General Sreto Malinović: Srbi su prošli najgore! Meni je poginulo 60 kolega! (VIDEO)

General Sreto Malinović je ratni heroj, odlikovan medaljom časti. Za ovu zemlju je tokom ratnih godina uradio mnogo.

Ipak, doživeo je ono najgore za jednog heroja - da bude proglašen izdajnikom.

General Malinović od početka života ima jednu viziju - da Nemcima pokaže kako se to radi i da se bori za svoju otadžbinu. I tako i bi. U prvim borbenim redovima bio je i 1991. i tokom bombardovanja 1999. godine.

Kako kaže, u rat bi išao ponovo. Dok može da stoji, za domovinu bi se borio. Ovaj general, ratni heroj pred našim kamerama govorio je o detinjstvu, o prvoj borbi, izgubljenom kolegi, ali i trenutnom stanju u zemlji, Vojsci Srbije, ali i ministrima koji ovu zemlju vode.

Još jednom se podsetio i afere "helikopter" koja je za njega bolna tačka jer su tamo stradale njegove kolege, zbog, kako kaže - političkog slikanja.

Ceo Espreso intervju možete pogledati ovde:

Još kao dečak, danas čuveni general Sreto Malinović maštao je, gledajući partizanske filmove, da postane borbeni pilot i da on pokaže Nemcima kako se to radi. Možete li još jednom, i pred našim kamerama, ispričati nešto o vašem detinjstvu, ali i ljubavi prema otadžbini koju ste od malih nogu osetili

- Živeo sam u višečlanoj porodici, a bio sam sedmo i najmlađe dete u porodici kome je, slobodno mogu reći, bilo dozvoljeno mnogo toga što braći i sestrama nije bilo. Kao porodica smo nekako slobodnjački rasli, tako da je u nama postojao neki nivo avanturizma.

Tada se i rodila želja za nečim što je avantura i što je izazov. Kao dečak sam, gledajući te filmove koji su bili moderni u to doba, poželeo da jednog dana ja stanem i branim svoj narod u takvoj jednoj "tici" i da im pokažem kako se to radi, i kako se vraćaju dugovi!

I do toga je došlo 1991. godine....

Da, nažalost, do toga je došlo, ali ne na taj način. Do toga je došlo na jedan takav način koji je malo ko od nas tada očekivao. Epilog svih tih dešavanja bio je, nažalost, krvav i tragičan. Koliko god se mislilo da su to drugi prošli, kad se sve sabere - najgore je prošao srpski narod.

Naš narod ostao je i bez domova, i bez dece. Dobar deo naroda još uvek živi kao Kurdi. Sele se ljudi, tamo i ovamo, u potrazi za korom hleba.

Kako ste se osećali kad se zaratilo? Kako vas je dočekalo saznanje da uskoro morate krenuti u prvu bitku?

Sva ona dešavanja uoči početka sukoba su bila toliko opterećujuća za sve ljude u državi, a posebno nas vojnike koji smo imali jasnu predstavu o tome da smo se zakleli jednoj državi, a to je Socijalistička federativna republika Jugoslavija.

I kada je doneta odluka koju mi suštinski nikada nismo čuli na pravi način, da se brani ta država, niko od nas koje god nacionalnosti da je bio, nije razmišljao drugačije nego u tom pravcu. U jednom trenutku pokazalo se da smo mi postali vojska bez države, iza koje niko nije stajao. Došli smo u situaciju - ne da branimo državu, nego da branimo jedni druge, da gledamo kako da sačuvamo gole živote, porodice koje su ostale iza linija u neprijateljskom okruženju. Iz toga je zaista trebalo, u onoj teškoj kampanji, antipropagandi, sačuvati i zdrav razum. Mnogo ljudi tada je, što bi danas rekli klinci, psihički "puklo". Mnogo porodica je rastavljeno. Uništeni su brakovi. To je malo poznato našoj javnosti.

Uvek se govorilo: Vojnici imaju sve obezbeđeno.

Mislili su da sam kao pilot ima ne znam ni ja šta! Moja prva plata je bila 600 maraka. Posle toga usledio je pad standarda, praktično sam od plate uspevao samo da živim od prvog do prvog. Toliko o tome koliko sam imao beneficija, a pritom se bavite poslom na ivici noža!

Kako je izgledao prvi napad?

Mi smo, posmatrajući dešavanja, gotovo prećutno rešili da budemo lojalni jedni drugima i da međusobno jedni drugima budemo leđa. Tako smo se i ponašali, nastojeći da iz svega onoga izađemo i čistih ruku i čista obraza!

Kad dolazite u situaciju da krećete u borbu, a to je unutar granica zemlje za koju ste bili zaduženi da joj čuvate suverenitet, naravno da nije svejedno nikome.

Druga stvar - i sam osećaj da krećete prvi put u borbu u čoveku stvara neki osećaj...neko kaže strah ili ne, to je normalno da svako oseća strah, samo su drugačiji načini kako ga ko savlada. Uspeo sam taj strah savladam na stepenicama aviona. Tada sam bukvalno progledao iz onog magnovenja u kome sam bio, nakon ulaska u avion, gde nisam čuo mog mehaničara koji mi daje raport o stanju letelice.

Tada sam seo u avion i poleteo u svoj prvi borbeni let.

Od tada praktično nemam strah od borbe kao takve.

Jeste li nekad imali strah od smrti?

Ja imam jedan pogled na to - smrti se ne treba plašiti. Smrt je trenutak, prelazna faza, kako je neko rekao...ona donosi smirenje. U principu, više se plašim života. Pogledajte šta nam je život radio svih ovih godina! To treba izdržati...toga se čovek uplaši kada napravi retrospektivu onoga što je prošao, kako lično, tako i profesionalno i porodično.

Smrt je trenutak, i nekada možda čak i spas.

Kada ste čitali tvitove u našoj emisiji "Espreso Tviter", rekli ste da biste, iako ste se već borili u dva rata, ponovo otišli i ako treba, život dali za svoju otadžbinu.

Tviteraši su brutalno napali GENERALA, a on je PO NJIMA OSUO RAFALNU PALJBU! (VIDEO)

U jednome niko ne može da me demantuje. Mi smo se obavezali da ćemo braniti svoj narod i svoju državu i ta zakletva nas drži do kraja života, odnosno do kraja naše psiho - fizičke upotrebljivosti. Ukoliko nas država pozove da je branimo, i ukoliko vidi da sam ja taj koji može dati doprinos u tome, ni jednog trenutka se ne bih premišljao. Ne bih se ni pitao da li smo u pravu ili nismo. Nemam ja kao vojnik i kao čovek koji je prolazio te stvari ni pravo da preispitujem ako već dođe do toga, ali imam pravo da kažem sve što treba da ne bi došlo do toga!

Nije sporno, ginućemo, ali ima li potrebe?

Dosta je, kroz istoriju, bilo onoga što nam se dešavalo, i krajnje je vreme bilo da se brod zvani Srbija kroz svetske oluje vodi tako da u luku uplovi vez oštećenja.

Pominjali ste pogibije ljudi u ratovanjima. Za vas je verovatno mnogo bitno ime Živote Đurića.

Od 1991. godine na ovamo, do kraja svih tih ratnih zbivanja, zaključno sa 1999. godinom zbog različitih razloga poginulo je skoro 60 mojih kolega. To su dve eskadrile! Na neki način, svi mi teško preživaljavamo pogibije ljudi sa kojima smo proveli najveći deo života. Više sam vremena proveo sa Životom nego sa rođenim bratom!

On je bio moje levo krilo, neko ko mi je bio i ostao u srcu, neko sa kim mi svaki dan počinje, i to uvek sa istim pitanjem: Da li je moralo? Da li smo mogli da uradimo nešto da sprečimo to?

Nemam grižu savesti, jer ništa nisam mogao da promenim, ali to je odnos prema kolegi i prijatelju.

Kasnije tokom godina su vas proglasili i izdajnikom? Zbog čega i kako ste se tada osetili?

Prvi put je to počelo 1999. godine posle rata. Odlikovan u ratu, priznanja za jedinicu, mene i ono što smo činili. Zbog hirova i političkih igara, jer ja sam čovek koji nije dozvoljavao da nas bilo ko uvlači u taj politički mulj, pozicija opozicija, najveći sinovi, najmanji sinovi, držao sam se toga da smo mi vojska ovog naroda i države, a ne nekog bračnog para, i tako sam se i ponašao. Neki su mislii da mogu da rade sa mnom ono što rade u svojim partijskim ćelijama. Kod mene to nije prolazilo, a onda je krenula etiketa, i zbog moje saradnje sa lokalnom samoupravom koja nije bila omiljena u krugovima vlasti. Na žalost, u tome su učestvovale i neke moije kolege sa svojim natpisima iza leđa. Bilo mi je teško da poverujem kad sam došao do tih saznanja i papira koje su oni pisali. To je išlo do te mere da su neki organizovani elementi sistema da se dodvore tadašnjem vrhovnom komandantu, eliminišući one koje su do tada posmatrali kao eventualnu pretnju. Ja sam samo radio svoj posao i nisam dozvoljavao da moja jedinica bude predmet bilo čijeg prepucavanja.

Jednom prilikom rekli ste da je tadašnji premijer Aleksandar Vučić optužbama protiv vas da ste NATO i žuti general uvredio sve borce i ljude koji su bili spremni da ginu za svoju otadžbinu.

Posle te izjave imao sam mnogo poziva i poruka od prijatelja, vidno razočaranih. Kad neko ko je prvi čovek Vlade i države na televiziji javno udari etiketu njihovom kolegi koji simbolično "krvav do vrata" upravo zbog stvari i retorike i načina vođenja politike onih koji su njegovi mentori. Da me nazove u jednom trenutku NATO generalom, ma šta to značilo! To su svi naravno doživeli kao uvredu. U prvi mah, ja sam bio spreman na to, a posle prethodnog Vulinovog istupanja na tu temu.

Čak sam jednom novinaru na pitanje šta imam da kažem na izjavu Aleksandra Vulina rekao: Ne komentarišem niže činovnike!

Na to mi je novinar rekao: "On je ministar", a ja sam rekao: To se vama čini da je on ministar. Ja ću komentarisati kad se bude oglasio premijer.

Bio sam ubeđen tada da će on nešto reći. To je mantra po kojoj se ponašaju! Preprema - odstrel! Nekoliko miliona ljudi gleda generala o kome malo toga zna, a koji je NATO general, pa još žuti!

To etiketiranje je target na čelo! A zbog čega? Samo zato što nisam dozvolio da pogibija mojih kolega u helikopteru prođe tek tako, nego sam jasno upozorio o čemu se radi i skrenuo pažnju gde je odgovornost za tu tešku tragediju. Oni vole reći po prvi put u istoriji.

Verujte, po prvi put u istoriji na nakaradniji način nije upotrebljena jedna posada u jednoj, da kažemo, humanoj misiji, iako za nju smatram da je to bila samo želja da se snimi spot o junacima koji spašavaju nepotrebno na taj način, bebu radi slikanja i neke svoje političke promocije.

Oni koji su loše govorili o vama, gde su oni bili dok ste vi branili svoju otadžbinu?

Ne zameram nikome, što je mogao a nije! Ali, svakome onome ko je na mene upirao prst na mene što jesam, a mogao sam možda i ja da izbegnem, to neću dozvoliti. Ne dolazi u obzir obezvređivanje ni onoga što sam ja radio, ni onoga što su radile moje kolege. Na taj način bi pljunuo i na svoje kolege i na žrtve svih nas koji smo to podneli u tom vremenu u kom su oni vrlo lagodno i pričom koja je podsticala negativne emocije nego što je doprinela smirivanju stanja. Svako neka nosi svoj krst! Kod nas, nalažost, je narod kratkog pamćenja ali postoji neka sila koja izravna račune - ja duboko verujem u to!

Komentarisali ste aferu "Helikopter" i svojim rečima mnogima brknuli prstom u oko. Koji je danas vaš stav o toj nesreći, više od dve godine kasnije?

Kao što sam vam tada to rekao, to sam doživeo sa strašnom emocijom, i to zbog velikog broja mojih kolega koji su izginuli. Vidite da su izginuli potpuno nepotrebno, u takvim vremeniskim uslovima u kojima nikada nisu helikopteri upotrebljavani! I sve to samo zato da bi humanisti snimili spot nakon koga su, i to je ono što ne mogu da oprostim, proglasili moje kolege pijanima. I onda ih tako pijane - odlikovali. Gle cinizma!

I setite se onda onoga: Niko nije kriv. Kriv je! Tu ima elemenatar krivične odgovornosti!

Ko je kriv za tu nesreću?

Znate šta, kad uđete u lanac komandovanja, zahtevanja, naređivanja, vidite da ima mnogih koji bi trebali da snose određenu vrstu odgovornosti. Neki zbog činjenja, neki zbog nečinjenja. Tu su se dešavale stvari koje su prvo, sve je počelo od neovlašćenih lica koja su izdavala naređenja, zbog preskakanja lanca komandovanja, do toga da neovlašćeno lice podiže snage.

Dakle, od moralne i krivične odgovornosti pa i teških oblika povrede brojne discipline. To je potpuno jasno svakome ko je iz ove profesije i ko se imalo razume i u pravo i u procedure i u komandovanje kao takvo u vojsci, ali i u ponašanju u jednoj hijerarhijskoj organizaciji.

Jedno je od početka jasno - helikopter nije trebalo biti u vazduhu!

To su lepo kolege iz helikopterske eskadrile MUP-a jasno stavile do znanja tadašnjem ministru Lončaru da nema uslova za izvršenje zadatka, što isto važi i za vojne letelice.

Čemu su se oni nadali kada su poslali helikopter sa malom bebom i celom posadom, znajući da ne postoje šanse da taj helikopter sleti.

Oni nisu gledali na to tako. Oni su gledali na to kako će se skupiti veliki broj novinara koji će slikati njihovo herojsko delo - kako oni spašavaju bebu koja je bila na izdisaju. To je bio njihov osnovni motiv. Pogledajte samo ono spašavanje u Feketiću, pogledajte ono u poplavama, pogledajte ono jurenje otimača bebe. Pogledajte ono - hoće da se raznese pa traži samo premijera ili ministra da razgovara s njim pa predaje pištolj i sve staje! Da li znamo epilog tih dešavanja, šta je s tim ljudima? Kad vidite šta je s tim ljudima vidite da je to organizovani scenario kojim se pokazuje poverenje i spretnost ljudi koji vode ovu državu da se bore za svoj narod!

A u suštini - to je ništa više i ništa manje nego izvrtanje pameti ovom narodu, u nedostatku ekonomskih nedostatka.

Pogledajte samo kako živimo. Ja bih voleo da svi mi živimo u državi u kojoj nam govore na televiziji da živimo!

Koja je vaša poruka onima koji su tako sramno komentarisali nesreću?

Znate, tu bi više sela kletva nego poruka! Samo jedna poruka za sve: Nema ništa što je vrednije od života! I vašeg i bilo čijeg! Tu smo da spašavamo i ginemo kada izbora nema, ali sve do tada postupati profesionalno, odgovorno, po proceduri! Nikada se ne može preko granica mogućnosti, kako tehnike tako i ljudstva, jer to obično nosi pogubne posledice.

Početkom 2000-ih godina su počela upozorenja da se vi sklonite, da pazite kuda idete i slično. Kako ste doživeli te pretnje?

- To je nastavak one harange, ko su izdajnici, itd. Čak je bilo i do toga da neki sebi daju za pravo da kažu "šta on misli, mi ćemo njega smeniti i proterati odavde". I to kaže neko ko je navodno neki borac, a čije je najveće boračko dostignuće time što je raketnim pištoljem isterao oči vojniku koji se petljao sa njegovom ljubavnicom. Zamislite da neko iz građanstva takve reči kaže za nekoga ko je komandir jedne jedinice, ko je vojnik koji radi svoj posao. I naravno, pošto je glavati gospodin iz te priče bio u Odboru za bezbednost tada savezne republike Jugoslavije, oni su stalno pokretali pitanje problema sa komandatom iz Lađevaca. Kojeg problema? To što nisam dozvolio da me ne poštuješ?

Radilo se, inače o tome da je on rekao da neće doći na naše obeležavanje 50 godina u hotelu "Turist" u Kraljevu jer ima nekih neodložnih obaveza. Naravno, na to mesto sam stavio suprugu pokojnog kolege Živote Đurića, jer je njoj tamo i mesto! On je došao sat vremena nakon početka ceremonije, i rekli su da je on državni organ i da treba da mu se nađe mesto, da bi se ispoštovao. Na to sam pitao "a zašto on nije ispoštovao nas" . Ni mrtav ne bih pomerio suprugu mog poginulog sina! Gospodin će, rekao sam, sesti tamo gde ima mesto, ako mu ne odgovara može da ide! Ovde se ulazi sa poštovanjem, da bi dobio poštovanje.

Ljudi iz građanstva, ali i prijatelji iz službi bezbednosti kasnije su mi govorili da pripazim kuda idem. Ipak, držao sam se toga da ne mogu sprečiti ako je deo države rešio da nešto uradi. Nisam nešto posebno preduzimao da se obazirem na to.

Mladi sve više odlaze iz Srbije? Kako se protiv toga možemo izboriti?

To je tragedija koju doživljava ovaj narod. Mi doživljavamo još jedan egzodus, pored egzodusa Krajine, zapadne Bosne, centralne Bosne, našeg naroda. Omladina ide "trbuhom za kruhom" iako vole svoju zemlju, ništa manje nego mi. Uslovi u kojima se živi ih teraju da odu.

Tome moramo stati na put! Prvo i osnovno je doneti zakon o poreklu imovine, retroaktivno unazad 1.000 godina. Nemoguće je u ovoj zemlji zaraditi 24 apartmana ili desetine miliona evra i to od "ministarske plate". Inače kažu da piloti imaju ministarske plate. Kako to da ja kao general nemam stan, nego ga imam na otplatu 100 godina? Otplaćivaće ga moji unuci! Ne bunim se zbog toga, ali nemoj mi vređati pamet i govoriti da imam veliku platu.

- Kako komentarišete to što je na čelu ministarstva odbrane čovek koji nije služio Vojsku?

Ovde uopšte nije pitanje da li je on služio vojsku ili nije. Ovde se nalazi jedan čovek sa CV-em koji ga apsolutno diskredituje da bude na jednoj takvoj fuknciji u nečemu što se zove sistem odbrane. Nije problem što nije služio - problem je što je izbegao služenje vojnog roka kada je u njegovo i moje vreme ginula po ratištima bivše SFRJ sa retorikom s kojom su nas takvi gurali. Isto tako 1999. godine glumili su targetiranje po minut dva dok se ne snimi ono što treba da se snimi, a onda idemo u kafanu da tamo izvršimo odlučne udare po NATO snagama. To je nešto što vređa svakog borca i oficira sa dostojanstvom. Da ne govorimo o tome kako se on ponašao kao ministar rada zadužen za boračka pitanja. Da ne govorimo o nekim drugim repovima koje ima za sobom...

Tvrdim da, kada bi izvršili bezbednosnu proveru za prvu i drugu liniju Vlade, verujte da bi ona bila opustošena. Mnogima bi verovatno našli dosijee koji im ne bi dozvolili da budu portiri u Vladi, a ne visoki funkcioneri.