Bili smo u selu podno Durmitora IZ KOG JE POTEKAO NAJHRABRIJI SRBIN IKAD! (FOTO)

U pondonožju Durmitora, jedne od najlepših planina na Balkanu, nalazi se opština Žabljak. Zbog retke i autentične lepote, Durmitor je 1952. godine proglašen za nacionalni park. Ipak, zbog oštre klime, život u ovom području nije nimalo lak. Usled dugih i hladnih zima i kratkih i svežih leta, stanovnici se bave uglavnom stočarstvom, jer od voća i povrća retko šta uspeva. Sa druge strane, očaravajući prizori netaknute prirode nestvarne lepote, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Durmitorsko područje je prostrana visoravan, smeštena na 1.500 metara nadmorske visine, koju presecaju duboke kanjonske doline i sa kojih se uzdižu planinski vrhovi. Njih 48 prelazi 2.000 metara nadmorske visine, a najviši je Bobotov Kuk sa 2.523 m.

Totalna suprotnost Durmitoru je selo Tepca, smešteno na samo nekoliko kilometara od impozantnih planinskih vrhova, na samo 600 metara nadmorske visine. Klima je ovde blaga, župska, pa je zemljište veoma plodno.

Ovo selo, osim po plodnosti, poznato je i po mnogim drugim stvarima, pa smo odlučili da ga posetimo i otkrijemo sve njegove tajne.

Kako je put do sela prilično nepristupačan, pronašli smo meštanina koji se bavi prevozom putnika od Tepaca do Žabljaka i nazad, uglavnom četvrtkom kada je na žabljačkoj pijaci "pazarni dan". Selo nema svoju prodavnicu, pa se meštani, neophodnim namirnicama uglavnom snabdevaju jednom nedeljno.

Krenuli smo iz centra Žabljaka, a kako smo čuli da se selo nalazi na 600 metara nadmorske visine, bilo nam je prilično neobično što sve vreme idemo uzbrdo. Međutim, kada smo došli do neasfaltiranog, šljunkovitog dela puta, počeli smo da se spuštamo. Na ovom delu puta, sa leve strane se nalaze visoke stene, dok sa desne, da budemo iskreni, nismo baš smeli da gledamo. Nepregledna litica, naterala nas je da se čvrsto držimo za svoja sedišta i molimo da nam neka kola ne naiđu u susret, jer je mimoilaženje na ovakvom putu naučna fantastika.

Kako smo se spuštali četinarska šuma, polako je prelazila u bukovu, a obronci ovog malog sela postajali su sve bliži. Nakon otprilike pola sata stigli smo do jedne kuće, a vozač kombija Mićan, ispričao nam je zbog čega je ona specifična.

- Žarko Laušević je poreklom odavde. Mnoge kuće Lauševića nalazile su se u ovom kraju, međutim sada oni ovde nisu stalno naseljeni. Uglavnom su se odselili u veće gradove, mahom Crne Gore, a jedan deo i Vojvodine - ispričao nam je Mićan.

Nastavili smo dalje, kroz brdovite predele, prožete drvećem najrazličitijih voćki. Sledeća stanica bio je deo puta na kome se nalazi spomenik. Zaustavili smo se kako bi videli o čemu je reč.

Mićan nam je rekao, da je jedan od razloga zbog kojeg su meštani sela Tepca najviše ponosni, Vojvoda Živojin Mišić, čiji koreni potiču upravo odavde. Zbog toga su oni 1997. godine na Malu Gospojinu, ovde podigli spomen ploču najpoznatijem srpskom vojvodi i najtalentovanijem vojnom zapovedniku, na kome piše:

"Moji preci po prezimenu Kaljevići, doselili su se iz sela Tepca, sa južnih obronaka Durmitora. Vojvoda Živojin Mišić."

Živojin Mišić rođen je 1855. godine u selu Struganiku nadomak Mionice. Međutim, njegovi preci doselili su se u Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka iz sela Tepca. Porodica Mišić je dobila prezime po imenu Živojinovog dede - Miša Kaljevića.

Živojin Mišić će ostati upamćen kao jedan od najvećih srpskih vojskovođa, koji je postigao velike ratne uspehe, a za meštane sela Tepca, ponos i čast, jer njegovi koreni, potiču iz ovog malog, plodnog predela sa južnih obronaka Durmitora.

Nakon što smo posetili spomenik, morali smo da izađemo iz kombija, jer je put do sledeće destinacije bilo moguće preči jedino peške. Uputili smo se ka biseru Evrope, kanjonu reke Tare.

Kanjon reke Tare, dubok je 1.333 m, što ga čini najdubljim u Evropi. Po atraktivnosti, on je drugi u svetu odmah posle kanjona reke Kolorado. Predstavlja jednu od retkih oaza netaknute prirode, a takođe je i rezervat za mnoge endemske vrste biljaka i životinja.

Dok smo se spuštali kroz šumu, očarali su nas nestvarni prizori prozirne vode koja se nazire kroz listopadno drveće, kao i šum reke koji vam pruža mir, daleko od zaglušujuće buke gradskog saobraćaja. Stigli smo do obale, a prizor na koji smo naišli ostavio nas je bez daha. Reči nisu dovoljne da bi se opisala sva lepota koju smo videli.

Splavarenje Tarom prava je turistička atrakcija, pa pored sela Tepca često prolaze čamci, krcati ljubiteljima ovog ekstremnog sporta.

Međutim, mi smo naišli u trenutku kada je na reci vladao potpuni mir, a jedini zvukovi u kojima smo uživali bili su oni koje je proizvela voda, vetar i poneka ptica iz obližnje šume.

Tužni što moramo da napustimo ovo idilično mesto, oprostili smo se od jedinstvene, netaknute prirode, kakva se retko sreće. Umirujući prizor prozirne Tare, zabeležili smo kako bi u trenucima nervoze i stresa, kome smo u današnje vreme svi izloženi, mogli da se opustimo i na trenutak vratimo u nezaboravno vreme provedeno na njenoj obali.

Selo Tepca, malo, neobično i plodno, pokazalo nam je da i surova priroda poput one na Durmitoru, krije u sebi jedan drugačiji, pitomiji deo, koji ćemo sigurno, ponovo posetiti.