PRVI SRPSKI GEJ AKTIVISTA SE JAVIO IZ KANADE: Povukli smo se zbog partokrata, režimskih medija i kojekakvih Azdejkovića!

Na šta prvo pomislite kada čujete ime Boban Stojanović?

Da li ste na onoj strani tamne Srbije koja će sa zadovoljstvom dočekati da osudi sve što je drugačije, novo, što se izdvaja iz mora prosečnosti ili, možda, onaj tračak svetlosti koji se javi u vidu ljudi koji će podstaći, podržati, čak se i boriti za tuđa prava, kao i svoja?

Malo je takvih svetlih primera, a jednog je hrabrost koštala boravka u svojoj rođenoj zemlji, gde je naišao na veliku osudu, pogrdne reči, sve do fizičkog napada koji je i inicirao njegov odlazak iz Srbije u Kanadu. Bez ikakvog rešenja ponuđenog od sopstvene države, bez kazne za počinioce, pustili smo još jednog kvalitetnog čoveka, borca za prava, da tako lako ode odavde.

To je Boban Stojanović, gej aktivista. Prošle godine je napadnut na ulici, i samo dva dana nakon identifikacije napadača, očekujući da će biti privedeni pravdi, shvata da je to uzaludna borba, te zajedno sa svojim životnim partnerom Adamom odlazi u Kanadu.

Zanimalo nas je šta Boban danas radi, da li se nešto promenilo otkad je otišao, i šta sada misli o svojoj zemlji i prijateljima koje je iza sebe ostavio. Pročitajte šta je rekao za Espreso:

Zašto si napustio Srbiju?

Poslednjih nekoliko godina dešavale su se neprijatne stvari. Stan mi je napadnut dva puta. Prvi put su zapalili prozore, iscrtali kukasti krst i napisali preteće poruke, a drugi put sam zatekao sve prozore polomljene. Moj partner i ja smo jednom zatekli veš koji se sušio u dvorištu isečen na froncle, a drugi put neko nam je napravio rupu u živoj ogradi koja se nalazila oko našeg dvorišta. Redovno su nam cepali poštu i lepili homofobične nalepnice. Bilo je fizičkih napada, a svakodnevna vređanja, prozivke, pljuvanja - da ne pominjem. Kada su me u avgustu prošle godine napali na ulici, nakon dva dana sam identifikovao napadače, ali država ništa nije uradila da ih privede pravdi u naredna dva meseca. Sve to je uticalo na odluku da moj partner Adam i ja napustimo Srbiju i počnemo novi život u Kanadi.

Kakav je život u Kanadi, čime se trenutno baviš?

Ovde smo tek devet meseci, ali se dobro snalazimo. Veliku podršku nam je dala porodica Albahari koja nam je otvorila vrata svoje kuće, kao i njihovi brojni prijatelji, ugledni intelektualci, koji nam pomažu da se integrišemo u društvo. Posle intervjua u martu, dobili smo pozitivan odgovor od Emigracionog da možemo da ostanemo u Kanadi. Naš slučaj je imao oko hiljadu strana dokaza. Nakon što smo to objavili na Fejsbuku, puno LGBT osoba nam je pisalo i pitalo nas kako može da potraži azil u Kanadi. To me rastužuje, jer pokazuje da se LGBT osobe osećaju očajno i beznadežno.

Trenutno čekamo dokumentacije koja će nam omogućiti punu integraciju, ali već volonitiramo, učestvujemo u životu grada i putujemo i upoznajemo Kanadu. Srećan sam što ovde mogu da se bavim motivacionim govorom i već sam nekoliko puta govorio, nedavno i u jednoj crkvi. To me raduje.

Primećujemo da te bivši saborac Predrag Azdejković i dalje napada, iako si otišao. Šta je to što ga i dalje boli, otkud taj sukob?

Ne znam ni sam, Peđa je bio moj dobar drug. Dok je živeo u Smederevu, često je vikendom dolazio i spavao u stanu u kome sam svojevremeno živeo. Radili smo u Kvirija centru, pisali tekstove za blog B92 kada je bio na vrhuncu popularnosti. Dogovor je bio da aktuelne teme komentarišemo iz gej perspektive, ali je Peđa stalno pravio skandale. Ja sam se povukao i prepustio mu blog. Ubrzo je svojim ponašanjem ugrozio imidž Kvirija centra.

Kada smo seli da se dogovorimo kako dalje, odlučio je da napusti Kviriju i formirao je Regionalni info centar u Smederevu, koji je godima predstavljao kao Gej lezbejski info centar koji, zapravo, ne postoji. Svi znaju da Peđa sam uređuje "Optimist" i Merlinka festival, a onda navodi kako je festival Merlinku podržao magazin "Optimist".

Zato je apsurdno da govori kako je Parada ponosa Adamova i moja privatna firma, jer i nakon odlaska iz Srbije, brojni ljudi koji su godinama uključeni u Prajd nastavljaju sa organizacijom još jedne Parade koji će biti održana 17. septembra.

Lepo je da postoji gej magazin, ali mi se čini da osim pljuvanja po Paradi ponosa, ne pruža dovoljno LGBT zajednici jer ostatak čine prevedeni tekstovi i sadržaji o kremama za lice. Kada su ozbiljne teme u pitanju, njih nema.

Mislim da je uzrok nepostojećeg sukoba između Predraga i mene ljubomora.

Peđini cimeri su mi govorili da nije mogao da podnese moj ulazak u Velikog brata i kako se zatvarao u svoju sobu, dok bi ostatak društva gledao dnevne preglede Brata u drugoj sobi. Sećam se i da je nakon mog izlaska iz rijalitija došao u kancelariju Prajda i rekao kao zna da treba, ali ipak ne želi da me stavi na naslovnu stranu "Optimista". Tog istog dana sam dao tri intervjua, pa sam mu šaljivo odgovorio da jedna naslovnica može i da me preskoči.

Problem sa Peđom je što su njegovi stavovi suprotni. Kada vidi da sam na nekom prajdu u Evropi, za koji su mi put uvek plaćali sami organizatori, on bi to nazivao luksuznim putovanjima, dok bi se istovremeno neprestano hvalio luksuznim životom koji ne živi.

Nažalost, povezivanje LGBT ljudi sa velikim sumama novca u siromašnom društvu može samo da podigne stepen nasilja i mržnje prema njima. Ako pogledamo njegove statuse i tvitove, primećuje se da Peđa menja stav sve dok mediji to ne prenesu, poput njegovog tvita o ženama koje same biraju da budu sa nasilnicima. Njemu je samo važno da bude prisutan u medijima. Čovek treba da zna kada treba da se povuče.

Nekoliko meseci nakon Velikog brata povukao sam se iz javnog života koji mi se nudio, jer estrada nije moj svet. Predrag to ne zna, zato je izgubljen. Prijatelji su mu govorili da ne može da bude medijska zvezda ako je aktivista, jer to nije spojivo, ali on nije želeo da sluša. Znam i da nekim zajedničkim prijateljima, javnim ličnostima, duguje novac koji je pozajmio, pa ih zato napada. Jedna osoba je to napisala na nekoj od društvenih mreža, pa je bila satanizovana od strane Azdejkovića.

Apsurdno je i kada me proziva na račun fizičkog izgleda. On se predstavlja kao aktivista za ljudska prava i treba da zna šta je diskriminacija i čemu ona vodi, a sa druge strane, u gej zajednici postoji takozvana bear kultura, koju čine gej muškarci korpulentne građe.

Da li ovi napadi imaju uticaj na LGBT prava ili odjek u LGBT zajednici?

Mediji već godinama govore o razdoru u LGBT zajednici koji, zapravo, ne postoji. Njega inicira Predrag i nekoliko bučnih ljudi oko njega. Upravo zato, mnogo ljudi misli da je LGBT pokret neartikulisan i da ne zna šta hoće, pa nam zato neki važni ljudi kažu: "Prvo se vi sami dogovorite, pa dođite." A, sa Azdejkovićem nema dogovora, on je uvek na suprotnoj strani.

Treće, tako neodgovornim ponašanjem dajemo pravo zajednici da ne učestvuje u aktivnostima koje rade LGBT organizacije. Dajemo im pravo da nas preziru, umesto da nas konstruktivno kritikuju kao što je slučaj svuda u svetu.

Predrag je govorio kako je na septembarskom Prajdu prošle godine bilo 400 ljudi, a nije se oglasio za onih 40 koji su došli na njegov Prajd u junu. Taj tzv. junski prajd se pod različitim imenima dešava kao kontra-prajd od 2014. godine, dakle, od onog trenutka kada je postalo bezbedno organizovati ga. Javnost nikada nije dobila odgovor na pitanje: Zašto tog anti-prajda nije bilo 2009, 2010, ili u godinama kada je Prajd zabranjivan i zašto ne govore o nečemu drugom nego o ljudima koji ga organizuju. To je desničarski prajd jer ga pored Azdejkovića, organizuje i Akranova kuma, tako da je jasno.

Lako je biti hrabar kad nema opasnosti, budi hrabar kada je ima i kada si sam. Ismevao je svaki naš događaj na Nedelji ponosa, a nikada nije rekao da na Merlinka festivalu, osim na otvaranju, sala bude prazna. Mi smo u Beograd prajdu odlučili da ćutimo i da se ne obraziremo na njegove prozivke, osim ako se postavi smisleno pitanje.

Govorio je da koštamo milione eura, mi smo objavili izveštaje u kojima se vidi da je naš godišnji budžet bio tek 30-tak hiljada. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, ono što znamo je da samo predanim radom možemo da pomerimo stvari na bolje, uprkos brojnim opstrukcijama desničara, fašista, arkanovaca, Miloševićevih naslednika, Mladena Obradovića i Azdejkovića.

Srbija je dobila "prvu gej ministarku", kako kažu mediji. Da li je Ana Brnabić autentični predstavnik LGBT zajednice, i koliko zaista ona može nešto promeniti?

Lično, za Anu Brnabić kao lezbejku nisam ni čuo dok nije postala ministarka. Nije mi se dopao način na koji je javnost to saznala, posebno ne što je u njeno ime to rekao muškarac na poziciji moći. Najveći broj nas nema moćne ljude da nam čuvaju leđa.

Ja i mnogi drugi LGBT ljudi koji su se autovali, platili su to batinama, azilima, strahom, panikom, ponekad i životom. Možda bih i poverovao da tu ima nečeg pozitivnog, ali je zabrinjivajuće je da se Brnabić ograđuje od LGBT zajednice rečima da ona „nije gej aktivista“, da se nije oglasila povodom ubistava dve žene u centrima za socijalni rad koji su pod kontrolom države, niti je zauzela stav o genocidu u Srebrenici. Ona je na noge nosila stenogram ruskom ambasadoru, pravdala se nekome ko sistematski ugrožava LGBT prava.

Želeo sam da verujem da će Ana u agendu premijera Srbije upisati iskustvo žene i iskustvo manjine, ali ona to nije uradila. To mi daje prilično pesimistične prognoze za njen dali politički angažman. Sada svi upadamo u zamku da, ako je kritikujemo, to činimo samo zato što smo mizoginički i homofobični.

Kako komentarišeš političku situaciju u Srbiji, da li se išta promenilo otkad si otišao?

U ovom odgovoru, čini mi se, mogao bih da sažmem odgovore na sva prethodna pitanja. Bez velike neposlušnosti građana u Srbiji ne može ništa da se promeni. Ljudi su ljuti jer su siromašni, gladni, bolesni. Mnogi od nas koji smo imali volje da nešto kažemo o ljudskim pravima povukli smo se zbog raznih partokrata, režimskih medija, kojekakvih Azdejkovića.

Srbija je zemlja u kojoj sam živeo skoro 40 godina, koja me je oblikovala da budem ovo što je jesam i ovo što mislim. Iz ove perspektive, vidim koliko smo puni trauma, strahova, koliko se plašimo institucija.

Neko vreme, od kada sam u Kanadi, pokušavam da nađem razlog zbog koga bih se pokajao što sam otišao iz Srbije, ali ovde se ovde istovremeno otvore neka nova vrata i napravim korak dalje.

Nemam rešenje za probleme, osim da sada kažem ono što mislim, da upišem tu misao negde i da pratim kako se stvari odvijaju dalje.

(Katarina Đušić)