Devojčica je padala u nesvest, pa ostala mrtva, a srpski lekari su govorili da je ZDRAVA KAO DREN!

Tatjana Macura iz Dosta je bilo napisala je autorski tekst na temu zdravstva u Srbiji, vodeći se slučajem smrti jedne devojčice iz Srbije. Prenosimo ga u celosti:

"U petak je jedna devetogodišnja devojčica pošla u četvrti razred. U ponedeljak je pala u nesvest i preminula. U sredu smo je sahranili. Lekari koji su pratili njene sve češće nesvestice su govorili danas neutešnoj majci da je njena devojčica bila “zdrava kao dren”…

Sve češće razmišljam o tome koliko je mladih lekara i zdravstvenih radnika trajno napustilo Srbiju u poslednjih nekoliko godina, koliko će ih još otići i zaista se pitam i brinem ko će lečiti nas, našu decu i neku buduću njihovu decu?

Ne odlaze samo mladi lekari, odlaze i oni sa bogatim radnim iskustvom, a od kojih se očekivalo da će na ono malo mladih lekara koji su ostali preneti ono što znaju. Namuče se dok savladaju strani jezik, šlag na torti ogromnog znanja koje moraju da sačuvaju tokom godina i godina školovanja i rada na sebi, i odu.

Najstarija generacija lekara, ona pred penzijom, iscrpljena prekomernom birokratijom kojom se bave na uštrb kvaliteta pregleda i rada sa pacijentima, ili nije motivisana da znanje prenese ili nema kome da prenese.

Sigurna sam da u gotovo svakom domu zdravlja postoji najmanje jedno odeljenje kojem preti gašenje jer nemaju specijalistu koji je pripremljen da ga preuzme. Da stvar bude dodatno dramatičnija, specijalizacije se čekaju godinama, pa i to malo mladih lekara godinama rade na opštoj praksi i strpljivo čekaju svoj red, a specijalisti neretko postaju tek sa svojih 40 – 50 godina.

Bolnice, domovi zdravlja, ambulante, zdravstvene stanice su neuslovne decenijama. Nemaju ni ono osnovno od materijala što im je potrebno za rad, na pojedine preglede se čeka mesecima, a nije rat.

Ali imamo pevajuću fontanu, gradimo jarbole i postavljenu novogodišnju BDP rasvetu od oktobra do aprila. Sve sija, a u bolnicima mračno.

Ležećim pacijentima se serviraju splačine, nemaju dovoljno toaleta, a ono što postoji, po slobodnoj proceni, renovirano je poslednji put neposredno nakon Drugog svetskog rata. Plafoni otpadaju, iz dušeka na starim metalnim krevetima vire žice, posteljina je pocepana i nema je dovoljno. U bolničkim sobama je previše ljudi. A nije rat.

Koliko znate ljudi koji polako sa državnih ustanova prelaze u privatne misleći da će tamo dobiti bolju i kvalitetniju uslugu, a zaboravljaju da su to oni isti lekari koji bi ih lečili i u državnim ustanovama? Znam ih mnogo.

Zaboravljamo da su to lekari koji od svog rada ne mogu da žive mirno i dostojanstveno i da su prinudjeni da rade dva posla istovremeno. Kako se čovek koji gotovo svakodnevno radi dvanaest i više sati uopšte koncentriše na ono što radi? Prinudjeni su. Ili tako ili da odu.

Oni koji bi morali o svemu ovome da vode računa na preglede idu u Moskvu avionom, operišu se o trošku države u Nemačkoj… Možda ih tamo pregledaju i leče upravo naši najbolji lekari, ko zna. Oni u Srbiji ne čekaju red, ne zakazuju, ne skupljaju novac za lečenje SMS-om, ne znaju šta je lista čekanja i svuda ulaze bez kucanja.

A ona danas spava “zdrava kao dren”…

Ovo nije politički tekst. Ovo je naša tuga i bol. Ovo je najtužnija opomena."

(Espreso.co.rs / dostajebilo.rs)