NEVEROVATNO: Evo kako su mladi Amerikanci nekada jako zavideli Jugoslovenima!

Da, dobro ste pročitali naslov. Mladi Amerikaci zavideli su svojim vršnjacima u Jugoslaviji, a razlog će verojatno i vas oduševiti.

OVAKO BI IZGLEDALA SVETSKA SILA VELIKA JUGOSLAVIJA: Titov tajni plan koji nikad nije zaživeo!

Ovako je pisao list Zdravo juna 1979: Mladi Amerikanci zavide Jugoslavenima na nekim stvarima koje su nama sasvim normalne i obične...

- Kao što je to red pri upoznavanju, da vam se prvo predstavim. Zovem se Marijana Radivojević, ili jednostavno Mary. Imam 19 godina. Da me kojim slučajem sada slušate pao bi vam u oči moj naglasak i specifičan izgovor slova "r". Lako biste pogodili da sam ovde u Beogradu u gostima. Kod ujaka i bake.

Rođena sam i živim u dalekom Milvokiju, gradu na obali jezera Michigan. To je jedno od onih pet Velikih jezera s kojima "kuburite" u ukrštenim rečima. U stvari, tu se nalazi sam centar grada, dok su predgrađa svuda naokolo. U jednom od njih, dosta udaljenom, živim sa starijom sestrom Julie, studentkinjom medicine, i roditeljima. Oni su se odselili iz Beograda još 1957. Tata Milenko je inženjer, a mama Vera radi kao laborant u bolnici.

U Milvokiju živi oko dva miliona stanovnika. Od mnogobrojnih fabrika najpoznatija je ona koja proizvodi pivo - zove se Schlitz, u njoj radi moj tata. U samom centru ima nekoliko nebodera, nekoliko velikih muzeja, fontana. I još nešto zanimljivo - tri velika staklena vrta u obliku polulopte.

Ulice su prostrane i široke, i povezane su s putevima koji vode ka periferiji. Iako ima puno automobila, nema gužve poput ove beogradske, jer u jednom pravcu postoje tri vozne trake. A automobil je stvarno velika potreba. Od moje kuće do najbližeg autobusa treba mi dvadesetak minuta. Tu gde je stanica nalazi se trgovinski centar koji postoji u svakom predgrađu. Dakle, na "četiri kotača" idem po kruh. Vozački ispit sam položila pre tri godine.

Vožnja se uči u školi, to je predmet sličan tehničkom obrazovanju kod vas.

Što se škole tiče, već znate da mi učimo malo u odnosu na ono čime vas opterećuje vaš školski program. Ja sam sada na prvoj godini fakulteta, a moje školovanje do sada je izgledalo ovako: u petoj godini pošla sam u vrtić koji je kod nas obvezan; godinu dana kasnije započelo je moje osmogodišnje školovanje (s tim da se sedmi i osmi razred, za one koji se ne školuju dalje, računa kao srednja škola) i gimnaziju koja traje četiri godine. Uči se vrlo malo predmeta. Sada na fakultetu mogu birati koliko hoću predmeta, od ukupno sedam. Na trećoj godini ću izabrati smer i uzeti stručne predmete. To će najverojatnije biti tehnika.

Prijateljstva se retko sklapaju. I ako se sklope tokom školovanja, traju dok se ne završi škola. Amerikanci su "hladni" ljudi. Svako gleda svoj posao i rešava svoje probleme. Mladi se ne druže kao kod vas. A gde bi se nalazili i uveče izlazili kada je onima ispod 18 zabranjen odlazak u disko? O restoranima i alkoholu da ne govorimo. Nešto što je vrlo čudno je to da se drogiraju čak trinaestogodišnjaci i malo stariji, dok je daleko manji broj mojih vršnjaka koji to rade. Sportski tereni za ragbi, košarku, bejzbol, golf i kuglanje su posećeni dok se ne napuni tih 18 godina i ode u neki od privatnih disko klubova, u kojima za razliku od ovih ovde koje sam posetila, ima stolova kao u restoranu. Obično sviraju neke neafirmisane grupe. Mladi se počinju zabavljati oko četrnaeste godine i njihovi roditelji smatraju da je to sasvim obična stvar. Čak s porodicom odlaze i na letovanje. Međutim, s roditeljima koji su se doselili iz Jugoslavije, to baš nije slučaj. I odlazak u bioskop zavisi o tome koliko ste stari. Tu je takođe izvršena podela na filmove koji mladi mogu gledati sami, uz pratnju roditelja ili ih uopštee ne mogu gledati.

Prošlog januara vi ste imali priliku na TV videti kako nas je zatrpao sneg. Da se to kojim slučajem desilo ovde u Jugoslaviji ili bilo gde drugde, to ne bih mogla videti. Naša TV (a svaki veći grad ima svoju TV stanicu) koja ima šest kanala, emitira uglavnom informativni program o događajima iz Milvokija i okoline. Zabavni program je isključivo američke proizvodnje, ništa strano. Koncerti se održavaju na stadionu, vrlo često. Među poslednjim gostovali su nam Rolling Stones, Bee Gees, Olivia Newton-John (bez Travolte). U sećanju će mi ipak najduže ostati onaj Elvisov, od pre nekoliko godina. Bio je odlično posećen... Ulaznica za svaki koncert - 10 dolara.

Na putu do fakulteta ili prodavnice najviše vremena provedem uz muziku s radija u autu. Mnogo je privatnih radio-stanica i svaka je drugačijeg žanra (samo klasična, samo zabavna muzika... ). Nešto poput "Studija B", nažalost, nemamo.

Ja, evo, ovde letujem i lepo mi je. Moji vršnjaci u Americi koji najčešće ostaju kod kuće rade i rashlađuju se na bazenima. Beogradom i Jugoslavijom sam oduševljena. Ljudi su divni, imam gde izaći i zabavljati se. Verujte da bih rado živela ovde. Jadransko more veoma volim. Posetila sam Crnogorsko primorje i srednju Dalmaciju. Ovog leta mesec dana provešću u Cavtatu.

Moji prijatelji koji su upoznali vašu zemlju, zavide vam zbog načina života i mnogih drugih stvari koje su za vas sasvim "normalne". Ovde mlad čovek ima gde izaći, zabavljati se i što je najvažnije - mnogo se lakše sklapaju prijateljstva.

Ali ostavimo to. Bilo gde da provodite leto, želim vam lep odmor od dosadnog učenja, puno sunca i samo malo hlada gde ćete se "zavući" i pročitati novi broj lista Zdravo."

(Espreso.co.rs / Yugopapir.com)