STEVAN DOJČINOVIĆ, urednik KRIK-a: Špijuniraju nam celu redakciju, a onda BIA daje te podatke Informeru i tabloidima! (VIDEO)

Glavni urednik KRIK-a Stevan Dojčinović poznat je kao najmlađi novinar koji je za svoj rad nagrađen jednom od najprestižnijih nagrada za istraživačko novinarstvo.

Na portalu čiji je urednik s kolegama novinarima raskrinkava sve tajne političara, njihovu skrivenu imovinu, veze s kriminalom...

Pred našim kamerama on se drznuo da govori o slobodi medija u Srbiji, opoziciji, vlasti, ali i korupciji i odnosu krimilaca i vrha države.

Ceo Espreso intervju možete pogledati ovde:

Naša gošća nedavno je bila Dragana Pećo, vaša koleginica, novinarka KRIK-a, kojoj su nepoznati počinioci upali u stan. Postaviću vam isto pitanje koje sam i njoj: kako je to baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji?

ISPOVEST NOVINARKE KRIKA KOJOJ SU PROVALILI U STAN: Policija mi je rekla da to nema veze sa mojim poslom, živim pod oprezom! (VIDEO)

- Bavljenje novinarstvom u Srbiji je negde između zapadnog sveta, gde je bezbedno i ne toliko stresno po nas, i istoka gde je mnogo gore. Imamo koleginice iz inostranstva s kojima sarađujemo, koje su u mnogo većim problemima od nas. Na primer, imam koleginicu u Azerbejdžanu koja je bila u zatvoru...

Nije ovde najgore, ali je dovoljno loše da sami pritisci na novinare treba da budu tema koja je u javnom diskursu. To je nešto o čemu treba da se priča, a politički akteri, a posebno opozicija, treba da posvete mnogo više pažnje tome. Ako izgubimo novinarstvo, a već je suženo na jedan manji broj medija - gubimo sve.

Da li to znači da sloboda medija u Srbiji ne postoji?

- Ne možemo skroz do kraja reći da ne postoji. Vlast bi sigurno želela da ne postoji, ali imamo dosta medija koji se bore tako da ti borci praktično omogućavaju prostor koji postoji. Postoje mediji koji nisu cenzurisani, iako su uslovi za rad veoma teški.

Plašite li se za svoj život i bezbednost vaših kolega?

- Ne plašim se za život, tačnije - ne plašim se mnogo za sebe. Nalazim se u ulozi urednika, a uredniku nije mnogo dozvoljeno da brine o sebi. Više se brinem za svoje kolege, što je i logično. Nemam vremena za to, niti je u opisu mog posla da sebe i svoju bezbednost stavljam na prvo mesto. Mislim da u Srbiji ne znamo šta se može desiti, ne bih naivno rekao da fizički novinari nisu ozbiljno ugroženi. Nemamo neki ozbiljan slučaj kao oni koji su se dešavali ranijih godina, da je novinar brutalno prebijen ili da je bilo ubistva novinara. Ipak, ne bih bio toliko naivan da se to ne može desiti. Mislim da je teren na kojem radimo uvek pod tenzijom zbog bezbednosti.

Jedan deo mog posla je urednički rad, ali deo tog posla je i stres i bavljenje bezbednošću. Novinari svakodnevno moraju da razmišljaju o tome kako se sastaju sa izvorima, kako komuniciraju s njima, da paze kad iznose podatke van kancelarije, da paze o bezbednosti svojih domova.

Iz ovoga se može zaključiti da je briga o bezbednosti postala deo ovog posla.

Da li vas prate?

- Prate celu redakciju KRIK-a, ne samo mene. To smo uočili već od početka osnivanja. Negde već 2015. smo počeli da primećujemo ljude koji nas prate, fotografišu zamaskiranim skrivenim kamerama sakrivenim u torbama ili mobilnim telefonima.

U samom startu verovali smo da je država iza toga. Tad smo se uglavnom bavili pitanjima korupcije i verovali smo da su ti ljudi najčešće vezani za obaveštajnu agenciju BIA, koji nas prate.

Kako vas sve špijuniraju?

- U početku to nismo tako ozbiljno shvatili. Nije bilo ničeg čime bi trebalo BIA da se bavi. Njihov posao su mnogo ozbiljnije stvari koje su od nacionalnog interesa nego da prate i prisluškuju novinare opozicije. To smo shvatili kao okolnost pod kojoj moramo da radimo. Međutim, šta se onda desilo? U martu prošle godine otkrili smo da se podaci koje BIA skuplja masovno dostavljaju tabloidima, koji ih objavljuju. Tek tad smo videli koliko je to ozbiljan problem, kad su u Informeru počeli da puštaju tekstove, pre svega, o meni. Tu smo mogli da vidimo sve te snimke načinjene skrivenim kamerama, mogao sam da čitam svoje telefonske razgovore, i tad sam video koliko je daleko otišlo. Očita je bila zloupotreba službe. Tako ozbiljna agencija dozvolila je sebi da nisko padne i Informeru dostavlja informacije podatke. To je opšta sramota za tu službu. Nezamislivo je da CIA nekim tabloidima po Americi dostavlja informacije. To nije problem same službe već ljudi koji je vode i koji su doveli do potpune degradacije te institucije. To se nije završilo s Informerom, i dalje smo svedoci toga.

Šta se desilo tog dana kad je provaljeno u stan Dragane Pećo?

- Mislim da ta provala nije imala za cilj pljačku. U to sam siguran jer sam tamo bio odmah nakon što je otkriveno da je provaljeno u stan. Dragana je bila van Beograda, a njen dečko je po povratku s posla zatekao obijenu bravu i pozvao mene. Kad sam došao prvi osećaj koji sam imao je da je neko tu nešto tražio. Tako mi je izgledalo jer nije bio klasičnan potpis lopova. Sve je bilo ispreturano naglavačke do kraja, izvlačene su stvari iz nekih delova stana u kojima obično ne biste sakrili novac ili nakit.

Iz kante u WC-u bio je prosut ceo sadržaj, sve je bilo pobacano sa stolova, i apsolutno sve je bilo ispreturano. S druge strane, video sam da u stanu stoji skupa tehnika. Draganinog dečka sam pitao da li je on to tad doneo. Imali su novi laptop i nov telefon, praktično neraspakovan. On mi je rekao da je to već bilo tu, iz čega sam zaključio da onima koji su to uradili cilj nije bila pljačka. Lopovi takav plen ne bi ostavili.

Bio sam siguran da je slučaj vezan za posao, pa smo sve prijavili policiji. Policajci su došli do stana i prilično nezainteresovano uradili posao. Čak sam im spomenuo da uzmu u obzir ozbiljnost slučaja pošto je u pitanju istraživačka novinarka kojoj je već prećeno.

Oni su to odbacili u samom startu, ni u stan nisu ušli, a već su išli na to da je u pitanju pljačka. Nisu ozbiljno uradili svoj posao. Zamišljao sam da će kao u filmovima raditi forenziku i skupljati otiske, međutim, oni su uzeli kratku izjavu od njenog dečka, a drugi policajac je za tih 10 minuta s tri mesta u stanu uzeo otiske prstiju. Uzeli su otiske s jednog papira, iz toaleta i police, ali zato ni pogledali nisu orman koji je bio ceo ispreturan.

Tad sam zaključio da će se desiti upravo ono što se desilo. Ni jedan od ta tri uzorka nije imao poklapanja. Oni su otišli, a ja sam ih pitao da li će barem uzeti snimke kamera. Oni su odgovorili negativno, rekavši da je u pitanju pljačka, kao i da imamo sreće što ništa nije ukradeno!

Uveren sam da ovo nije bila obična pljačka.

Kako najčešće istražujemo korupciju i kriminal koji su u vezi sa državom, ne bi me čudilo ni da država stoji iza toga!

Ovo je možda bio neki pokušaj tajnog pretresa stana, gde su možda unutra nešto razbili, pa napravili haos da bi iscenirali pljačku. To govorim bez ikakvog dokaza, ali me na to tera sama neaktivnost države.

Postoji li neko na koga sumnjate a ko bi mogao da pokuša da zastraši vašu novinarku i koleginicu?

- Naš glavni problem je taj što smo postali hiper produktivni. Imamo toliko priča na kojima radimo, da čak ne bismo mogli ni da izvučemo. Posebno kad smo krenuli da radimo profile političara, istraživačke priče s druge strane, pa navijače huligane, nama bi se lista sastojala od 30-tak imena tako da ne možemo analitički da svedemo sumnju na nekog.

Vama i kolegama iz KRIK-a pretili su više puta. Koliko vremena prođe od naslovne strane do prve preteće poruke?

Svakako, naslovne strane i pretnje jesu povezane.

- Ali, kad kažemo pretnje, mi nismo imali pretnje na nivou "mafija nam preti" ili neki političar. Pretnje koje mi dobijamo su od regularnih građana, nisu nikako povezane s nekim političkim opcijama, već su to uglavnom neki ljudi koji lako potpadnu pod uticaj medija.

Obično to ide ovako: Informer objavi da smo strani plaćenici i špijuni, onda će to ponoviti neki poslanik, na primer Đukanović i on će to ponoviti u parlamentu, zbog čega neki građani pod tom lavinom potpadnu pod uticaj i oni krenu da nam prete.

Nisu oni direktno kontrolisani od partije, jednostavno, to su ljudi koji naivno veruju u to što čuju, pa nam pošalju pretnje koje su stvarno pretnje životom, i koje se svode na to da će da nas postroje i streljaju, itd.

U pitanju su uglavnom neki desničari, nacionalisti koji su konzumenti tih mejnstrim medija.

Ono što je veoma bitno, a što političari ne razumeju, jeste da način na koji oni govore u javnosti, i to kako njihovi mediji objavljuju tekstove, u stvari dovodi do toga. Oni su direktni uzročnici tih pretnji i svima je u interesu da se te tenzije smire. Niko ne zna da li će neko od tih ljudi koji prete stvarno doći do naše redakcije.

Na koji način država štiti novinare, i štiti li ih uopšte?

- Zavisi kako koje.

Pretnje smo uvek prijavljivali. Problem je što nas dosta naših kolega ne posluša kad se konsultujemo i ne prijavi pretnje, što je potpuno pogrešno. Svi idu od toga da slučaj neće biti rešen, i to je tačno.

Mi smo poslednje pretnje prijavili u avgustu prošle godine. Prošlo je godinu dana, i od tada se apsolutno ništa nije desilo.

Nismo ni očekivali da će se rešiti jer nisu u pitanju neki vrhunski igrači već obični građani. Meni je potpuno neverovatno da tužilaštvo ništa nije uradilo. Ali dobro, ovo je poruka da država ne stoji iza nas.

Godinu dana posle pretnji, mesec dana posle obijanja Draganinog stana mi vidimo da se država nije posvetila tome, i to je jasna poruka.

Ipak, to mora da se prijavljuje jer pravimo neku vrstu traga da ništa nisu uradili, a upravo to će sutradan biti ključno pitanje: "Zašto jedan tužilac ne radi ništa? "

Jedna osoba poslala nam je pretnje s anonimnog naloga sa Tvitera, a druga osoba nam je poslala pretnje sa svog naloga na kojem je uredno objavljivao svoje slike, kola s registarskom tablicom. Mi smo uspeli da ga lociramo. Kad smo ga prijavili posle nedelju dana, u policiji su nam rekli da znaju identitet obe osobe, lako su ih locirali jer se oni ne kriju, čak se ponose time što su nam pretili.

Zanimljivo je to da tužilaštvo godinu dana nakon što je dobilo predmet od policije ništa nije uradilo. Nema nikakvog logičnog i razumnog objašnjenja za to. Kad prete nekome iz vrha partije u roku od par sati se otkrije sve.

Tu imamo dvostruki aršin. Policija je u potpunoj zaštiti ljudi s vrha vlasti, a svi ostali su prepušteni sami sebi. Gore od bespravlja je selektivno primenjivanje pravde, što je sada slučaj.

Sudite se sa glavnim odgovornim urednikom Informera Draganom J. Vučićevićem...

- Tužio sam ga posle onog serijala o meni u Informeru. Tužio jer je 80 odsto od toga što je napisano bila laž. Nekih 20 odsto koje su objavili je bila istina, ali zaključci koje su oni izvodili iz toga su bila konstrukcija.

Na primer, objavili su da sedim i pijem kafu s političkim atašeom francuske ambasade, što je tačno. Ali, u Informeru su napisali da sedim s obaveštajcem francuske obaveštajne službe. Oni se drže neke istine, ali prave konstrukciju od nje. Tad sam ih tužio za sve te laži. Postupak dosta sporo ide. Ja sam svedočio na sudu, saslušali su i Vučićevića... možda za standarde tih suđenja to i nije tako sporo, prošlo je od tada godinu i po dana, i postoji šansa da će taj slučaj biti rešen uskoro. Siguran sam da ga tu dobijam na sudu, jer je toliko laži izrekao da ne postoji šansa da izgubim.

Da li vas je sramota medija poput "Informera", "Pinka", "Srpskog telegrafa"? Da li ih uređuju ljudi čija su imena u impresumu ili sam predsednik?

- Mene nije sramota. Vučića treba da bude sramota tih medija... Diskutabilno je zapravo to koliko su oni mediji, njihov cilj je proizvodnja lažnih vesti, i oni imaju cilj da za račun vlasti sprovode neku stvar. Oni nemaju za cilj informisanje građana.

Danas svako može imati zvanje novinara.

Činjenica je da su oni čitani, ali misli da je njihov uticaj precenjen jer ne mislim da su ljudi toliko primitivni. Informer je uspešan samo onoliko koliko njihov urednik prodaje sliku o svom uspehu. Oni su uticajni samo onoliko koliko im se pridaje značaja. Po tom pitanju, Pink je ozbiljniji, i ima veliki uticaj na narod. Što se uređivačke politike tiče, mislim da Željko Mitrović tu nije onaj poslednji koji se pita. Mislim da tu postoji neko iz države. Ne mogu reći da je to direktno predsednik, ali postoji neko ko ima uticaj na te medije. Jasno je da ono što država najavi kasnije bude ispraćeno kroz te medije. Primer za to je kad neki novinar nezavisnih medija napiše tekst o korupciji, neki od tih medija te napadne, a da s njim čak niste ni u ratu. Informer koji me je stavio na naslovnu stranu nikad nisam ni spomenuo. Ministri su to kasnije pokušali da predstave kao medijski rat. Ipak, to je bila samo odmazda i napad jer smo tad radili istraživanje o imovini porodice Vučić.

Zbog svega ovoga mislim da mene ne bi trebalo da bude sramota zbog postojanja takvih medija, već one na vrhu države.

- Ključno pitanje u celoj priči, kako neko ko je predsednik Vlade i proruski orijentisan, ko je Evropljanin i ko se bori za Srbiju u Evropskoj uniji, zbog čega njegove novine i mediji drže jaku rusku stranu i zbog čega se Putin promoviše kao ključna ličnost u novinama političara koji načelno tvrde da idu za Evropu? Mislim da je taj konflikt ključno pitanje koje treba da se postavi... Šta pokušavaju da urade time ako im je ovo drugo politika?

Koje su posledice instrumentalizacije državne službe u korist režima i jedne partije?

- Ogromne su. Ako mislimo na državnu službu, mislimo pre svega o bezbedonosno informativnoj agenciji.

Problem je sledeći: imamo jednu agenciju, koja može biti profesionalna onoliko koliko joj političari dozvole. Zašto? Zato što ona na njeno čelo postavlja ključnog čoveka koji usmerava glavne ciljeve agencije.

BIA je uradila značajan posao za ovu državu, to je činjenica. Primer za to je slučaj Šarić i razbijanju narko- kartela. Kad se uzme u obzir koliko je to bila rasprostranjena grupa, kontinenti na kojima je radila, drogu koju je švercovala, novac koji je uspela da generiše i političare kojima kontroliše, to je bila jedna poprilična para državna moć. Učešće BIA u celoj toj međunarodnoj operaciji je veoma dobro ocenjeno. To je bila dobra promocija naše zemlje jer smo pokazali ozbiljnost u jednoj tako ozbiljnoj akciji.

S druge strane, imamo sad situaciju koja je veoma žalosna, a to je da Tužilaštvo za organizovani kriminal nije moglo ništa da uradi otkad je novi tužilac doveden. Nemamo nijednu ozbiljnu priču koja je otvorena, a imamo agenciju koja prati novinare opozicionare, s kim sede, šta jedu, da li voze čamce ili ne...To je veliko ponižavanje takve strukture, a mogu da zamislim kako je tek tim ljudima koji moraju da rade te jedne poslove. To je sve zbog potpune politizacije i dodvoravanja političarima. Jer, ako imate na primer predsednika zemlje kojem je bitnije šta je neko napisao na Tviteru o njemu, nego neki bitni državni poslovi onda jednostavno i sama služba se prilagođava tome.

Ono što je katastrofa je što dok oni to rade, neke krupne stvari i problemi se mogu desiti. Takva služba koja je tako skrenuta u stvari ugrožava nacionalni interes jer dok prate opoziciju i novinare izmiču im kriminalci, teroristi. Za službu je mnogo bitnije da nam kažu zbog čega su neki top kriminalci oslobođeni i zbog čega su ih sudije u Srbiji na bizarne načine pustile na slobodu. To drma temelje našeg društva više nego šta je ko ručao.

Pisali su i da ste hteli da rušite vlast u Makedoniji. Šta kažete na te optužbe?

- Pre par mesec objavili smo priču koja je najviše bila poznata po Miroslavu Lazanskom, jer smo se jednim delom bavili njim. Ali, ono što priča zaista pokazuje jeste da je iz nekog razloga srpska obaveštajna služba imala jake interese u Makedoniji, pogotovo da kontroliše novinare i objavljivanje tekstova. Jasno je to da to službe rade u Srbiji, ali je interesantna ta opsednutost Makedonijom.

U suštini, mi smo uspeli da dođemo do dokumentacije makedonske obaveštajne službe koja je pratila naše obaveštajce, i neke novinare među kojima je i Lazanski.

Tu vidimo da su oni imali jak interes da učestvuju u javnom mnjenju tamo, što je potpuna katastrofa jer to sramoti našu zemlju.

To mi je razjasnilo neke stvari. Kad sam dve godine držao neke novinarske treninge u Makedoniji, počeli su po tamošnjoj štampi da se pojavljuju neki ludački tekstovi u kojima su me optuživali da sam špijun, da sam se sastajao s nekim ljudima iz opozicije, neke stvari koje se nisu desile u stilu Informera.

Onda je jedan deo tih tekstova Informer objavljivao, ali mi nije bilo jasno zašto je to tako. Kasnije sam shvatio da su se srpski interesi ticali toga da me tamo napadnu. Videla se tad i ta udruženost sa Informerom koji je to prenosio.

Koliki usko su povezani kriminalci i vrh države?

- Najuže moguće. Još od kada sam radio u Centru za istraživačko novinarstvo imali smo desetine tekstova u kojima smo razotkrili različite funkcionere koji su povezani s mafijom. To više u Srbiji nije incident.

Toliko ima slučajeva koji ukazuju na njihovu povezanost da je to postao jedan od ključnih problema u ovoj zemlji. Odnos mafije i političara trenutno je najključnija stvar.

Poslednja stvar koja je sad hit, a koju smo objavljivali, jeste odnos te ekipe oko pokojnog Saleta Mutavog, koji je bio narko-diler i koji je kontrolisao brutalnu grupu huligana, a koji je povezan s ljudima iz vlasti.

Slična veza postojala je i u prethodnim slučajevima, na primer s Mišom Bananom, Šarićevom grupom, zemunskim klanom... Postoji more tih slučajeva koji dovode do zaključka: političari u Srbiji ne osećaju strah da sede u po bela dana u kafiću s kriminalcem koji je osuđen za ubistvo, silovanje, drogu, i da ne kapiraju zašto je to pogrešno. Oni su do te mere bahati da ne misle da mogu loše proći, u čemu ne greše. Jer, pogledajmo samo slučaj Dačića.

On ne samo da je bio prijatelj s jednim od ključnih narko-dilera kome je odlazio u kuću, već mu je čak šef kabineta odavao državne tajne toj grupi.

To je čovek koji je sad imenom i prezimenom izabran za ministra spoljnih poslova. To je signal svim političarima da možete da šurujete s mafijom i nećete snositi konsekvence za to. Da bi se ti odgovorno ponašao, moraš istrpeti neku sankciju, a ovde je nema. Dokle god jedan političar ne bude sankcionisan zbog svog odnosa s mafijom, dotle će se ovako ponašati.

Čovek koji ima prijatelja kriminalca nema šta da radi u politici. Ako postoji najmanja opasnost da se tu nešto desi, ne sme ni da priđe državi. To je pravilo svuda u svetu, a ovako nešto u Nemačkoj nikad ne biste videli...

Loš primer je i Srpski telegraf koji na svakoj drugoj naslovnoj strani ima Arkana, koji je bio ratni zločinac i kriminalac, koji je toliko toga lošeg uradio, a oni peru njegovu biografiju i veličaju ga kao nekakvog komandanta.

Imamo i Kristijana u rijalitiju koji je tamo heroj.

Narod je izgubio kompas i ne može da vidi koliko su te stvari bizarne kad na primer neko iz države kaže "ćao" na ulici nekom kriminalcu. Mi smo daleko od toga da taj problem rešimo.

Razotkrili ste Sinišu Malog koji ima 24 stana u Bugarskoj. Da li je tačno da pojedini političari imaju pet puta više od onoga što zaista prikažu u javnosti?

- Računamo da je ono što uspemo da otkrijemo samo jedan segment. Bilo bi super da za svakog političara možemo da otkrijemo sve, ali su načini na koji oni kriju imovinu veoma napredni. Počeli su da koriste sve mehanizme mafije u sakrivanju, što je opet problem, jer oni tad prestaju da budu političari, i postaju kriminalci.

S našom bazom imovine političara uradili smo veoma značajnu stvar.

Sa stanovišta Agencije za borbu protiv korupcije, vi ste dužni da prijavite ono što posedujete i ono što poseduje vaša supruga. Ali, onda Agencija na sajtu iz nekog razloga objavi samo ono što vi imate. Ono što ste prijavili preko supruge/a ostaje sakriveno od javnosti. Oni na taj način plasiraju potpuno pogrešnu sliku o tome koliko ti ljudi zapravo imaju imovine.

Najbolji primer za to je predsednik. Na sajtu agencije videćete da je Aleksandar Vučić vlasnik garsonjere od 30 kvadrata i da je on po tim podacima jedan od najsiromašnijih državnika sveta. Međutim, kad smo krenuli da čačkamo saznali smo da njegova supruga ima stan od 120 kvadrata, koji se nalazi odmah do njegovog.

A onda njegova porodica, posebno roditelji, našli smo još 5-6 nekretnina i na kraju stigli do ozbiljnog broja, tako da sama porodica Vučić ima negde oko 800 metara kvadratnih na top lokacijama, što je vredno oko 1.200.000 evra, što je već pozamašna suma.

Može li Vučić da padne s vlasti i kako?

- Može, ali je to mnogo komplikovanije nego što izgleda. Sam Aleksandar Vučić je neke stvari uradio brilijantno. Priča jezikom koji je zaista prijemčiv jednom delu stanovništva, koji nije politički edukovan. Kad uz to uzmemo kontrolu medija, sebe je stavio u poziciju da je praktično nepobediv.

S ovakvom konstalacijom snaga, s veoma slabom opozicijom koja ne može da pristupi medijima i njime koji vodi takvu politiku, njegov pad nije nešto o čemu sada možemo da pričamo, jer on definitivno nije ni blizu.

(Suzana Trajković)