KAJL SKAT: Znate šta ne valja sa kulturom u Srbiji? IMA JE I PREVIŠE!

Ambasador SAD u Srbiji Kajl Skat u dodatku dnevnih novina Blic govorio je o kulturi u Srbiji i njegovim impresijama o tome. Ono što je rekao prilično je neočekivano, ako se ima u vidu koliko je u našoj zemlji.

Prenosimo ovaj tekst.

"Kao stranac koji sada živi u ovoj zemlji, ne prestajem da se zapanjujem širinom i dubinom srpskog kulturnog života. Svakog bogovetnog dana postoji po nekoliko vrhunskih događaja vrednih gledanja. Pravi problem nastaje kada treba da odlučite na koji da odete.

Jedna od najboljih stvari mog posla u Srbiji jeste mogućnost da okusim bogatu kulturnu ponudu. Od muzike do pozorišta igre, umetnosti i svakodnevnog gostoprimstva, glavni grad Srbije ima malo sebi ravnih. I to kažem kao osoba koja je bila na diplomatskim položajima u Njujorku, Beču, Budimpešti i Moskvi. Raznolikost i kvalitet srpske umetničke scene su prosto zapanjujući. Sve ovo je još impresivnije jer sam bolno svestan činjenice da mnogi kulturni radnici svakoga dana moraju da se bore samo da bi platile kiriju ili izdržavale svoje proodice. To što opstaju, čak imaju i velikog uspeha, pravi je dokaz njihove posvećenosti umetnosti.

Priznajem da najviše volim pozorište. U nedelju sam bio na premijeri nove predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, “Ajnštajnovi snovi”, delu zasnovanom na radu američkog romanopisca i fizičara Alena Lajtmena. Bilo je jednako moćno kao i mnoga druga dela koja sam gledao tamo: “Don Žuan”, “Hamlet” i “Duh koji hoda”.

Uživao sam i u drugim američkim komadima, oduševljen glumom Sergeja Trifunovića i Voje Brajovića u “Vozu” Kormaka Makartija u “Zvezdara teatru”. Video sam produkcije “Gloub teatra”, adaptaciju mjuzikla “Mamma mia!” na Terazijama s kojom je dugo radila ugledna američka škola za igru “Džejkobs Pilou” (Jacob’s Pillow). Ali neke od najkreativnijih produkcija su one domaće, u malim pozorištima, poput moćne i politički aktuelne “Novo doba”, “Muškarčina” ili “Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti” u Bitefu. Ostao sam bez teksta nakon hipnotišuće izvedbe Emira Hadžihafizbegovića u “Žabi” u “Mikser hausu” i ozaren produkcijama “Tri lica tuge” i “Violinista na krovu” Srpskog narodnog pozorišta. Smejao sam se zajedno sa publikom u modernoj verziji “Gospođe ministarke” vanvremenskog Nušića u Pozorištu “Boško Buha” i bio u agoniji tokom tragične “Dok nas smrt ne rastavi” Mire Furlan u “Ateljeu 212”.

Moje večeri u ovoj zemlji, međutim, nisu rezervisane samo za dramsku scenu. Muzički horizonti Srbije protežu se od Egzita, Bemusa, Beogradskog džez festivala i Nišvila, od tamburaša do prvoklasnog džeza, bluza i rokenrola. Beograd može da bude jednako ponosan na svoju Filharmoniju i Simfonijski orkestar RTS-a, kao i na svoje muzičare i svetski poznat noćni život. Od harizmatične virtuoznosti Nemanje Radulovića, preko večeri posvećene mladim muzičarima koje organizuje ArtLink, do “Jadnika” u “Madlenijanumu”, talenat ove zemlje me je šarmirao i zapanjio. Neke od najnezaboravnijih večeri proveo sam na koncertu posvećenom Arsenu Dediću, dok sam pevao sa grupom tamburaša u jednoj vinariji u Krnjevu, đuskao uz zajednički nastup Orkestra “Binički” i Orkestra američkog vazduhoplovstva u Somboru ili uživajući u bluzu u jednoj “rupi” kod Novog Sada.

FEST je divna prilika za vrhunske strane filmove i bilo mi je drago da tamo pogledam sjajna američka ostvarenja kao što su “Pod lupom”, “Mančester na moru”, “Mesečina” i “Nevidljivi faktori” (moj lični favorit). Ali festival mi je pokazao i koliko je jaka ovdašnja kinematografija, koja često odražava bol proživljenih događaja tokom devedesetih. Pre dolaska u Srbiju sam već gledao Oskarom nagrađenu “Ničiju zemlju”, ali ništa me nije pripremilo za gorčinu “Zvizdana”, moćnu glumu Mirjane Karanović u “Dobroj ženi” ili Šerbedžije u porodičnom tour de force kakvo je “Oslobođenje Skoplja”. Repertoar Jugoslovenske kinoteke sa klasičnim i tematski svrstanim filmovima je poslastica za svakog filmofila.

I još nismo ni stigli da priviknemo oči od mračne bioskopske sale, već smo odvučeni u provokativno umeće Beogradskog festivala igre, zaštitnog znaka grada. Organizator Aja Jung je prava sila prirode, a broj trupa svetskog renomea koje uspeva da sakupi tokom ovog neverovatnog meseca moderne igre je ni manje ni više nego fenomen. S ponosom sam pratio američku scenu koju su predstavlljali “Complexions”, “Ballet Hispanico” i Mihail Barišnjikov i znam da Srbiju čeka prava poslastica kada sledeće godine nastupi čuveni “Trocadero”.

I ne zaboravimo umetnost, arhitekturu ili istoriju. Iako priznajem da “blokbaster” umetnički muzeji nisu Srbiji jača strana, radujem se ponovnom otvaranju Muzeja savremene umetnosti i nadam se da će se Narodni muzej otvoriti pre isteka mog mandata. Ipak, ima mnogo toga za divljenje među skrivenim biserima Srbije: raskošan Muzej Save Šumanovića u Šidu, zadivljujuća Galerija “Konjović” u Somboru, Legat Petra Lubarde ili Memorijalna galerija Petra Dobrovića u Beogradu, da navedem samo nekoliko. Često se vraćam svom favoritu, divnoj Zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, i s ponosom sam na početku mandata ugostio deo ove kolekcije u svojoj rezidenciji. Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu je mesto kojem se vraćam iznova jer njegove rotirajuće postavke nikada ne razočaraju.

Proputovao sam vašu zemlju i posetio slavne manastire, divio se drevnim ruševinama Sirmijuma, Feliks Romulijane i Medijane i obišao Golubac i arheološko nalazište Lepenski vir. Ova blaga koja je načinio čovek stoje rame uz rame sa prirodnom lepotom raznobojne zemlje čija me toplina i gostoljubivost nikada ne razočaraju. Đerdapska klisura, zraci sunca koji se probijaju ka dolini gde čekaju studeničke freske, veličanstveni mozaici u Oplencu, osvežavajuće brzo hodanje uz Avalu ili skrivena lepota prerasti u Vratni – ovo je zemlja zapanjujućeg sjaja i beskrajne raznolikosti.

Ponosan sam što je moja ambasada tokom svih ovih godina doprinosila ovako bogatoj kulturnoj sceni u Srbiji, bilo kroz finansijsku pomoć raznim projektima, bilo dovođenjem uglednih američkih umetnika i izvođača na razne festivale i kulturne događaje u Srbiji poput Nišvila, Festivala uličnih svirača, Festivala “Musicology”, Beogradskog festivala igre, kao i na džez festivale u Beogradu, Subotici i Pančevu, da pomenem samo neke.

I onda, kada me posetioci pitaju šta ima da se radi u Srbiji, jednostavno im odgovorim: „Koliko godina planirate da ostanete?” Posle 18 meseci ovde, ja sam tek zagrebao površinu."

(Espreso.co.rs/Usembassy.gov/Blic)