SVAKA ČAST!
PROSLAVILI 66 GODINA MATURE! Ovi ljudi okupljaju se svake godine kako bi SLAVILI ŽIVOT! (FOTO) (VIDEO)
Prvo odu u svoju staru školu gde se "prozivaju" na času, a zatim nastave u restorane gde piju vino, jedu i vesele se. Tako bi bilo i danas da im novi direktor, kako kažu, nije to zabranio!
Ova vesela družina je predstavljala pionire vazduhoplovstva i ljude koji su učestvovali u izgradnji same Jugoslavije. Mnogi od njih su radili na strugu, zavarivanju ili na kvarovima za avionske motore. Mnogi su ih i konstruisali.
Upisali su srednju tehničku školu "Petar Drapšin" u septembru '48. '51 su svi diplomirali. Bili su stipendisti lake i teške industrije u 60 odeljenja koja su brojala po 40 učenika.
- Nisu to bili samo mašinci, nego i tekstilci, tehničari. Bilo je mnogobrojnih zanimanja u to vreme i smo se držali zajedno. To radimo i dan danas, priča Nebojša Bojović.
Svake godine, oni slave i okupljaju se prisećajući se uspomena. Prvo odu u svoju staru školu gde se "prozivaju" na času, a zatim nastave u restorane gde piju vino, jedu i vesele se. Tako bi bilo i danas da im novi direktor, kako kažu, nije to zabranio!
- Danas smo otišli kako bi nastavili sa praksom prozivanja u školi, ali nam je direktor to zabranio jer kako kaže "nema ništa od toga". Ogorčeni smo i ljuti što nam je to uskraćeno, priča Nebojša.
Pre petnaest godina njih 120 se redovno okupljalo svake godine, da bi slavili život. Sada ih ima četrnaestoro.
Pogledajte video:
Iako većina njih pije lekove neke vrste i ima više od 80 godina, kada ih pogledate, sve nestaje.
- Nedeljno pređem 22-26 kilometra. Odem autobusom do Zvezdarske šume i pešačim svaki dan po 4-5.5km. Ja sam sportista i živim zdravo, kaže M.R.
Tadašnje ministarstvo dobije informaciju ko je diplomirao i taj dobije radno mesto u roku od 7 dana. Neki su bili raspoređeni u fabrikama u Kraljevu, drugi su ostali u Beogradu, priseća se Vladan Sremčević (85).
- Radio sam u nekadašnjem "Proleteru" , a sadašnjem FMP- u jako dugo. Proizvodili smo šolje za čaj od aluminijuma i pravili drške, kada je u pitanju posao, nije bilo brige u to vreme priča Vladan i dodaje kako su svi morali da se pojavljuju na radnim mestima u zakazano vreme jer su bili stipendisti. Odbijanje posla za njih nije bila opcija, kaže Vladan.
Takođe, mnoge porodice su dobijale i stanove za džabe (koji su se dodeljivali po prioritetima). Najugroženiji su ih prvi dobili, priseća se Vladan.
Ipak, u njihovo vreme je bilo teško doći do hrane, ali i odeće.
- Dobijali smo takozvane "tačkice" za kupovinu tekstila. Tako smo kupovali majice, pantalone, gaće... Jednom prilikom, slučajno sam naleteo na paraćinski štof "Kangrn" i bio sam presrećan. Obuće nije bilo mnogo, a imati teniske patike u to vreme bilo je prestižno.
