HVALA DRŽAVI ŠTO MI NE DA DA SE LEČIM KAKO HOĆU! Brutalno iskrena ispovest Ljubice kojoj je kanabis SPAS od bolesti!

Ljubica Mirković iz Beograda, ima 29 godina i boluje od multiple skleroze.

To je oboljenje mozga i kičmene moždine, bolest koja dolazi podmuklo, neizlečiva je, a napreduje brzo i nezadrživo sve do invalidskih kolica.

Najčešće se javlja kod mlađih osoba, između 20. i 40. godine, što znači da najviše zahvata populaciju koja je radno i reproduktivno u punoj snazi – što je vrlo zabrinjavajuće!

Od ključne je važnosti na vreme dobiti dijagnozu i pravu terapiju, koja je jako skupa.

Najpristupačnija opcija lečenja premašuje cifru od 10.000 evra za godinu dana!

Država je, naravno, obezbeđuje samo manjem broju pacijenata. Zbog toga je lista čekanja velika, neki su čekali i do pet godina da dođu na red da primaju terapiju, a do tada je i bolest već napredovala…

Ljubica je devojka koja ima hrabrosti da progovori o onome o čemu ljudi u Srbiji znaju, a ćute!

Ona je žena koja kaže da joj je dosta lažnog moralisanja i manipulisanja ljudima koji trenutno ne vide izlaz!

Ovo je glas koji viče: "Vidi me, postojim i ja, dosta mi je da budem nevidljiva, jer ja jesam bolesna, ali nisam slepa!"

- Probudite se bolesni, poniženi, obeshrabreni, uplašeni, jer ko će, zaboga, progoviriti u ime svih nas, ako ne budemo krenuli da se budimo sami?

Koga i šta čekate, ljudi?! - počinje ova mlada devojka ispovest za Espreso.co.rs.

Nas je zanimalo kako se ona bori sa ovom opakom bolešću u zemlji Srbiji.

Prenosimo vam njeno iskustvo:

Kada si saznala da boluješ od multiple skleroze? Kako si se osećala, šta ti je prvo palo na pamet?

U julu pre dve godine sam imala prve simptome koje sam pripisala umoru. Samo sam se probudila jednog jutra i vid mi je bio mutan, videla sam sve duplo.

Kao i svaki hipohondar, posle dva dana sam krenula na preglede kod raznih doktora, ali privatnih, tada je bilo para. Odem kod očnog, doktorka nezainteresovano kaže nije neurološki, pošalje me na očnu kliniku, gde je, sad kad se setim, doktorka odmah znala šta mi je, ali nije ništa pričala, samo mi rekla da što pre nađem neurologa. Tako kad prođe vreme i obrneš se, shvatiš šta su značili pogledi nekih ljudi...

Ubrzo sam otišla u bolnicu i tamo ležala 19 dana, i to paklenih.

Lumbalnu punkciju mi je radila doktorka koja i sama ima zdravstvenih problema. To se radi jednim ubodom igle, dok sam ja imala bar pet uboda!

Od je*enog bola dobijem napad panike, i u tom trenutku doktorka mi savije vrat, a njih troje legne preko mene da prestanem da se grčim od bolova i prekinu mi dotok vazduha, a ja sam još i asmatičar.

Taj dan sam preplakala, kao i narednih mesec dana, a pritom su me pratile jake glavobolje zbog svega. Samo sam ležala, a mama i tadašnji dečko su me kupali, prala sam zube ležeći...

Posle nedelju dana od izlaska iz bolnice sam saznala za dijagnozu, i iste sekunde sam počela da se tresem i plačem, jer znam da je neizlečivo, a sebe sam već zamislila kao invalida.

U tom trenutku nailazi moja sestra i ne može da dođe sebi, a ja ne znam da li da tešim nju ili sebe. Odmah su me prebacili kod specijaliste, razgovarali smo, i tu sam se naslušala priča za malu decu: ‘’Ne mora da znači da ćeš opet imati napad, može da ostane na ovom jednom.’’ Ali, uglavnom ne ostane.

Tu sam se već smirila, i posle sat vremena cmizdrenja sam se smejala.

Kako je okolina reagovala, da li su promenili ponašanje kada su saznali od čega boluješ?

Mislim da je mami bilo najteže, ali nije to odmah pokazivala, valjda nije bila svesna u tom momentu. Ona i sada ume da zaplače, i tu mi bude žao nje, a ne sebe same…

Ceo komšiluk se odmah sjatio, svi su uvek bili tu za mene. Komšija mi je doneo tesktove o ishrani, šta smem, a šta ne smem da jedem, a za deo o bolesti mi je rekao da čitam kad budem spremna.

Jesi li se u nekom trenutku sažaljevala ili si brzo odlučila da ćeš se boriti?

Odmah sam odlučila da se borim, previše sam sebi draga da odustanem. Ima momenata kad se sažaljevam, ali to brzo prođe. Pomisao na to šta sve nisam uradila u životu, i koliko volim svoj posao, to mi je bilo dovoljno.

Nije bilo momenata „zašto baš ja“, jer se, duboko verujem u to, sve dešava sa nekim razlogom. Verujem da je ova bolest za mene lično dobra koliko i loša, jer sam mnoge stvari promenila u životu, i tek treba da menjam.

S druge strane, srećna sam što je baš mene sve ovo strefilo, a ne moju sestru ili majku. Znam da sestra ne bi umela da se izbori sa boleštinom kao što to ja radim, a opet, ja sam starija i ne bih podnela da se njoj desi nešto slično.

Šta ti je bio podsticaj za oporavak?

Za početak, to da ne budem mojima na teretu, da mogu sama da se obučem, jedem, tuširam. Posao, naravno, i to da ću možda jednog dana imati decu...

Kada si krenula sa lečenjem, na kakve si prepreke nailazila?

Uh, lečenje u Smrdiji. Odmah da se ogradim, u bolnici su bili jako korektni, osoblje je fantastično, ali...

Znas, doktori imaju jedan "lek’" za MS, koji se zove "interferon". To je jedno go*no koje te više s*ebe nego što ti pomogne. Kad ne možeš na noge ili si oslepeo od ove bolesti, taj "interferon" ti neće pomoći da se vratiš na staro, eventualno će zaustaviti progresiju za oko 30 odsto.

Jednom sam dobila "pronizon", i posle te tablete jedva mi se oko vratilo u normalu. Sad je to oko dobro, drugo me povremeno boli.

Nosila sam flaster preko oka, ali mi se oni za odrasle nisu svideli, u boji kože, osećala sam se kao da nemam pola lica. Onda odem u apoteku i tražim one žute flastere sa piratima za klince. Kad sam već na muci, da mi bar bude zabavno.

Sad će da se nađu neki pametni koji će da hvale taj "interferon", eto vam ga, meni ne treba!

Problem je što je ovo bolest sa milion lica, ni doktori ne znaju kako da je leče. Ne žele da sarađuju i čuju mišljenje pacijenta, jer ipak mi živimo sa ovim. Definitivno se kaska za ostatkom sveta, i naravno tu se vrte velike pare. Čula sam da doktori dobijaju ozbiljan novac za svakog pacijenta kog uvuku u taj program lečenja "interferonom".

U suštini, to je svet zamorčića, mi smo samo broj u kartonu, ime na papiru...

Mnogi svojim sopstvenim iskustvom svedoče da su osetili poboljšanje uz pomoć kanabisa. Da li država treba da legalizije konzumiranje marihuane za ovu i slične bolesti? Kakvo je tvoje iskustvo?

Čim se pročulo šta mi je, samo su mi stizale poruke da nađem ulje kanabisa, i kako ono zaustavlja progresiju bolesti. U početku nisam imala finansija, potrošili smo dosta na lekove.

Drug mi je iz Amerike doneo čokoladu i žele sa kanabisom, i to je verovali ili ne, moje prvo druženje sa kanabisom. Te večeri sam spavala kao beba, budući da imam i nesanicu, tj. više nemam, sređeno!

Uskoro sam dobila pomoć, mama jedne drugarice mi je skupila neke pare, i na tome ću joj biti večno zahvalna, bukvalno mi je spasila život.

Tako je počelo druženje drage mi marihuane i mene, naučila sam da uživam, da se opustim, a bolest je mirovala.

Ljudi iz udruženja "Irka" su mi najviše pomogli, oni su me usmerili kako da koristim ulje, pomogli da shvatim sa čime se borim. Evo već godinu i po sam sa njima i doprinosim koliko mogu, uglavnom u vidu izlaganja sopstvenog iskustva. Borimo se zajedno. Ima toliko svedočenja, ljudi svih starosnih dobi koji imaju pozitivna iskustva sa kanabisom. Oni sa MS-om kao i ja, epilepsijom, rakom, lupusom, astmom, depresijom, bivši heroinski zavisnici.

Svako ima svoju stranu priče, i svako će ti reći da im je kanabis jedini pomogao, da su bili zamorčići doktorima, a na kraju otpisani. Znam neke koji su zbog "interferona" završili u kolicima, i ti isti su sada na nogama zahvaljujući ovoj "zloj" biljci.

Država nema korist od legalizacije, jer tu nema para. Onda su izmislili priču o sintetskom leku, "sativeksu", kao daće nam to samo da nam zamažu oči. Naravno, od mojih saboraca niko nije tolko glup da pristane. Sad je taj isti lek povučen u mnogim zemljama, bilo je smrtnih slučajeva.

Biljka koja savršeno uspeva u našoj zemlji, ne treba joj ništa specijalno, svako može da je gaji u dvorištu ili na terasi i pravi sebi ulje, smota kad je frka.

U suštini, zezaju nas, išli smo i izlagali iskustva, donosili dokumantaciju o raznim istraživanjima koja su vršena u Americi, Nemačkoj, Izraelu. Ali ne, mi Srbi moramo da kaskamo za ostalima. Ceo je*eni svet priča o tome, legalizuje se malo po malo. Ali, očigledno, bolesne je zabavno zezati.

Ne tražim puno, da imam za svoje potrebe, kako bih funkcionisala i plaćala račune i porez ovoj us*anoj državi.

Kome si se sve obraćala za pomoć?

Nisam se previše obraćala za pomoć, sama je stizala sa svih strana. Familija, prijatelji, "Irka". Od doktorke ne mogu previše da očekujem, ne sarađujemo baš najbolje, ne zna ni da koristim kanabis (možda sad sazna), i na vitamine je loše reagovala.

Znaš, kod MS-a je fora što nam fali vitamina D, i onda ona meni gunđa što pijem vitamine, i zabranjuje da se izlažem suncu.

Sad nešto lepo. Imam i privatnog neurologa, po preporuci sam otišla. To je čovek koji jedini u Srbiji leči MS visokim dozama vitamina D po programu doktora Ciceroa Koimbre iz Brazila.

Tretman je relativno nov, ali vrlo uspešan i legalan, i primenjuje se na jako puno bolesti, verujem da su sve autoimune. Ovaj doktor je zapravo jedina osoba kojoj verujem od čika u belom mantilu.

Ko ti je najveća podrška?

To su, naravno, mama i sestra. Sa ocem nemam kontakt, ali zna za moju bolest i baš ga briga. Njih dve su mi broj jedan, stvarno se iskidaše oko mene, naročito sad kad imam novi napad prouzrokovan time što sam bila bez ulja nekoliko meseci, a i taj tretman visokim dozama vitamina D ume da prouzrokuje relaps (napad), dok se telo ne privike.

Moram da spomenem i mog psa, ume taj da oraspoloži kad treba. Dešavalo se da sednem u dvorište i nemam snage da mrdnem, sve mi se vrti, a on malo po malo oko mene, i u roku od par minuta, eto, igramo se, bacam mu lopticu. Hvala Gariju!

Koji su simptomi koje osećaš, kako si sada?

Već tri meseca sam u velikim bolovima, ne znam kako nisam poludela do sada. Udara na raspoloženje, ima dana kad bih pobila sve oko sebe. Da mi nije marihuane ne znam šta bih radila, pomaže mi oko bolova i oko grčeva.

Jedan dan mi je bilo toliko loše, noga mi se grčila i tresla, ne mogu da sednem, ne mogu da legnem, ruke mi se tresu, ma haos. Smota meni sestra moja najdraža jedan džoint, posle dva dima ruke su mi bile mirne, noga prestala da se cima, bez bola. I posle neka mi neko kaže da je kanabis loš.

Takođe, imam vrtoglavice, mučnine, nalete slabosti (u autobusu ne mogu da se držim, potonem u sedište, i žmureći se dogegam do kuće), ruke mi se ponekad tresu. Inače sam u redu, nije ovo stalno, ljudi kada me vide ne veruju da imam MS.

Čime se baviš, da li stižes da se posvetiš poslu?

Bavim se šminkanjem već sedam godina profesionalno. Pronašla sam se tu, uvek sam bila umetnička duša. U detinjstvu je to počelo sa crtanjem, sad samo šminkam, ali mi je to iskustvo pomoglo u poslu.

Kad nisam pri sebi, uvek neko ide sa mnom na snimanje ili slikanje, uglavnom je to sestra. Nosi mi kofer, raspakuje, dodaje. Kolege iz studija "Lumina" su fantastični, najviše su mi pomogli.

Ubrzo nakon izlaska iz bolnice, još sam imala flaster preko oka, oni su me zvali da radim i pokrenem se. Tako su mi dizali moral, a ni jedne sekunde me nisu sažaljevali, nekako su više od kolega, prijatelji su.

Sad slabije radim, bolovi parališu. Mada, ovih nedelju dana sam tri ili četiri puta išla na fotkanja, posle mi presedne, kukam ceo dan, ali mazohista sam, hoću da vidim koje su mi granice izdržljivosti.

Šta poručuješ ljudima koji se bore sa istom bolešću?

Borite se, okružite se pravim ljudima. Pozitivnost i bez stresa. Ovo je jedna podla boleština koja može da s*ebe čoveka preko noći, dok je oporavak težak i dugotrajan, kod svakoga je drugačije, ali definitivno nije smak sveta. Moja je blaža varijanta.

Kanabis, sunce, potpuna promena ishrane, načina života generalno, vitamini i dobar neurolog, prijatelji, životinje, to je sve što vam je potrebno za početak borbe sa MS-om.

Kako si uspela da zadržiš vedrinu i pozitivan duh? Šta te veseli i vraća osmeh na lice?

Baš ti hvala za to vedar duh. Inače sam veliki hejter i to radim iz zabave, možda si to pomešala sa pozitivnošću. Šalim se, pa nisam uvek pozitivna, upadnem u takve crne momente da to nije normalno, i hvala univerzumu da se nikad ne deprimiram zbog bolesti. Obično su to neke gluposti.

Budući da imamo zajedničkog prijatelja, jasno ti je kako ostajem vesela. Raks je drug, brat, uvek je uz mene. On nas sve zasmejava, a tu je i moja sestra, tako da imam zapravo ekipu dvorskih luda koji mi pomažu da održim veselost. To je ono sto sam rekla, okružite se pravim ljudima i sve će biti lakše. Mi sa MS-om nemamo živaca za sr*nja i go*nare!

Da li imaš neke neostvarene želje?

Pre svega, da iskontrolišem zdravlje.

Volela bih da živim u Skandinaviji, mnogo mi je vruće ovde, umreću od toplote, a ne od MS-a!

Kad sam dobila dijagnozu, reče doktorka da je ova bolest poreklom iz Skandinavije i da je genetski nasledna, ali ne mora da se aktivira kod svakoga. Tako da su se, izgleda, moji pohotni preci razmnožavali sa Skandinavcima i preneli mi pogrešan gen!

I za kraj...

Želim da se zahvalim državi što me je*e u zdrav mozak i što mi ne daje da se lečim kako hoću, živela Srbija!

(Katarina Đušić)