Vidiš ovo ti je klasičan primer malog debila! Nakon skandala sa autističnim detetom koje nije smelo u avion, Sarin sin je nova žrtva SUROVIH PREDRASUDA!

Kada smo se srele, Sara nije delovala ozlojađeno ni razočarano, ali mi je rekla da je umorna. Od bolesti se istrošila, ali ne posustaje, i ne verujem da bi se zaustavila da poboljša Đorđevu svakodevicu ni u hiljadu života. Ipak, istrošili su je svi zlonamerni komentari prolaznika, dobacivanja na ulici, šikaniranja u gradskom prevozu.

NAJVEĆA SRPSKA BRUKA! Dina živi od invalidske penzije, a plaća ALIMENTACIJU bivšem mužu koji je USPEŠAN BIZNISMEN!

Kako biste se vi osetili da vam se dete razboli, da živite u iznajmljenom stanu za koji redovno plaćate dažbine, a onda se jednog dana pojavi gazda stana, i istera vas na ulicu jer "da je znao da ima takvo dete, ne bi je ne primio".

- Živeli smo u tom stanu četiri meseca i vlasnik je došao jednog dana i zatekao Đoleta u stanu. Taj dan je bila neka promena vremena, a ta deca su jako osetljiva na to. Ništa nije lomio, nego je lupao šakom o patos i vlasnik mi kaže: "Ja da sam znao da ti je takvo dete, nikad ti ne bih izdao stan." Prvo - ti mene vređaš bez obzira što sam u tvom stanu. Ne dozvoljavam ti da vređaš moje dete. On mi kaže da imam rok sedam dana da se iselimo i da ga ništa ne zanima. Počnem da jurim i tražim stan. Čim kažeš "imam dete", neće ni da čuju - priča Sara.

Komentari na ulici su priča za sebe. Sara se trudi da navikne Đorđa na ljude i socijalizuje ga. Vozi ga gradskim prevozom da bi se naučio na gužvu, vodi ga u prodavnicu.

Ona ne može da bude bolesna jer je Đorđu okrenuta 24 sata. Posao, kuća, on, spava 4-5 sati i to je sve. Nema prava na tugu, na depresiju, na loš dan. Stroga je prema Đorđu. Kako kaže, neće živeti duže od njega i mora da ga osposobi za život. Naučila ga je da stoji u redu, da čeka. Tako su jednom stajali u redu. Đorđe je držao tablet i u jednom trenutku se oglasio svojim uzvikom. Čovek iz reda, sređen, namirisan, srednjih godina kaže svojoj ženi: "E vidiš ovo ti je klasičan primer deteta debila."

Komšije su je prijavljivale jer joj je dete glasno, iako su svi znali da je autističan. Na igralištu druge majke od njega sklanjaju svoju decu kao da je šugav.

Nedavno su ušli u 26, nisu seli, već su stali u prednji deo busa, blizu vozača. Bio je zastoj. Đorđe je ispustio jedini zvuk kojim komunicira, tako je hteo da pita zašto su stali. Sara mu je objašnjavala zašto autobus stoji. Neko iz sredine je povikao ka njima: "A što si ga vodila kad je takav?"

Mrak na oči

Posle nekoliko sličnih primera, pitala sam se kako nekad Sari ne padne mrak na oči? Kako iz nje ne bljune agresija. Kaže, desilo joj se samo jednom.

Đorđe je možda imao pet godina, i u to vreme ga je jedino smirivala vožnja tramvajem. Stanovali su na Dorćolu. Sara ga je redovno vodila u vožnju dvojkom.

- Uđemo u poluprazan tramvaj. Tada su zaustavljali gradski prevoz na stanici na kojoj su proveravali karte. Stanemo kod Vuka, ja sam bila baš nešto loše tog dana. Stanemo, on sedi, ja stojim pored njega i klinka, ne više od 23, 24 godine prolazi i proverava karte i Đorđe ispusti jedini glas koji ima, kao - što smo stali. Ja mu kažem sad će doći jedna devojka da joj ti daš kartu, on pusti glas drugi i treći put. Kada ga je pustio četvrti put, ona meni kaže:

"Gospođo, hoćete vi da mu kažete da ućuti ili ću ja? Ja ovde radim." Ja sam se okrenula i oborila je na zemlju. Ništa pred sobom nisam videla. Tada sam se uplašila jer mi se Đorđe skamenio. Uhvatim ga, izađemo napolje, sednemo na onaj mermer. Nisam plakala, same su mi suze išle, a on mi je uhvatio glavu kao da hoće da mi kaže "mama, smiri se." Izađe vozač tramvaja i pokaže mi da uđem, a ja ne mogu. Kaže mi drugi put, a ja mu pokažem da produži i da ne mogu. On mi priđe i kaže: "Gospođo, ja imam autističnog sina." I on izbaci sve ljude iz tramvaja, napisao "slobodna vožnja", ušli smo i on nas je vozio sat i po vremena. Ja sam plakala, a Đole je uživao. Posle sam ga tražila, da mu se odužim ali ga nikada nisam našla - priča Sanja.

Tada je kupila majice na kojima je odštampala "Jesam drugačiji, ne i manje vredan".

I ja sam sportista

Zbog svega toga Sara je napravila projekat "I ja sam sportista" . Želi da otvori školu sporta da bi deca poput Đoleta imala gde da treniraju i da se druže. Za taj projekat nije neophodno bogatstvo, ali i dalje nema ljudi koji su spremni da se pokrenu. O pomoći države da ne govorimo. Ona ne odustaje. A vi?

(Espreso.co.rs / Noizz.rs)