Moja potraga za poslom u Beogradu: Kad od najbolje studentkinje naprave prostitutku!

U mojoj porodici se o fakultetu nikada nije raspravljalo, to se jednostavno podrazumevalo. Ipak, posle Vukovih diploma, pohvala, takmičenja i drugih vrsta dostignuća u Osnovnoj i Srednjoj školi, od moje sestre i mene se očekivalo da podjednako briljiramo i na fakultetu i o tome nije bilo reči.

Zar je postojao neki drugi način da se obezbedi uspeh u daljem životu i karijeri? Verujući onome što su me roditelji celog života učili, a to je da se radom i trudom uspeva u životu, ja sam upisala fakultet, vredno učila, radila i više nego što se od mene tražilo i prihvatala svaku priliku da steknem dodatno znanje i veštine koje će mi pomoći da izgradim karijeru u svojoj struci. Neprospavane noći, učenje, dodatni kursevi i izlasci na teren su bili naporni, ali što se mora mora se... Čak i odricanje od slobodnih vikenda, studentskih žurki, zabava i izlazaka mi nije tako teško padalo kada sam razmišljala kako će se sve to jednog dana isplatiti, jer tako to ide u životu, zar ne? Ponekada je i profesore moj vredan rad iznenađivao i moram priznati, iako mi nisu znali ime jer nisam ispijala kafe sa njima i nisu mi prepričavali fakultetske tračeve, uvek sam se lepo osećala kada bi nakon polaganja upisali 10 u moj indeks i rekli "bravo koleginice". Sigurno su shvatali moje namere i možda se čak radovali nekoj budućoj saradnji, to je prosto izgledalo logično.

Došao je i dan dodele diploma, kraj fakulteta i početak uspešne i produktivne životne avanture i karijere. Čak ni nezainteresovanost fakultetskog osoblja da priznaju moj uspeh nije mi zasmetala, jer je napokon došao dugo očekivani dan kada ću napokon "unovčiti" godine odricanja i vratiti svojim roditeljima sve što su uradili za mene, a uradili su mnogo. Čim sam imala svoju diplomu u rukama, vredno sam se bacila na uređivanje biografije, kopiranje diploma, priznanja i drugih bitnih papira. Usledilo je besomučno slanje mejlova, traženje linkova svih kompanija u okviru moje struke... onih kojima bi možda zatrebao neko mog profila... onih koji primaju ljude svih profila... onih koji traže zaposlene bilo kog profila za bilo šta... Vreme je prolazilo, a niko nije ni pozvao da kaže "pa dobro, dođite gospođice da vidimo šta vi to umete"... Meseci i meseci... A onda je stigao poziv jedne kompanije i moj prvi razgovor za posao! Pa... više je to bilo kao neko druženje sa još 10-ak ljudi gde su nam neki momci naših godina objasnili da ako im damo 100 evra sada, mi ćemo da zaradimo hiljade u budućnosti i bićemo poput Vuka sa Vol Strita... Pa dobro, retko ko ubode iz prvog puta, zar ne? Kada su videli da od slanja mejlova nema vajde i moji roditelji su odlučili da "potegnu veze", iako je to u suprotnosti sa svim njihovim verovanjima... Ali šta da se radi kada je krajnja nužda. Tako mi je jedan prijatelj tatinog rođaka preporučio nekog čoveka sa čijim prijateljem je on radio... jer on ima firmu koja se bavi nečim što je možda, a možda baš i nije ono što bih ja mogla da radim... Tamo su mi (ne baš tako) ljubazno objasnili da ja zapravo ne znam ništa i da meni moja diploma ne znači ništa, jer "sve je to lepo, ali ja nemam praksu".

I tu je pala prva prava ponuda! Mladi gospodin sa puno parfema i malo manira mi je objasnio da mogu da dođem da radim za 0 dinara, bez plaćenog prevoza ili toplog obroka, i tako u nedogled kako bih stekla to preko potrebno iskustvo... Hm, primamljivo, zar ne? Ne budem ja lenja, odem par puta da vidim o čemu se tu radi, da bih radila kao čistačica bez nade da me ikada plate ili zaposle, po rečima ljudi koji već "rade" kod njih. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv čistačica, ali to nije praksa kakvu sam tražila. Bilo je tu i par ozbiljnijih ponuda... doduše van struke i bez nekog posebnog cilja, bez prijave, zdravstvenog i penzionog, bez neke smislene zarade... Kao na primer ponuda da radim kao prodavačica preko telefona za 18.000 na drugom kraju grada, a pare naravno, dobijem ako DNEVNO prodam 10 stvari koje nikome ne trebaju... Nije ni čudo što im je kancelarija izgledala praznjikavo, a sa mnom na razgovoru je bilo još sedam devojaka...

Međutim, onda sam dobila priliku za "pravu praksu"... opet van struke, bez plate i prijave, ali bože moj, došlo je do toga da mi je i tako nešto delovalo primamljivo... Brzo sam se sprijateljila sa još jednom devojkom koja je bila na "praksi" sa mnom i zadatke smo obavljale efikasno, precizno i posvećeno. Pored toga što smo radile kao sekretarice, kuvarice kafe, pregovarači i sve drugo po potrebi, morale smo da idemo na sastanke sa potencijalnim klijentima. Naime, u pitanju je bila konsijerž agencija koja je vlasnicima restorana nudila neku vrstu preporuke kod klijenata koji dolaze iz inostranstva i koriste njihove usluge. Tako smo otišle na sastanak, prvi tog tipa, sa vlasnicom agencije kako bi nam ona pokazala kako se to radi i da bismo mi posle mogle to samostalno da radimo. Jedan stariji gospodin nas je dočekao u restoranu, predstavljajući se kao vlasnik. Mnogo više je pričao o sebi nego što ga je interesovalo šta to mi radimo, međutim, došli smo i do razloga naše posete.

Tada je vlasnica agencije istakla da mi "pružamo posebne usluge našim klijentima iz inostranstva"... Pogrešan izbor reči, jer je to podstaklo gospodina da bude slobodniji, pa da odmeri mene i koleginicu od glave i pete i upita "kakve su to posebne usluge, jer ipak je Beograd poznat po lepim devojkama..." Nikada u mom celom životu mi nije bilo toliko neprijatno kao u tom trenutku! Zar je moguće da sam ceo svoj život posvetila učenju, vredno radila i trudila se da bi neko pomislio da sam prostitutka?! To je bio kraj moje saradnje sa tom agencijom i kraj moje potrage za poslom. Srećno sam se udala i sada me muž izdržava, putujem i izlazim, nadoknađujući izgubljeno u studenstskim danima, imam svoj blog i radim samo ono što volim i želim, a moja diploma visi kod mame i tate kući kao ukras u dnevnoj sobi i stalni podsetnik da su potpuno zakazali kao roditelji, jer mi ipak živimo u Srbiji! (Espreso.co.rs/B92)