KAKO NA PRIMERU ALKOHOLIZMA OBJASNITI SRPSKO PRAVOSUĐE? O tekstu ovog sudije se priča danima

Stručnjaci koji se bave problemom alkoholizma, slažu se u jednom: pre nego što se jednog dana na klinici za lečenje bolesti zavisnosti probudi vezan za krevet, alkoholičar prolazi kroz različite faze. Sve one, mnogo pre konačnog čina, ukazuju da je neprepoznati put ka paklu bio izvestan.

No, za većinu laika, ove epizode ne predstavljaju znake za uzbunu. Zbog toga se i događa da, decenijama, budući pijanac društvenu lupu prolazi gotovo neopaženo, sve do momenta koji, za razliku od onoga što prethodi, svi nepogrešivo uoče. Nažalost, tada je za bolesnika već obično kasno.

Niko se, tako, neće preterano uzbuditi kada na svadbenom slavlju, još sasvim malom dečaku, veseli domaćin “nagaravi” usta prepečenicom, ili kada mu ujka “kao pravom muškarcu” sipa pola čaše piva od kojih mu “ništa neće biti”. Istog tog junošu niko od rodbine neće ozbiljnije ukoriti ni kada, nekoliko godina kasnije, u pubertetu, nakon odlaska u grad, pijan povrati u postelju. Ništa se specijalno neće dogoditi ni kada ga prijatelji prvi put dovedu obeznanjenog na ispiranje želuca u Urgentni. “Dečurlija”, samo će slegnuti ramenima. Ni kada ga, kao maturanta, posle duže potrage, pronađu blatnjavog i izubijanog u šancu pored puta. “Napio se, pa šta… Nije ni prvi ni poslednji. K’o da su druga deca zlatna”, odbrusiće zaštitnički nastorojena majka, kojoj je dosta kritikovanja “samo njenog deteta”.

Neće se bilo ko posebno uznemiriti ni kada nekadašnji momčić, a sada već zreo muškarac, prvi put ozbiljnije istuče ženu. “To su njihove stvari”, reći će komšije. “Pametan čovek se u to ne meša”. Ni kada slupa kola u kontejner. “Ima osiguranje, popraviće…” Ni kada na parkingu napadne komšiju koji kreće na posao, misleći da mu obija auto. “Dešava se, svi smo pod stresom…”. Ni kada na dečijem rođendanu, padne u kupatilu i razbije ogledalo. “Sve je dobro što se dobro svrši!” Ni kada razredna zbog njega prekine roditeljski sastanak kako bi pozvala obezbeđenje. Niko. Nikada.

Samo kad konačno završi vezan na klinici na kojoj čeka “rusku” blokadu i rad sa psihijatrom koji će pokušati da predupredi sledeći pokušaj suicida, svi će gotovo uglas reći: “Uzas! Kakav je to čovek bio.”

Razvijanje alkoholizma, sliči razvoju i drugih bolesti zavisnosti. Ovo možemo jasno uočiti ako za primer uzmemo jednu od najizraženijih boljki savremenog srpskog društva – zavisnost pravosuđa.

Ako ovako pristupimo, videćemo da se ni ovde niko preterano nije uzbuđivao dok su decenijama vidljivi signali najvljivali nadolazeći delirujum tremens nejake branše. Pogledajte koliko smo samo prenebregavali zlokobne krilatice! “Sudije se ne smeju držati prava kao pijan plota”. Iako svesni da omiljena komunistička parola ukazuje na sigurni znak bolesti, smatrali smo da njeno prenebregavanje, pa čak i zbijanje šala na navedeni način, neće biti opasni. Ili pak, “Svaki pošteni radni čovek ima bolji osećaj za pravo od sudije koji ne razume revolucionarne ciljeve”! Ni u ovom “povraćanju po posteljini” nismo svojevremeno uočili maligni signal.

Zar nismo bili spremni da zažmurimo na “dovoženje pravnika kamionima”, smatrajući da ne treba dizati dževu? Ili pak, na najave “jezivih odgovora države”, verujući kako su to samo reči izgovorene u afektu? Nismo li bili pristojne komšije koje se “ne mešaju”, kada je “na spratu iznad” uz lupnjavu i vrisku, palicom za bejzbol vršen reizbor? Ili kada su nam kolege, u poznatom pravcu, noću odvodili predsednici sudova i pravosudni komesari?

Kada su ih mrcvarili po disciplinskim postupcima čije smo povode jasno naslućivali? Nismo li bili dovoljno učtivi da im nikada ne pominjemo ime, i da se nikada javno ne zainteresujemo za njihovu sudbinu?

Nismo li se, na kraju krajeva, smejali, ćutali, okretali glavu, gledali u plafon kada god smo čuli da pijanac dolazi kući?

I onda smo se jednog jutra probudili shvativši da je naše pravosuđe, nakon decenija ruiniranja, ponižavanja i degradacije, konačno zadržano u ustanovi za lečenje vezano za krevet… Probudili smo se shvativši da je naše sudstvo, baš kao i naše tužilaštvo, u potpunosti zavisno od čitavog niza zavisnosti! Od predsednika koji se svađa sa odlukama koje mu se ne dopadaju… Od premijera koji odlučuje ko je kriminalac a ko policajac… Od ministara koji mašu podacima iz istrage i najavljuju hapšenja … Od portparolki stranaka, sekretarica kabineta, nevladanih organizacija, tabloida, novopečenih bogataša, lokalnih kabadahija, narodnih pevačica… Shvatili smo da je naše pravosuđe zavisnik od različitih vrsta zavisnosti. Stručno rečeno – politoksikoman!

Najednom, nakon decenija žmurenja, shvatili smo da živimo u društvu u kojem, umesto anesteziranih institucija, baš kao i kod porodica u kojima prerano sazrela deca preuzimaju poslove neupotrebljivih roditelja, istrage vode novinari, a o nezavisnosti ustondirane branše se staraju poverenici za nezavisnost i nevladine organizacije. U kojem budimo mamurne tužioce i podsećamo ih gde su ostavili zakon. Probudili smo se u državi u kojoj vise niko ne veruje da presude donose sudovi “popunjeni kadrovima iz kamiona”. U kojoj godinu ipo dana, od belih miševa, ne razaznajemo ko je srušio centralni deo grada! U kojoj pred nadležnim tužiocem peru pare, a da on to, zaslepljen dvostrukim odrazom u ogledalu, ne primećuje.

Zaista, šta sada? Da li je i odavde moguće pobeći, a da bežanje ne bude na Zapad…

Stručnjaci se i ovde slažu: moguće je! I najteže bolesti zavisnosti mogu biti izlečene, ali je potrebno mnogo upornosti i posvećenosti. Uspeh je izgledniji ako je onima koji lečenje propisuju zaista stalo do pacijenta. Ako se ne pretvaraju da mu žele dobro, dok ih u suštini nije briga. Ako se ne foliraju. Sa druge strane, nije potrebno posebno naglašavati da će u sigurnu propast voditi poveravanje lečenja osvedočenim preprodavcima alkohola ili dilerima narkotika koji su obolelog i doveli do sanatorijuma.

Zbog svega rečenog, predstojeće promene Ustava prva su prilika da obolelo pravosuđe ili pridignemo na noge, ili konačno gurnemo u šanac. Svi zajedno. Kao građani koji drugo pravosuđe, osim ovog, nemaju. Kao porodica gde je učešće svih članova nužno u uspešnoj terapiji. Kako im onda pristupiti?

Jedno je sigurno. Bogohulno je iz partijskih, esnafskih, ličnih, lukrativnih ili kakvih god sebičnih razloga, predlagati i usvajati rešenja koja će ubogaljenog pacijenta dodatno bogaljiti. Bilo bi to isto kao kada bismo alkoholičaru na klinici, u flašicama za vodu, donosili votku ili ga ubeđivali da lečenje može zameniti jutarnjom gimnastikom.

Prestanimo se u tom smislu igrati lartpulartističkim pozivanjem na egzotična uporedna rešenja, tvrdeći da moraju biti adekvatna i za nas ako su adekvatna za viševekovne parlamentarne demokratije. To povremeno liči na predlaganje homeoterapije pacijentu kojem gasna ganrena ugrožava život.

Licemerno je eksperimentisati pravosuđem pozivajući se na dobre namere i teorijske koncepte, ako se pri tome računa na to da će se sopstveni procesi i ostavine i nadelje rešavati pozivom odgovarajućeg broja i veze. Baš kao što je nefer poveravati posao “popravke” sistema ljudima kojima do sistema zapravo i nije stalo, bilo zato što budućnost vide u korištenju njegovim pukotinama, ili zato što računaju na rezervne varijante, domovine i boravišta.

U predstojećim ustavnim promenama, pravosuđe se mora najpre formalno ojačati. Kao i svakog dugogodišnjeg pacijenta, potrebno ga je najpre očistititi, zatim terapijom osnažiti, i naposletku okupati, doterati i obući u svečanu odeždu, kako bi i samo počelo da vraća poverenje u sebe. Rečju, pravosuđe se u novom najvišem aktu ciljano mora konstituisati kao najjača od tri grane vlasti. Ne zbog toga da bi ono to zaista i postalo, već da bi, ovako šepavo i mamurno, uopšte moglo da se uspravi, pridigne na noge i, koliko-toliko ravnopravno, stane “uz rame” ostaloj starijoj “braći” koju bi, po prirodi stvari, moralo da kontroliše.

Ako to ne učinimo, možemo već sada u najnoviji ustav, umesto pravosuđa, komotno staviti sliku pravosudnog pokojnika, računajući da će u narednom periodu, možda i zvanično, poslove preminulog zavisnika obavljati nezavisni mediji, istraživački portali, poverenici za nezavisnost i poneki pravosudni zanesenjak. Ali i to samo dotle dok naši socijalni dileri ne odluče da nam ni oni više ne trebaju, i da bi bilo najbolje i njih u narednom periodu navući na dop, krek, met ili šljivovicu.

(Espreso.co.rs/Misamajic.com)