NAUKA JE U SRBIJI KAO IKEBANA: Akademik Ocić izgovorio istinu koje se mnogi plaše

Ovako govori akademik, doktor ekonomskih nauka i sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU Časlav Ocić. Kao predsednik Akademijskog odbora za proučavanje stanovništva, učestvovao je na nedavno održanoj promociji knjiga Jovana Cvijića i saradnika, u izdanju "Službenog glasnika" i SANU.

Čuo se tada njegov jasan kritičan ton prema tome u kojem pravcu ide i Srbija i njena nauka, ali i svet i njegova nova ekonomija.

Gde je danas naša nauka (iz oblasti kojima se Cvijić bavio) na svetskoj naučnoj sceni? Ko je danas u srpskoj nauci Jovan Cvijić?

- U odeljenju čiji sam ja sekretar nema nijednog antropogeografa, etnologa/antropologa, demografa, sociologa, kulturologa... Možda su Cvijići u institutima na staranju SANU? U drugim institutima? Na fakultetima? U srpskoj naučnoj dijaspori? Ili je prošlo i u svetu i kod nas vreme naučnih gorostasa, umnih mislilaca, renesansnih likova...

Postmoderni relativizam ne samo da poravnava vrednosti, nego snaži i pokušaje da se promeni razlog postojanja nauke; njen cilj ne bi više bio traganje za istinom, već razvoj tolerancije, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, pomirenje, dobrosusedski odnosi i slično; politička korektnost drži apsolutni primat nad istinoljubljem.

U vrhu prioritetnih ciljeva naučne delatnosti je i maksimizacija profita (otud porast značaja marketinga istraživačkih radova, predatorskih časopisa, "demokratizacije" vrednovanja rezultata naučnog rada lajkovanjem... i tome slično). Instrumentalizacija, negativna politizacija i komercijalizacija nauke ozbiljno dovode u pitanje njen opstanak. Poražavajuća činjenica da se u ovoj zemlji već decenijama za nauku izdvaja samo 0,3 odsto nacionalnog dohotka baca sve ovo u stranu i svaki razgovor na temu gde je danas Srbije na polju nauke čini deplasiranim.

Govoriti o "našim potencijalima", odlivu mozgova, o tome da istraživači i istraživačke institucije više vremena i energije potroše u borbi za obezbeđivanje minimalnih uslova za rad nego na sam naučnoistraživački rad, bespredmetno je, a da se pre toga (realno, ne deklarativno) promeni odnos društva prema nauci; bez korenite promene društvenog statusa znanja u ovoj zemlji nauka će biti samo društvena ikebana, pokazatelj "simboličke modernizacije", naučnici će političarima biti zanimljivi samo kao evet efendije.

Politička korektnost je cenzura i dresura, ispiranje mozga, psihološki, socijalni i istorijski projekat stvaranja društva beslovesnih i poslušnih

Da li danas naučnih gorostasa poput Cvijića nema ili se ne vide i ne čuju od nekih drugih popularnih doktora nauka?

- Izgleda da je globalno posmatrano vreme ("zlatno doba") naučnih velikana i političkih (još više državničkih) gorostasa prošlo. Čak se govori o kraju istorije, kraju ideologije, pa čak i o kraju nauke. O posthumanoj budućnosti... Krajem minulog stoleća većina zapadnih i tranzicionih intelektualaca verovala je da nastupa vreme univerzalizacije, da dolazi era globalne civilizacije.

To je vreme kada i globalni moćnici intenziviraju rad na svojevrsnom istorijskom inženjeringu: bezuslovna zapovest novog pravila službe koja garantuje opstanak i širenje globalne civilizacije u znaku je kapitala i glasi: autentična politika i kultura ne smeju da stoje na putu ekonomskoj ekspanziji transnacionalnog kapitalizma.

I po cenu samorazaranja ove civilizacije, kojoj je izgleda to imanentno, jer apsolutna, globalna turbokapitalistička civilizacija bori se protiv svega što je u osnovi singularno, autentično: protiv nacije i nacionalne države, protiv prava, protiv nauke (pre svega, protiv istine u nauci), protiv vaspitanja i obrazovanja, protiv porodice, protiv vere, protiv tradicije uopšte, pa - ako hoćete - i protiv velikana. Uprošćeno rečeno: protiv kvaliteta a za kvantitet!

Protiv vrednosti a za korisnost; protiv kreativnosti a za imitaciju i simulaciju; za uniformnost a protiv diverziteta; za sivilo i dosadu mediokritetstva; maksimizaciju količine i brzine... Dakle: "što više, što brže!" jedino je merilo uspeha.

Svet je onda postao jedna velika korporacija?

- U pravu ste: vlada je postala korporacija, partija je postala korporacija, i bolnica je korporacija, to je i škola, i naučnoistraživački institut, čak i crkva, vojska je profesionalna, plaćenička (soldati ubijaju za solde)... Ciljna funkcija korporacije je maksimalan profit. Dakle, škola više ne obrazuje i ne vaspitava, naučnici ne tragaju za istinom, vojnici ne brane zemlju, političari ne brinu o opštem dobru (smatra se da je državničko ponašanje atavizam prošlosti), sveštenici ne brinu o dušama vernika, ekonomija je postala nova religija, svi su u biznis sektoru u trci za maksimalnom dobiti.

U svetu dominiraju tendencije zamene kulture zabavom (tj. zaboravom; ove reči imaju isti koren: zabit = zaboraviti), obuka zamenjuje obrazovanje, tehnike ubeđivanja (preumljivanjem) potiskuju, čak ukidaju nauku, a politička scena poprima sve više obeležja cirkusa i stočne pijace.

Njihovim diskreditovanjem gubi se autonomija pojedinih društvenih sfera (politike, nauke, zdravstva, prosvete, sporta, medija...), srozava se njihov kvalitet, gubi se njihova autentičnost i razlog postojanja. Ličnosti postaju sve više individue redukovane na funkciju poreskog obveznika i potrošača. Gubi se smisao egzistencije, ljudi postaju suvišni: smatra se da u razvijenim zapadnim zemljama više od polovine onih koji sada stupaju u radno sposobno doba nikada neće dobiti posao. Ideologija moderne je ubila Boga, ideologija postmoderne ubija čoveka.

Njegov naslednik, "postčovek" ili "natčovek", po shvatanju "transhumanista", biće bespolni kiborg ispunjen implantima (u Nemačkoj je već donet zakon o trećem polu), koji će se razmnožavati pomoću veštačke oplodnje, imajući pritom mogućnost da egzistira u raznim "telima". Glavna težnja je - dostizanje (biološke i "digitalne") besmrtnosti i stvaranje "superrazuma", prema kome će čovek biti stvorenje nižeg reda.

Manipulisanje DNK-om potomaka jedne osobe, međutim, imaće duboke i potencijalno strahovite posledice po politički poredak, iako se to možda čini s najboljim namerama. Izgubljen je time i smisao razvoja. Slabi su izgledi da za našeg života vidimo kraj svetske ekonomske krize. Kriza je faktički postala permanentno stanje na koje se treba privikavati. Tome služe različiti reality shows. Posmodernistička ideologija sve to relativizuje i, dekonstruišući prošlost i sadašnjost, priprema nas za posthumanu (ili: posthumnu) budućnost.

Novi talas integracije znanja možda će da iznedri nove velikane nauke, a ozbiljni i temeljni ("strateški") odgovori na izazove duboke globalne krize mogu izvesti na scenu i velike državnike. Možda smo upravo na pragu te nove ere...

Ekonomija je postala nova religija, svi su u biznis sektoru u trci za maksimalnom dobiti

Zašto se, prema vašem mišljenju, korektan misleći čovek ne zalaže za političku korektnost?

- Politička korektnost je cenzura i dresura, ispiranje mozga, psihološki, socijalni i istorijski projekat stvaranja društva beslovesnih i poslušnih. To je "pobeda koja proždire smrt" i koja treba da omogući večnost ovozemaljskih bogova. I kao i svaka pobeda zasnovana na laži - kratko traje; to je Pirova pobeda.

Šta je Srbiji kao društvu najpotrebnije?

- Proaktivni a ne reaktivni stav. Držati (maštovito) inicijativu. Ići događajima u susret. Dakle, najneophodniji su: strateški način mišljenja i strateško delanje. Konkretno: Institut za strateška tehnoekonomska rasuđivanja (ISTER). ISTER je osnovan, treba stabilizovati njegov status i intenzivirati njegov (timski) rad na osnovu programa izloženog u Zborniku SANU - Moguće strategije razvoja Srbije. O tome sam opširnije pisao i u mojoj knjižici "Ka obali plovi: strategološka razmatranja.

Više radno nego paradno

Kako SANU treba da izgleda u 21. veku?

- Više radno nego paradno. Neophodna je veća saradnja članova i odeljenja SANU, na primer na projektima kakav je "Budućnost Srbije".

Kakav je to projekat SANU "Budućnost Srbije"?

- To je nastavak aktivnosti koje je inicirala grupa eminentnih intelektualaca (iz SANU i van SANU) različitih disciplinarnih usmerenja, ličnih i političkih filozofija, raznovrsnog a bogatog životnog iskustva i svetske reputacije, a koje je SANU okupila u oktobru i novembru 2013. da provere da li se i kako se može osloboditi latentna energija u srpskom društvu, a sve u naporu (podvigu možda) da se na dostojan i praktičan način odgovori na pitanja opstanka i razvoja - koje nameće aktuelni istorijski trenutak - a koja se dramatično postavljaju.

Možda im se tada u glavi motalo da "budućnost pripada onima koji se za nju pripremaju", na šta je, po obavljenoj prvoj fazi posla, na promociji u Rektoratu Beogradskog univerziteta, podsetio akademik Vladan Đorđević. U svakom slučaju, oni su se sabrali da u dijalogu izvuku pouke iz prošlosti i razmotre kuda ide Srbija, odnosno kuda treba i može da ide u kontekstu rastuće globalne međuzavisnosti, zgušnjavanja i ubrzavanja istorije.

Istorijat tog posla dat je u predgovoru, a rezultat u Zborniku SANU - Moguće strategije razvoja Srbije objavljenom krajem 2015. Taj zbornik obezbedio je koncepcijski konzistentan okvir za rad na interdisciplinarnom i transdisciplinarnom projektu pod radnim nazivom "Budućnost Srbije". Takođe su stvorene pretpostavke za analitičke rasprave o uže definisanim temama; otpočeo je rad na potprojektu: "Priroda kao determinanta privrednog razvoja Srbije.

(Espreso.co.rs / Blic)