Godinama sam ĆUTALA da sam u kolicima ZBOG VAS! Iva (24) je progovorila o svojoj bolesti ISKRENO I SUROVO!

Beograđanka Iva Ignjatović (24) ne razlikuje se od većine devojaka svojih godina ni po čemu – osim po činjenici da ne hoda. Ona je u invalidskim kolicima, a to je posledica toga da je obolela od retke genetske bolesti – spinalne mišićne atrofije (SMA).

Po podacima Udruženja "SMA Srbija" u kojem su pacijenti i roditelji obolelih – u našoj zemlji trenutno živi pedesetak osoba različitog uzrasta koji boluju od spinalne mišićne atrofije.

- Simptomi su se pojavili nakon razornog virusa koji me je zahvatio, a posle kog su nastala i povremena gušenja. Tada su mojim roditeljima, uz razne preglede i analize, 27. oktobra 1995. godine saopštili da bolujem od retke i progresivne bolesti – spinalne mišićne atrofije, konkretnije od tipa 3. Rekli su da ću sa godinama sve teže hodati, da ću završiti u kolicima, da će mi pluća oslabiti i da ću imati problema sa disajnim putevima. Međutim, vremenom sam uspela da ojačam plućne funkcije i čak prestala da koristim aparate za inhalaciju tokom teških prehlada koje za obolele od SMA, nažalost, mogu biti pogubne - kaže Ivana.

- Bolest je osetno napredovala, godinama ne mogu da stanem na noge, a i kičma mi je izraženo iskrivljena što mi, takođe, pravi problem. Međutim, osećam se sasvim solidno. Trudim se da živim život najbolje što mogu, da svakodnevno vežbam i da ne razmišljam negativno, uprkos činjenici da bolujem od smrtonosne bolesti. Klonem ponekad zbog pojedinih životnih poteškoća, ali isto tako dignem glavu i nasmejem im se "u lice" - priča ona u intervju za Dnevno.rs.

Ispričala je i kako Beograd donosi brojne poteškoće osobama sa invaliditetom:

- Moj grad, glavni grad Srbije, Beograd, jednostavno nije prilagođen za osobe sa invaliditetom. Svakodnevno nailazim na prepreke u vidu stepenika, strmih rampi, oglodanog puta, usko zbijenih stubića, neprilagođenih prelaza na ulicama, skučenih liftova i, što je možda i najgore od svega – apsolutno nedostupnog prevoza.

Mnogi će pomisliti: "Šta priča ova, kada na autobusima postoji oznaka za osobe sa invaliditetom", ali ja ću im reći da postoji, ali da 80 odsto stajališta gradskog prevoza nije prilagođeno za spuštanje rampe iz tih istih autobusa, tako da bih možda i mogla od tačke A da dođem do tačke B, ali ne i da se na prvobitnu vratim. Volim da izlazim, da zaglavim kao i moji vršnjaci u kafani ili na nekom koncertu, da posećujem pozorista i bioskope, da ispijam kafe po kafićima, da obilazim i istražujem sva dostupna mesta – ali njih, nažalost, nema mnogo.

No, često je zabole i reakcije ljudi:

- Od dece (koju još i mogu da razumem) preko odraslih, pa i do najstarijih, susrećem se sa "onim" pogledima. Pogledima punih sažaljenja, istraumiranosti, saosećanja, tuge. Ponekad ljudi toliko "bulje" da se zapitam, da li me tako gledaju zato što nisam ista kao oni i ne krećem se pomoću dve noge, već na četiri točka, ili me možda gledaju zato što sam tog dana nešto posebno sređena i lepa.

Šta je još otkrila ova devojka čitajte u ostatku intervjua.

(Espreso.co.rs / Dnevno.rs)