VRATILI SMO SE ZA MAŠINE, SVESNI DA NISMO URADILI AMA BAŠ NIŠTA: Pismo radnika Fijata posle kraja štrajka ruši snove o idealnom dogovoru!

Nakon što su radnici "Fijata" prekinuli štrajk jer im je obećano povećanje plate od 3.000 dinara, mnogi su ostali razočarani u ishod štrajka i pristanak na mnogo manje od očekivanog. Tim povodom, jedan izrevoltiran radnik je napisao pismo koje se širi društvenim mrežama.

Objavljujemo ga u celosti:

Ovo je, na kraju, očekivan ishod.

Fijat se držao po strani, kao i od početka štrajka, ušuškan i zaštićen svojim ugovorom, a nije se udostojio da ispoštuje ni one osnovne zakone o štrajku, bar formalno.

Nas je poveo čovek kome su malverzacije i prevare dobro poznate, uostalom, već ste ustanovili da od Orbovića ništa dobro ne može doći, u trenutku kada Fijatu ne trebaju vozila (planiralo se devet neradnih dana u julu) i kada mu Sindikat preuzima članove i dobrom propagandom pokušava da pokrene neku svoju priču.

Tako smo se, bez ikakvog plana i programa, našli dalje od mašina, sa četiri zahteva koje smo ponavljali toliko da ih svako u državi znao napamet. "Ista meta, isto odstojanje", kako je dragi Zoran vikao, orilo se ispred objekta danima, a da se pritom nismo pomerili ni za milimetar. Nisu nas čak ni shvatali ozbiljno iako smo ubedljivo najveći izvoznici ove banana-države u kojoj živimo.

Ubrzo smo postali državni neprijatelji broj jedan, ljudi koji blokirajiu investitore, i nezahvalni stvorovi koji hoće hleba preko pogače jer imamo redovnu platu i otvorenu zdravstvenu knjižicu!

Narodu je polako padao moral, postalo je jasno da štrajk nije ni pokrenut zarad poboljšanja uslova radnika, bele kragne su vršile strašan pritisak da se krene sa proizvodnjom (malo je falilo da svi lete), i na kraju smo se mirno vratili na radna mesta, slomljeni i svesni da nismo uradili baš ništa.

Izgubili smo 16 dnevnica (biće nam dato po 1.000 dinara za svaki dan, valjda "poklon" države, pošto Sindikat sigurno to ne daje), a najgore od svega je što smo dobili skoro nikakvu podršku, pošto je jasno da većina radnika u Srbiji radi i u gorim uslovima, ali ćute i trpe.

Sve je ovo moglo da dovede direktne borbe između radnika i čoveka koji u ovoj zemlji vedri i oblači, ali to se nažalost nije desilo, i što se Fijata tiče, verovatno više nikada i neće. Treba reći da se od zvaničnog prekida štrajka radnici više nisu ni pitali, Zoran Marković je odlučivao o svemu, a ovo je ishod.

Povećanje plate je najobičnija smejurija, mnogo će meseci proći dok povratimo samo ono što smo pojeli i popili u prodavnici u okviru fabrike tokom neradnih dana, a ovo deljenje 3,5 i 6 posto i čekanje februara ne bih ni komentarisao, to je tek ispod svake časti.

Zbog 1.000 ili 3.000 dinara smo pristali da budemo izmanipulisani i iskorišćeni za ko zna kakve ciljeve, i sada nam se smeje cela zemlja. Mnogi i dalje tvrde da nam sada treba smanjiti i platu, jer smo se uopšte drznuli da ovo radimo!

Dve stvari su sigurne, mi obični radnici ni sa kakvom politikom veze nismo imali, želeli smo da svojim porodicama obezbedimo makar malo bolji život, a sa druge strane još jednom se videlo da državu nemamo, i da će pre štititi crnog đavola nego svoje radnike tj. robove.

Radnici koji prave 6 miliona evra dnevno će umesto nekih 39.000, kući nositi 41.000 dinara, i vašoj sreći nema kraja.

(Espreso.co.rs)