Srbi se kunu da znaju ove stvari i da pričaju pravilno: U mnogim stvarima zapravo greše, nećete verovati

Suvišno nagomilavanje reči istog ili sličnog značenja u govoru ili pisanju, u gramatici poznatije kao pleonazam, srećemo svakodnevno kod velikog broja ljudi.

Odlika umnog čoveka je da sa što manje reči kaže što više. Ovo ne polazi svakome za rukom, naročito u svakodnevnom govoru, ali postoje reči koje su zaista nepotrebne u rečenicama koje izgovarate ili pišete, a da toga ni sami često niste svesni.

Mnogima je pleonazam postao govorni manir, poput poštapalica bez kojih ne mogu da zamisle nijednu rečenicu (čak štaviše, isto takođe, često puta…). Otklonite ovu nepotrebnu naviku suvišnog jezičkog preobilja i videćete kako će vaše reči “procvetati” kao najlepše cveće kad se oko njega uklone travke i korov.

Najčešći primeri pleonazma se mogu primetiti uz deminutive (umanjenice – reči koje označavaju nešto malo, umanjeno): mala bebica, mali čovečić, mali potočić, mala rečica, malo pilence, mali cvetić, malo seoce, mali sokačić…

Ako je deminutivom već umanjeno značenje neke imenice nema potrebe da ispred nje dodajete reči poput mali, mala, malo. Ili, ako želite da ih upotrebite, izbacite deminutive: mala reka (ili samo rečica), malo pile (pilence), beba, bebica (podrazumeva se da je beba mala, pa je nepotrebno dalje isticanje).

Stara baba, matori deda, siromašni prosjak… sve su ovo primeri za pleonazam. Jasno je da su baba i deda sinonimi za stare ljude, a da prosjak sigurno ne može biti bogat nego samo siromašan. Međutim, ukoliko želite da istaknete da je npr. neka žena vrlo rano postala baba, ili da je neki čovek u “kasnoj” mladosti dobio unuče dozvoljena je rečenica sledećeg tipa:

“Mara je dobila unuče kada je imala samo 43 godine. Ona je baš mlada baba.”

S druge strane, teško da ćete pronaći u našem književnom jeziku da neko staricu od 95 godina naziva starom babom, već će upotrebiti godine kako bi istakao koliko je stara.

Pleonazam čak štaviše je možda najučestaliji u srpskom jeziku. I ČAK i ŠTAVIŠE su dve reči koje imaju isto ili slično značenje. Sinonimi su u funkciji reči – pored svega, naprotiv… Suvišno je pisati obe reči. ŠTAVIŠE je rečca za isticanje, a ČAK je prilog turskog porekla sa istim značenjem. Zato ćemo reći samo:

“Ovog puta nisi bio tako loš. Štaviše, bio si vrlo dobar.” ILI “Čak, bio si vrlo dobar.”

Poput čak štaviše, kao poštapalice na koje su navikli, mnogi Srbi koriste i sledeće izrazito neknjiževne spojeve: isto takođe, svašta nešto, često puta, baš upravo…

“Isto takođe mislim da često puta praviš identičnu grešku. Baš upravo si je ponovio, a da to nisi ni primetio. Moraćeš svašta nešto još da ponoviš iz gramatike kako bi naučio gde grešiš.“

Priznaćete da rečenica lepše i pravilnije zvuči ovako:

“Takođe, mislim da često praviš identičnu grešku. Upravo si je ponovio, a da nisi ni primetio. Moraćeš nešto još da ponoviš iz gramatike kako bi naučio gde grešiš“.

Sklopovi poput “siđi dole“, “popni se gore” i “vrati se natrag” ne predstavljaju neke grube greške u svakodnevnom govoru, kako tvrdi Ivan Klajn u “Srpskom jezičkom priručniku”, ali je vrlo jasno da suvišnim prilozima nije mesto u pisanju. Dovoljno je samo: “siđi”, “popni se” i “vrati se”.

U primeru: “Nećemo kupovati ovaj mali televizorčić jer ja lično mislim da nam to sada nije nužno i neophodno” umesto istaknutih pleonazama trebalo bi da stoji “mali televizor” (ili samo televizorčić), “ja lično mislim” (piše se samo “mislim” ili “ja mislim” za isticanje onoga ko govori – “lično” je višak), a reči “nužno i neophodno” imaju isto značenje pa jedna od njih mora biti izbačena.

Još jedan učestao primer pleonazma dolazi nam od prisvojno – povratne zamenice svoj/-a/-e.

“Braniću ga svojim sopstvenim životom”, “Svojim vlastitim rukama sam sagradio ovu kuću”… Međutim, kod mnogih naših pisaca mogu se sresti ovakvi i slični primeri kada se želi pojačati afektivnost izraza, pa stoga nije greška ako se ostave i pridev i zamenica jedno do drugog.

Shodno tome, potreba pleonazama može imati smisla ako oni služe za pojačavanje izraza u književnom delu, posebno isticanje nečega, ali treba odbaciti pleonazme koji su suvišni sa stanovišta iskazivanja misli, a nemaju ekspresivne funkcije, pa samim tim ni opravdanja. Tako pleonazmi u književnom delu ne moraju biti: “sam samcat, nov novcat, pravi pravcati, na kraju krajeva, raznorazni…” jer su to već formirani izrazi za isticanje koji se vekovima koriste u našoj literaturi.

(Espreso/srbijadanas/DČ)