četiri godine po Aleksandrovom dolasku na presto, Đorđe je 1925. uhapšen i boravio je u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kada je njegov brat Aleksandar ubijen u atentatu prilikom odlaska u Marsej 1934, ponadao se da će biti pušten na slobodu, ali to se nije dogodilo i iza rešetaka je ostao do početka Drugog svetskog rata.

Da li je zaista princ Đorđe bio lud ili je u pitanju bila izuzetno teška narav i danas se polemiše. Izvesni dr Uroš Jekić, doktor Karađorđevića, a zatim i ministar zdravlja u Titovoj državi, priznao je mnogo godina kasnije da je princ imao tešku narav, ali da nije bio bolestan.

Princa Đorđa oslobodili su Nemci posle 16 godina zarobljeništva, kako se kaže, u nameri da će moći da ga iskoriste i postave da vlada okupiranoim Srbijom. On je to odbio, što mu je donelo tojako poštovanje- naroda, komunista i saveznika.

Čak je svog prijatelja Miku Alasa, sa kojim je zajedno izmislio nišan za artiljeriju i moderan motor sa unutrašnjim sagorevanjem, uspeo da spase banjičkog logora. Zna se da se viđao sa Titom. Umro je u Beogradu 17. oktobra 1972. godine.

(Espreso.co.rs / Opanak.net)